Најновије

Шта за Макрона значи Србија? И зашто га зову "Ротшилдов Квазимодо"?

Ако политиком владају цинизам, лицемерје и двоструки стандарди, онда је Емануел Макрон инкарнација савременог политичара и лидера.

Емануел Макрон (Фото: Јутјуб)

Пише: Дарко Танасковић

Као и већина савремених светских политичара, председник Француске Емануел Макрон готово искључиво лети авионом. Ако га побуњени Французи у томе не омету, авионом ће ових дана долетети и у Београд (текст написан непосредно пре отказивања посете; прим. НС). Слетеће на аеродром „Никола Тесла“, свакако не само зато што је овај дат у концесију француској фирми „Ванси“ на 25 година, већ зато што је то једини београдски међународни аеродром. Кад има посебних патриотских разлога, Макрон, међутим, хоће и да се провоза возом.

Одмах после спектакуларне представе поводом обележавања стогодишњице примирја у Првом светском рату, код Тријумфалне капије у Паризу, представе у којој је Макрон себи наменио и играо главну улогу, многима је промакло да је агилни француски председник (не мање и предузимач) у друштву мароканског краља Мухамеда VI био први, почасни путник на инаугурацији најбржег воза у Африци. Та варијанта афричког ТЖВ-а пут од Тангера до Казабланке прелази за два сата, грађена је седам година, а коштала две милијарде и четири стотине милиона дирхема. Ниједна мароканска компанија није одломила ни делић тог позамашног колача. Све радове изводиле су Француске фирме (Алстом, Ансладо-Инео, Сежелек, CPEP, SNCF…), али је образ муслиманског Марока спасен тиме што је воз добио име Ал-Бурак, према легендарној Мухамедовој кобили која је веровесника ислама, према куранској причи, узнела до самог неба.

Познато је да су односи између Француске и Марока одлични, штавише привилеговани, али су се ипак многи чудили зашто је баш на мароканског суверена пао избор да на прослави у Паризу стоји – и  повремено дрема – први уз француског председника. За Макронову пасију према возовима вероватно нису знали. Узгред, у првом реду је куњао и председник Турске Ердоган, иако Француска, колико знамо, не гради најбржи воз између Истанбула и Анкаре, али се он, попут неких других, вероватно квалификовао славном улогом Османског царства на умору у Великом рату. Уосталом, убеђени је неоосманиста, па је утолико пре све јасно и логично…

Ко је наш (несуђени) гост?

Ради разумевања маршруте и возног реда којим се креће Макронова политичка композиција корисно би било помно и детаљно анализирати, са једне стране, мотиве и поруке распореда седења на главној свечаној трибини код Тријумфалне капије,а с друге Макронов реторички помно избрушен, патетично инструментални говор. Штета је што, с обзиром на брзину смењивања догађаја на светској политичкој сцени, мало ко за то може имати времена. Како нам један француски председник после много година долази у посету, а тај председник је, стицајем углавном несрећних околности, Емануел Макрон, ваљало би се запитати ко је, заправо, наш гост.

Као председник важне и утицајне (додуше не онолико колико се труди да прикаже), а под његовом руком и видљиво амбициозне европске државе и сталне чланице Савета безбедности УН, земље са којом Србија формално остварује „стратешко партнерство“, природно је очекивати да ће он у Србији у сваком погледу бити дочекан и третиран као изузетно значајан гост. И то тако мора да буде. Но, баш зато не би било препоручљиво потпуно заборавити или дубоко у свести пренебрегнути и потиснути она етичка, политичка и прагматична својства Макронове доктрине и праксе, која га чине једним од најспорнијих и најпротивречнијих државника данашњице. И то не само за свет, већ, како изгледа, све више и за Французе.

Домаћа популарност у јавном мњењу му се овога тренутка креће негде око 26 одсто, чиме се спустио испод негативног рекорда свога претходника Оланда, једног од најблеђих председника у историји Француске републике. Изгледало је да је тако нешто немогуће, али није, јер се „мали Наполеон“ својски потрудио. Последњих дана демонстранти на париске тргове довлаче чак и гиљотину. Ваљда некога упозоравају… Али, шта вреди кад се тај неко објективно отуђио од прошлости своје земље и од полетног, пучки борбеног патриотског духа „Марсељезе“, на коју се иначе у говору гордо позивао.

Ако је судити по начину на који је француски председник, погледа визонарски упереног у срећну будућност свеколике планете, евоцирао поруке и поуке Великог рата, није искључено да неки стихови француске химне у догледно време буду оцењени као националистички и ратнохушкачки, а никако патриотски. А можда и неће, јер национализам постоји само код других…

Прва жртва

Да ће се у свету ипак и даље ратовати, сукобљавати и гинути показало се, баш на Јелисејским пољима, на само дан-два после уклањања трибине на којој су Србија, и сећање на 1918, тешко понижени. Пала је, у центру Париза, прва жртва на демонстрацијама против повећања цене горива, протеста који су убрзо прерасли у шири социјални бунт, тако да је Брижит Бардо, усрдна заштитница права животиња, подржавши „жуте прслуке“, изјавила да то чини зато што су сада у Француској права људи угрожена, док животињама и није тако лоше.

Но, не мари… Ако нема разумевања и решења за своје држављане, Макрон их има за Европу и за планету. Укорио је Трампа због национализма, мало се љутнуо на свог другара, саудијског принца Салмана због нешто грубости испољене према новинару Хашогију и сатирања цивила у Јемену, објаснио је извесне геополитичке ствари Путину, извређао нову италијанску владу због пооштрене политике према мигрантима док је истовремено блиндирао француско-италијанску границу и бруталном силом разбио избеглички камп код Калеа, предложио стварање европске војске, а заједно са Американцима рутински бомбардује циљеве у Сирији и у Ираку, где се прошле године број цивилних жртава утростручио…

И све је то, ваљда,  патриотизам „à la Macron“. Ако се неко од таквог схватања и примењивања патриотизма евентуално дрзне (од)бранити, ето, по Макрону, „повампирења духова прошлости“ надахнутих националистичком ускогрудошћу. Британски посесивни однос према Фокландима или Гибралтару то, наравно, нису… Русија је дакако агресор.

Укратко, ако се узме да, уз неприкосновене себичне интересе, односно уз начин на који нека држава у датом тренутку сагледава своје приоритетне интересе, међународном политиком суверено владају три начела – цинизам, лицемерје и двоструки стандарди, онда је Емануел Макрон, у духу времена, парадигматична инкарнација савременог политичара и лидера, да не кажемо државника, јер државник није неутрално одређење за свакога кога задеси да буде на челу државе.

Ротшилдов Квазимодо

Уосталом, председник кога неки у Француској не баш укусно називају „Ротшилдов Квазимодо“, домогао се сразмерно дугог мандата председника Француске после избора у којима је левица била трауматизована поразним учинцима Оландове владавине и страначки разбијена, док је, после неутралисања Марије Ле Пен, најозбиљнији кандидат деснице Франсоа Фијон политички уништен садејством „независних“ правосудних органа и медија, како би одлично образованом, стручно беспрекорно припремљеном и продорно интелигентном технократи, бившем министру финансија Макрону био отворен пут ка Јелисејској палати. Од почетка се осећало да је на делу моћан подухват политичког клонирања и софистикованог предизборног маркетинга.

Шта за Макрона значи Србија? Нешто свакако значи, иначе не би долазио и то је свакако позитивно, јер њега увек и у свему воде интереси. Већ током предстојеће посете показаће се, бар делимично, где он у свом виђењу светског поретка и односа снага, а и  регионалних и ширих интереса своје државе, види некадашњу ратну савезницу и земљу чији је помало наивни народ био склон да одвише искрено воли и поштује Француску. Француску које више нема много ни у Француској.

У Србији, упркос свему, још увек има Србије. Отуд и разочарање, озлојеђеност и гнев због срамног односа према њеном председнику приликом обележавања стоте годишњице Првог светског рата, у коме је Србија била највећа жртва и највећи победник. Да ли је Макрон доиста имао намеру да посебно понизи Србију? Тешко је у то поверовати иако је он, по логици командне одговорности, свакако највећи кривац за нешто што је неозбиљно, па и дрско, називати грешком протокола. Напросто, како су запазили многи коментатори, протокол је овом пригодом био одраз садашњих односа у свету и сплета релативних француских интереса, а не стања ствари на крају Великог рата. То је питање концепције, по нама темељно накарадне, али реално делотворне.

Да му ништа није свето и да је спреман да највеће датуме из националне, европске и светске прошлости срачунато, политикантски и провидно инструментализује, француски председник је у више наврата доказао. Многи пристојни Француз се и те како нелагодно осетио кад је, непосредно по доласку на власт, Макрон искористио најважнији француски национални празник, 14. јули, Дан републике, односно Дан Бастиље, да „монтира атракције“ за Доналда Трампа и опсени га, у чему је и успео, па је овај изјавио да би нешто слично требало организовати и у Америци.

