Правда

Она је истакла да је тако посебно у случају приступа земаља Западног Балкана Европској унији. “Европској комисији је недавно успео један значајан потез: Западни Балкан, последња бела мрља на географској карти Европе, требало би да буде примљен у Европску унију. Не у некој далекој будућности, већ толико скоро као што је то 2025. година. Трљамо очи у чуду. Што се мене лично тиче: нисам била сигурна да ћу то икада доживети. Но, некако ме не обузима слављеничко расположење“, наводи Вилмс. Она додаје да се исплати бацити поглед на папир који је Комисија о томе објавила. “Јасно се види шта Комисија мисли о Западном Балкану: то је тежак болесник који лежи пред вратима ЕУ – па је тиме у њеној надлежности. Пријем - пише тамо - није ништа мање него “геостратешка инвестиција у безбедност" грађана. Говори се о кооперацији полиције и правосуђа са сврхом да се обезбеде границе и врате илегални имигранти, о борби против терора и радикализације у ЕУ, против шверца оружја и дроге као и прања новца. Томе треба додати и привреду: регион је тржиште које обећава када је реч о роби и услугама из ЕУ а заузврат ће добити благостање и “гоод говернанце". Следи “то до" листа за нове кандидате која изазива вртоглавицу: људска права, конструктиван дијалог у политици, независност медија, права мањина, сузбијање организованог криминала и корупције власти. А најосетљивија надређена тачка је – обустављање суседских конфликата“, истиче Вилмс. Како истиче, “слутимо да је та тачка кључ и основни симптом који мучи Балкан“. “Све његове болести су повезане са начином на који се тамо поступа са конфликтима. Јер, конфликти се на Балкану не решавају. О њима се одлучује. Јао ономе који изгуби. Балкански народи су традиционални ратнички народи – њихов развој не познаје ниједан од историјских феномена који су у новије време формирали Средњу Европу: реформацију, просветитељство, индустријску револуцију. Да, Европа је остварила одлучујуће већи напредак када се ради о консензусу, компромису, сарадњи. И наравно – развој друштава може ићи само у том правцу“, наводи Вилмс. С обзиром на све већи умор од ЕУ, грађани ЕУ би, како истиче списатељица, “чињеницама и информацијама" требало да буду убеђени у предности приступа балканских земаља. “Приступ ће нас без сумње понешто и коштати, па би приближавање “требало да се одвија поступно у поређењу са ранијим, прилично наглим, проширењима." Највеће жртве би требало да поднесу саме земље Балкана. Живот тамо би требало да се приближи свакодневици ЕУ “све до онога што деца уче у школама". За будуће чланове ЕУ је важно да преузму нови систем вредности. Оне морају да се дају на посао са “огромном политичком вољом", да “удвоструче напоре" и искористе овај “јединствени рок". Балканске земље дакле морају ни мање ни више него да промене своју душу. Може се замислити да ће та представа бити болна за дотичне. Ако се и зна да се нико не одриче радо свог идентитета: живот на Балкану може да има заиста сладак укус. Пријатељства вреде много, баш као и породична клика. У тим односима постоје и велика размена и пажња и помоћ која се сама по себи разуме, пристојност, поштовање и верност; људи су образовани, рефлективни и музикални, имају велике идеале и велико срце; умеју да се смеју од срца и да једни друге учине срећним. И приче о херојима су део колективног идентитета на који су људи врло поносни. Истовремено све више њих – пре свега младих – увиђа да са њиховим душама нешто није у реду. Култура националистичке мржње кида срца, а када се узаврелост смири, остају зјапећа празнина и ране. Тако она пословична чежња за Европом у основи значи баш то: чежњу за миром, жељу за оздрављењем. Мислим да има наде за Западни Балкан“, наводи Вилмс. Она додаје да је та врста оздрављења је могућа. “Ја сам је искусила у Немачкој. Осим тога, пример Немачке после Другог светског рата показује да читави народи наново могу да се науче опхођењу са конфликтима и агресијама. Ако је у “дубоком интересу ЕУ" да прими Западни Балкан, ако је због глобалне временске ситуације сада важно да се европски народи што више зближе, онда је Европској унији потребан потпуно нов концепт. Велика кућа са солидним темељем, са много спратова и диференцираним просторима за све чланове велике породице. Да би једног дана могла да се оствари визија Европе као стабилне и финкционалне породице народа, у коју је сваки члан унео своје квалитете, потребни су нам далековидост, сензибилност, знање и пре свега дуг дах. 2025. може бити први корак. Али, то је заправо задатак генерације“, закључује Вилмс. Зашто су Енглези напали Русију у Србији баш сада, прочитајте ОВДЕ.

Извор: Дојче веле