Најновије

Све што треба да знате о Трамповим трговинским ратовима

Трампови трговински и економски ратови су покушај да се пола века касније понови нешто што је успело седамдесетих.

Вилијам Енгдал (Фото: williamengdahl. com)

Пише: Вилијам Енгдал

Једини новитет текућег економског рата Трампове администрације, тог калкулисаног напада на пријатеље и непријатеље од Русије преко Кине, Ирана и Венецуеле до ЕУ средством познатим и као  ,,тарифни рат“, јесте председник који користи твитове као оружје за дезоријентисање противника. Вашингтон макар од почетка седамдесетих година прошлог века прибегава сличној тактици економског уцењивања и дестабилизације како би наметнуо нешто што је постало глобална доминација, и то не америчких производа, него долара као светске резервне валуте. Готово пет деценија, од 15. августа 1971, Вашингтон и Волстрит користе своју доминантну позицију да наметну надувани папирни долар целом свету, стварају финансијске мехуре и последично нагомилају дуг до немогућих размера, што у коначници води ка колапсу.

Најважнија ствар коју треба разумети о тзв. Трамповим ,,трговинским ратовима“ јесте да њихова сврха уопште није трговинска, тј. да исправи трговинске дисбалансе које Америка има са извозним партнерима. Свет у којем је то било битно су Никсон и његови саветници 1971. у великој мери послали у историју.

Од 1971. је америчка економија претворена у извор финансијских прихода, што практично значи да су Сједињене Државе од земље која се примарно ослања на производњу индустријских добара постале земља у којој је једини циљ свих инвестиција прављење новца од новца. Компаније попут Џенерал моторса, који је крајем шездесетих био највећи произвођач аутомобила и камиона на свету, само срце америчке економије, намамљене су у спекулације коришћењем GMAC ауто позајмица како би правиле опкладе у ,,светском економском казину“, опкладе које су пошле низбрдо након што је мехур америчких некретнина пукао марта 2007, а Џенерал моторс био национализован док су мега банке Волстрита спасаване новцем пореских обвезника и Федералних резерви.

Овај процес, који сам детаљно објаснио у својој књизи ,,Богови новца“, трајао је деценијама. До 2000. године, банке Волстрита и инвестициони фондови су практично доминирали читавом америчком економијом. Производни послови су отерани преко океана, ,,аутсорсовани“, и то не од стране Кинеза или Немаца или других ,,похлепних лопова“ које оптужујемо, него притиском истих тих банака са Волстрита које од осамдесетих подстичу корпорације да се фокусирају само на вредност својих акција, а не на квалитет својих производа. „Куповина контролног пакета“ и „акционарска вредност“ су постале главне речи. Директори фирми су нестајали уколико банке Волстрита нису одобравале њихово пословање. Оно до чега је то довело јесу САД као највећим делом економија услуга, као презадуженошћу надувена потрошачка економија уместо велики индустријски лидер. Такозваних ,,1 посто“ америчких олигарха захтевају сличан данак и од остатка света како би одржали неодрживо. Трампов трговински и економски рат је очајнички покушај да се пола века касније понови нешто што је успело седамдесетих.

Друга америчка револуција

Економски деструктивна трансформација некада велике америчке индустријске економије имала је своје корене у трансформацијама из седамдесетих. Доминација кејнзијанске економије након тридесетих, у којој се сматрало да држава дефицитираним финансирањем може да ублажи негативне ефекте рецесија или депресија, утрла је пут ономе за шта је Џон Д. Рокфелер III у књизи ,,Друга америчка револуција“ тврдио да би требало да буде режим дерегулације, приватизације државних предузећа попут електродистрибуције, водовода и аутопутева. Истовремено су Волстрит и амерички финансијски естаблишмент на челу са Рокфелером промовисали идеологе слободног тржишта из Монт Пелерин друштва окупљене око економисте са Универзитета у Чикагу Милтона Фридмана. Фридман је постао гуру економије слободног тржишта, а осамдесетих је саветовао Роналда Регана и Маргарет Тачер. Његова догма слободног тржишта је постала узидана у Међународни монетарни фонд и коришћена је за наметање економских шок терапија и дерегулације широм латинске Америке и бивших комунистичких економија Совјетског Савеза и Источне Европе.

Кључни моменат данашњег тарифног и економског рата Вашингтона сеже уназад до 15. августа 1971, када је председник Никсон одлучио да унилатерално одвоји злато од америчког долара.

Никсонова игра трговинског рата

Одлука председника Никсона из августа 1971. да укине конвертибилност америчког долара за злато била је кључни део нечега што се претворило у далеко већу трансформацију која је изнедрила гигантски глобални дуг који данас износи невероватних 233 билиона долара. Велики део тог дуга је деноминован у доларима и држе га централнле банке попут кинеске, јапанске или земаља чланица ЕУ.

Много пре лета 1971. је америчка администрација дала зелено светло Конгресу да усвоји казнене de facto трговинске рестрикције према својим великим трговинским партнерима – Јапану и европским савезницима Европске економске заједнице (ЕЕЗ), а нарочито према Немачкој и Француској. Крајем шездесетих су се економије Јапана и ЕЕЗ драстично уздигле из ратне деструкције, и то обновом економије тада најсавременијим индустријским технологијама. Поређења ради, амерички челични млинови и фабрике аутомобила биле су продукти раног доба и непосредних послератних инвестиција. Немачки и француски производи били су тражени не само у САД.