Француски председник Емануел Макрон и бивши начелник Генералштаба француске војске Пјер де Вилије у свечаној вожњи Јелисејским пољима на обележавању Дана Бастиље, Париз, 14. јул 2017.

Идила личних симпатија била је, међутим, кратког века…  С обзиром на линију којом се креће актуална француска спољна политика, Србија ништа боље од третмана који је на свечаности добила није ни могла очекивати, а није требало ни да буде службено изненађена и затечена. Током последњих двадесетак година, а посебно у новије време, Француска се истиче као изузетно упоран и непоколебљив заговорник независности „Косова“ и међународног афирмисања његове државности.

Косово у француским очима

У вези са том, за Србију државно-национално приоритетном темом са званичницима француске државе није могуће аргументовано разговарати. Понашају се као да им је, што народ каже, „Косово“ из ока испало. Хашиму Тачију се у Јелисејској палати приређује дочек као да је, у најмању руку, Путин, Бернар Кушнер му промовише туђом руком написану биографију, а застава „Косова“ се шепури у катедрали Нотр Дам, „амбасадору Косова“ отварају се сва врата… Чему се онда чудити? Није ли логично да је ботовима Емануела Макрона ближи „патриота“ Тачи од „(бившег) националисте“ Вучића? Исто, само у нешто мањој мери, вреди и за Изетбеговића, Ђукановића…

Ипак, пријатније је припадати нацији коју оваква недостојност и презир према најсветлијим вредностима прошлости, али и свевремности, још увек могу да потресу, него се хвалити наводном рационалношћу и прагматичношћу спремном да клијентски прихвати и уради баш све што прописује владајућа политичка коректност у интерпретацији једног дела међународне заједнице. Не треба се, међутим, сувише љутити, јер од тога нема никакве вајде. Ваља само умети и имати храбрости назвати ствари правим именом и не дозволити да поверујемо како је наше место заиста оно које нам одређују разни страни протоколи, ма чији они били.

Није битно на којем се месту протоколарно седи, већ шта се, без обзира на околностима додељено место, има у глави и у срцу. Нити је Макрон кроз третман њеног председника у Паризу истински и озбиљно желео да понизи Србију нити је, пак, накнадним упућивањем личног писма Александру Вучићу искрено хтео да се посредно извини и изглади ствар. Ако би та посланица, после скандала на свечаности, била озбиљно схваћена, она би се пре могло доживети као додатна увреда достојанства и здравог разума адресата, као да је реч о утешном обраћању надуреном, незрелом детету. Срећом, и ово писмо је само израз доследности у спремности да се зарад достизања одређеног циља у датом тренутку употребе сва, неретко противречна средства. Исправно је, стога,  уљудно и лепо захвалити, а држати се свога пута и система вредности.

Лакмусов папир стања српске свести

Више од поступка француских домаћина према председнику Србије у Паризу забрињава тенденција да се у нашој јавности за тај поступак проналазе тобоже рационална образложења која наводе на то да смо такав однос бар делимично и заслужили. Не треба се чудити „Титовом пиониру“ Азему Власију који, као далеки изданак „дрезденске школе мишљења“, тумачи да Србија није била само победник у Великом рату, већ и његов изазивач, атентатом Гаврила Принципа на престолонаследника Фердинанда, па су и то организатори париске свечаности наводно имали у виду и нашег председника сместили поред представника државног настављача још једног виновника тог светског пожара, Аустрије! Којешта!

Француски председник Емануел Макрон минутом ћутње одаје почаст страдалим војницима током церемоније обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата, Париз, 11. новембар 2018.

Мучно је, међутим, читати редове једног доброг познаваоца међународних прилика, дугогодишњег новинског дописника из САД и тумача америчке политике, који у свом коментару закључно и одозго доцира: „Треба имати у виду да преовлађујућа слика Србије у Француској, у Европи, па и у остатку света данас није она о земљи храбрих и часних ратника, него она о непочинствима ратним злочинима обележених 1990-их“.

И он у том суду није усамљен… Тако се, ето, једно огрешење Макронове Француске према Србији показало као лакмусов папир за стање наше свести и самопоштовања. Посета француског председника нови је тест. Хоћемо ли умети да га дочекамо како ред и политички разум налажу, али и да у хладном, челичном погледу његових очију препознамо и оно што речи не говоре, али дела сведоче? Психолози кажу да су очи огледало душе. Опасан нам човек долази у кућу.

Прочитајте ОВДЕ какав се то хаос невиђених размера спрема у свету и ко су кључни играчи.

Извор: Нови Стандард

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

“Да је Макрон хтео да нас увреди не би долазио у Београд"

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА