Пише: Јово Вукелић
Остало је, на несрећу следбеника НДХ довољно доказа.
Српски патријарх Герман изрекао је својевремено значајну мисао: „Морамо да праштамо али да не заборављамо!“
Римокатолички злотвори Срба би хтели да заборавимо, зато деценијама затиру трагове…
И чему се после свега данас надају римски Папа, Ватикан и Римокатоличка црква уопште, па и помесна црква у Хрватској?
Мисле ли да ће Срби заборавити преклане претке?
Надају ли се да ће Српска православна црква, њени верници Срби заборавити на масовне злочине усташке Независне државе Хрватске почињене у Другом светском рату над Србима?
Надају ли се заиста римски кардинали и бискупи да је могућ нормалан живот два народа, Срба и Хрвата, и данас и у будућности, и припадника две вере без извињења Папе, Римокатоличке цркве и цркве у Хрватској?
Надају ли се да ће Срби заборавити логоре и стотине хиљада невино убијених сународника на стратиштима и у концентрационим логорима Јасеновац, Јадовно, Јастребарско, Пребиловце и десетине других… где су Срби безразложно масовно мучени и убијани, где је спроведен неспорни геноцид над њима?
Мисли ли Папска столица да ће Срби заборавити? Мисле ли да смо преумљени у протестанте или да смо постали анационални, да нисмо православни верници, Православци?! Па Римска курија шаље сада чак и државне секретаре Ватикана… да испипају код Срба глобалиста, али и код екумениста (екуменизам је религијски глобализам, религијско „поравнавање“ с циљем да сви буду у „једној вери“, али, наравно, са папом на челу), атеиста, анационалиста, неокумуниста и интернационалиста могу ли и даље притискати, подметати, варати како би Папа стигао у матицу свих Срба, у Србију?
Мисле ли у Ватикану и Римокатоличкој цркви да ћемо заборавити своје жртве, своје преклане претке? Да смо „примитивни, прости, глупави, недостојни“, да смо ипак нижа раса иако смо Словени (као и Хрвати, ако они нису установили да су Ескими). Али Срби су углавном остајали православни! Ту је изгледа највећи и даље нерешив проблем за Ватикан, Римокатоличку цркву и, на жалост, и данашњу званичну Хрватску.
Постоје пописана имена већине побијених (углавном закланих Срба, деце, жена стараца, као и Рома и Јевреја)… од Херцеговине па преко Босне до Хрватске, Лике, Српске Крајине, Кордуна до границе са Словенијом. То су стотине хиљада страдалих Срба, Јевреја, Рома, а и антифашиста, комуниста, социјалиста, интернационалаца свих нација (Чеха, Словака, Мађара, Словенаца, Италијана…)
Према независним изворима, подацима Америчког музеја холокауста, усташе су у НДХ (Босни и Херцеговини и Хрватској) убиле 330.000 – 390.000 Срба. По проценама немачких окупатора, официра и димпломата, убијено је до два пута више Срба.
На пример Хитлеров изасланик Херман Нојбахер је писао: “Када главне усташе тврде да су убили један милион православних Срба (укључујући бебе, децу, жене и старце), то је по мом мишљењу претеривање. На бази докумената које сам ја добио, процењујем да је убијено 750.000 незаштићених људи.”
Утврђен је, доказан број убијених, пописана су имена и презимена о броју убијених Срба, Рома, Јевреја и са југословенске и са српске стране, али урадили су то и страни историчари и истраживачи, Институти и Меморијални центар „Симон Визентал“
Др Србољуб Живановић, професор Лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака о Јасеновцу истиче:
„Међународна комисија за истину о Јасеновцу, у којој није било ни Срба ни Хрвата, нити било кога са територије бивше Југославије, утврдила је да су Хрвати, само у Јасеновачком систему логора смрти убили нешто преко 110 000 деце - од одојчета до 14 година старости. У тај број нису урачуната нерођена деца извађена из трбуха гравидних мајки. Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу је био тада амерички професор Др Брнард Клајн“.
Радује и то што и данас проф. др Србољуб Живановић, највећи живи српски стручњак, антрополог, по питању страдања Срба у Јасеновцу и шире, знајући за таква настојања појединаца на свим странама у садашње време, свуда активно ради да спречи минимализацију броја српских жртава.
У књизи Историја холокауста Рома (2008,. Политика ад) аутора Рајка Ђурића и Антона Милетића објављена су пуна имена и презимена 17.960 Рома убијених у концентрационом логору Јасеновац током постојања усташке НДХ, уз још 5.273 ромске до краја неименоване жртве, страдале у Јасеновцу. Укупно је реч о 23.233 страдала Рома, који су били доведени у логоре са територија Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе.
Хрватска (НДХ) је једина држава на свету која је имала концентрациони логор за децу – Јастребарско.
Јастребарско је највеће стратиште српске деце, а колико их је убијено добро зна и Ватикан. Све је у њиховим архивама. Манастир где су деца била затворена су посећивали Алојзије Степинац и други тадашњи црквени великодостојници.
Према веродостојим изворима и документима ( и из хрватске штампе из Другог светског рата). Хрвати су, уз помоћ муслимана, убили око 110.000 српске деце! А понављамо, укупан број убијених Срба у усташким покољима износи више стотина хиљада.
Зашто у Јасеновцу стоји натпис „За дом спремни“
Уместо да достојанствено, поштено и храбро клекну, и моле за опрост најтежих људских грехова који могу да се учине - држава Хрватска дозвољава да се у Јасеновцу – симболу страдања и сваког зла над Србима, Јеврејима и Ромима (Циганима) поново у данашње време појави усташки натпис под којим су клани, убијани, масакрирани, мучени: „За дом спремни“.
А помесна црква у Хрвата на челу са Божанићем ћути!!!
Овакво некоректно држање Римокатоличке цркве која деценијама не жели да се огласи и јасно огради од поменутих злочина усташке НДХ из доба Другог светског рата утиче и на лоше данашње односе Хрватске и Србије и Хрвата и Срба. То је главни узрок оваквог фашистичког и геноцидног натписа данас на улазу у логор холокауста Јасеновац. Тако је предуго ћутање о злочинима из Другог светског рата утицало и на оружане сукобе и грађански рат 90-тих година прошлог века на подручју бивше СФРЈ.
Ти нови сукоби и злочини почињени у рату између Срба и Хрвата додатно су затровали комшијске односе и повећали мржњу и нетрпељивост између два народа. Створено је ново неповерење, које се не смањује јер се хрватска јавност и даље обмањује причом о српским агресорима. Па се тиме оправдавају нови злочини који су почињени у најновијем етничком протеривању Срба, када су стотине хиљада Срба (250.000) протеране из Хрватске.
Уместо да Римокатоличка црква пружи руку извињења, помирења и тражи пред Богом и Србима опрост грехова - она настављају дволичну, неискрену политику којој је главни циљ вековима ширење њихове вере, јереси на исток. Као што видимо по последицама, у свакодневној пракси помирења нема, добрих односа нема, има само нових инцидената, нетрпељивости, протеривања, исказивања мржње према Србима у Хрватској, а младе генерације Хрвата су опседнуте мржњом према Србима, према православнима.
Манифестују ту мржњу скоро сваки дан!
Разлог томе треба тражити управо у одсуству добре воље Римокатоличке цркве и предводника Ватикана (оних који наводно пропагирају „паце е бене пер тутти” (мир и добро за све у свету) да пруже руке помирења и извињења свима и да кажу пуну истину.
Хрватима Ватикан мора да каже истину у лице
Хрватима је потребно рећи коначно праву истину о злочинима над Србима за време НДХ. Мора им је рећи баш њихов Рим, Ватикан колико год им то тешко било да чују! Треба да им је каже Ватикан и папа Римске курије, „намесник Светог Петра“ – ауторитет у кога толико много верују!
Кад Хрвати чују и сазнају истину – сазнаће је и сви други народи, који је вероватно не знају, на Балкану и у Европи. Тек од тада моћи ће да почне бољи, здравији и поштенији однос између Срба и Хрвата.
А морао би ту истину о јереси Ватикан да каже и себи у лице!
Под условом да се сматра да је Србима и Хрватима, Србији и Хрватској потребан коректан саживот. Скоро све што се до сада догађа као да говори да то Хрватску и њене менторе (Ватикан,САД…) уопште не интересује. И у томе је један од главних проблема.
Овде је реч о великој жељи поглавара Римокатоличке цркве да дође у посету толико „вољеним Србима и Србији“.
Ако је тако онда учините оно што би требало да је природно, нормално: припремите се, клекните и молите за душе убијених Срба, идите и у Загреб и тамо клекните и молите за опрост ужасних грехова Степинца и ваших фратара, и идите наравно у логор у Јасеновцу… Толике невине жртве су то заслужиле!
Ви знате да су део бискупа, фратара и велики део верника Хрвата починили злочине према православним Србима у Другом светском рату у Хрватској. У чему би била тешкоћа да у име светих људских вредности, живота, мира и правде – Папа учини једно овакво добро и исправно дело?
Зар је тешко рећи: извињавамо се Србима?
Блаженство и мир требало би да коначно стигну на ове просторе Балкана.
И док траје овај бал под „мрачним маскама“ и маскарада свих протеклих деценија око доласка Папе – достојна највећих карневала, у време Венеције, став СПЦ је, надајмо се, и даље : „Није време за посету Папе Србији“.
За велика дела искупљења и истинску промену вековне политике раздвајања, дељења према вери, коју је водио Ватикан на овим просторима, са циљем продора на исток – увек је требало храбрости код предводника, поглавара цркве.
Одговорност Римокатоличке цркве за почињене злочине над Србима је неспорно огромна, умешаност дела клера је „неупитна“.
Нераскидиви брак НДХ и Степинчеве римокатоличке цркве
О испреплетаности, тесним везама власти усташке НДХ и Римокатоличке цркве сведоче најбоље ови факти из докторске дисертације Фикрете Јелић Бутић „Усташе и НДХ“:
„Ови фратри су постали и усташки функционери. Сви уз сагласност и одобрење Степинца: Божидар Брало, жупник у Сарајеву, постао је Павелићев повереник за Босну; др Петар Берковић, жупник у Дрнишу, именован је усташким повереником за котар Книн; дон Илија Томас, жупник у Клепцима код Чапљине, био је усташки повереник у том делу Херцеговине; др Драгутин Камбер, жупник из Добоја, постао је усташки повереник за тај котар; др Радослав Главаш, фрањевац из самостана у Широком Бријегу, постао је високи функционер у Министарству правосуђа и богоштовља; фра Дионизије Јуричев је постао предстојник Вјерског одсјека у Државном равнатељству за понову и особни Павелићев капелан; Вилим Цецеља, жупник из Загреба и Стипе Вучетић, жупник из Леденице, именовани су за заменике Степинца као апостолског војног викара оружаних снага НДХ.
Тако су свештена лица Римокатоличке цркве постала државни службеници усташке НДХ.
Осим њих, истицали су се у подршци усташким властима: фра Дидак Чорић у Јаски, Вилим Никшић, жупник у Огулину, Драгутин Марјановић, капелан у Слав. Броду, жупник Мартин Гецина у Речици (котар Карловац), дон Мате Могуш у Удбини, Антун Журић, жупник у Двору на Уни, Јосип Асталош, жупник у Даљу, фра Иван Хрстић у Сињу, фра Станко Милановић у Имотском, дон Јуре Врдољак у Чапљини, фра Срећко Перић у Ливну, фра Велимир Шимић, Карло Грбавац и Мијо Чуић у котару Дувно, поп Анте Кларић у котару Босански Шамац, фра Емануел Рајић у котару Горњи Вакуф, Иван Милетић, жупник у Вишеграду и још много других припадника цркве у Хрватској и БиХ.
Зар је после свега овога тешко рећи: извињавамо се Србима и Србији?
Има ли снаге садашња Римокатоличка црква за такав један преокрет, да покаже искрену вољу и намеру да се огради од злочина, и створи претпоставке за добре односе у будућности.
Прочитајте ОВДЕ какав је паклени одговор Хрватима стигао од Шешеља?
Извор: fakti.org