Резултат је био тај да су те економије почеле да акумулирају прилично велике количине долара у својим централним банкама – 1971. је око 61 милијарде долара дуга било држано у иностранству. Под уговореним обавезама Америке из 1944, централне банке су у било ком тренутку могле да захтевају америчко злато из Федералних резерви за те доларе. Залихе злата Федералних резерви су почетком 1971. пале са 25 милијарди долара на 12 милијарди, а тај тренд се продубљивао док је све више централних банака бринуло о вредности њихових пренадуваних долара. Вашингтон и Волстрит су клаузулу о замени за злато из Бретон-Вудса посматрали као албатроса који би могао да откине драматичан комад америчке светске моћи.

Злато и долари

Укидању замене за злато је претходила уцена Вашингтона употребом новог конгресног закона који је наметао увозне квоте на текстил и ципеле из Европе и других крајева света. Било је запрећено да ће се квоте проширити на европске аутомобиле и друге производе.

Седамдесетих је америчка трговинска политика заправо била јако слична оној којој ће готово пола века касније прибегавати Трамп. Маја 1970. је тадашњи министар финансија Дејвид Кенеди претио да уколико амерички трговински партнери не предузму кораке којим би допустили Америци да повећа извоз, Конгрес ће предузету кораке да ограничи увоз у Сједињене Државе. ,,Нису ли суфицитарне државе те које имају посебну одговорност да предузму позитивне мере у циљу елиминације несразмере?“, питао је Кенеди, знајући добро да је главни разлог за трговински дисбаланс чињеница да су америчке корпорације куповале европске и азијске компаније стварајући суфицит у тим земљама, а да амерички производи више нису конкурентни против европских и јапанских.

Вашингтон је прибегавао политици коју су Европљани назвали ,,бенигно занемаривање“ како би допустили приватном капиталу да слободно тече (нарочито у Немачку) и омета валутне односе унутар ЕЕЗ. Немачки доларски суфицит је набујао. Уместо да смањи вредност пренадуваног долара, што би био корак који би подстакао амерички извоз и смањио кризу, Вашингтон је захтевао да земље ЕЕЗ, а пре свих Немачка, увећају вредност својих валута чиме би свој извоз учиниле неконкурентним у рањивим тренуцима. У случају Јапана, Вашингтон је захтевао корекцију вредности јена од двадесетак одсто, под претњом суочавања са тарифним рестрикцијама појединих категорија јапанског извоза у Сједињене Државе. Никсонов министар трговине, Маурис Стенс, заузео је агресиван став према Европи. Изјавио је: ,,На много начина смо били Ујка Глупко за остатак света“.

Амерички економиста Мајкл Хадсон је то описао овако: ,,Америка је бацила рукавицу у лице Европи и Азији: или ћете се покорити или ћете узвратити под условима у којим је прикладна тактичка максима – не качи се с јачим од себе осим ако можеш да га убијеш“. Уместо тога су се укопали и покорили. Амерички трговински закон је био декларација да су САД и само САД, као доминантна светска сила, ослобођене GATT и других правних споразума које су имале са партнерима.

Тада предвођене Француском, централне банке ЕЕЗ – осим Немачке у којој је Вашингтон уложио огроман притисак на председника Бундесбанке Карла Блесинга – су наставиле да своје доларске вишкове мењају за злато. Када су немачки званичници већ 1966. наговестили да размишљају о замени својих растућих доларских суфицита за америчко злато, Вашингтон је запретио шефу Бундесбанке Карлу Блесингу да ће се америчке трупе повући из Немачке уколико Немачка престане да ,,подржава“ долар.

Како би уклонио претњу било каквих потоњих намера савезника да мењају доларе за злато, Ричард Никсон је, уз помоћ тадашњег помоћника министра финансија Пола Вокера (иначе бившег извршног директора Рокфелерове Чејз банке), објавио трајно затварање могућности златне размене. Никсон је истовремено увео увозну тарифу од 10 одсто на већи део америчког увоза као уцењивачку полугу утицаја којом би приморао ЕЕЗ и Јапан да прихвате неограничене доларе који више нису имали покриће у злату, доларе чија је номинална вредност била надувавана шокантним темпом. Рачунајући инфлацију по мерилима америчке владе, за храну, одећу и друге потрепштине које је амерички држављанин 1970. могао да купи за 385 долара, данас би му требало 2529 долара. То је директна последица Никсоновог одвајања долара од злата.

Једним покретом пенкала, Никсон и Волстрит су уклонили претњу златног поклопца на инострана доларска задужења. Дуг је набујао, а Вашингтон и Волстрит данас имају доларизовани систем светске трговине у којем санкције америчког министарства финансија постају омиљено оружје у рату за приморавање пријатеља и непријатеља да се повинују Вашингтону. Да ли је Кина спремна да се супротстави том доларском систему док велики део њене високотехнолошке производње и даље зависи од америчких чипова и процесора и других софистикованих технологија? Управо ту зависност Си Ђинпингова стратегија ,,Made in China 2025“ настоји да елиминише. Слично томе, корпорације из ЕУ са великом продајом у Америци су рањиве пред ризиком секундарних санкција уколико наставе да тргују нафтом и другим инвестицијама са Ираном.

Данас амерички председник Трамп твитује претње против Немачке или Кине, оптужујући их без икаквих основа да су ,,валутни манипулатори“ и захтева да НАТО савезници драстично увећају своје трошкове за привилегију потчињености доминацији Пентагона. У америчком економском уцењивању се од седамдесетих променио стил, али не и суштина.

Ухапшен убица руског пилота у Сирији. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: New Eastern Outlook, Нови Стандард

Бонус видео

Парламент или Позориште, шта чека Србију?

Kњигу “Смак Света” Драгоша Калајића можете поручити на линку ОВДЕ.

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Трамп: Обама је крив за Крим

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube