Најновије

ПРОТИЋ: За Дачића су САД већа непознаница од површине Марса!

„Прерано смо се понадали да смо освојили слободу након Петог октобра“, каже Милан Ст. Протић. О стању демократије, безидејности политичара и томе да ли Косово може бити адут за „српско питање“ у БиХ.

Милан Протић (Фото: Јутјуб)

Мала летња политичка пауза прилика је и за рефлексију стања у Србији од 5. октобра 2000. до данас. Оцене се крећу од аутократије до диктатуре, а има и оних који све виде само као мале недемократске несташлуке?

- Сигурно ниво демократије у Србији није као што је био почетком миленијума или након Петог октобра. Србија се и даље мучи са демократским слободама, слободом изражавања и другачијим мишљењем. Можда смо се прерано понадали да смо освојили слободу, али очито нисмо јер су искушења власти за сваког властодршца неодољива. Али, више од тога ме брине недостатак идеја. Владајућа странка СНС води у основи исту политику какву је водио ДОС, тражећи неко компромисно решење између две крајности, а заправо не налазећи одговор ни на једно кључно питање, ни унутрашње ни спољашње. Зато мислим да Србија и тапка у месту.

Власт би се сада вероватно смртно увредила, јер ДОС сматрају нечим најгорим што се догодило Србији у њеној историји.

- То јесте једна од контроверзи српске политичке сцене. С једне стране се критикује Пети октобар – при том се заборавља како је и због чега до њега дошло – а онда се води готово истоветна политика какву је водио ДОС. Чини ми се да је порука данашње власти у Србији: ми ћемо исто то, само боље него што су они, али не друкчије него што су они. Као да је та политика средњег курса – ни тамо ни овамо – судбина Србије. У крајној линији, од Милошевића, преко Ђинђића, Коштунице, Тадића, Николића и Вучића, свака политичка странка као да је дефинисана унапред. Нема искорака – можда нема ни простора за то – али примећујем недостатак храбрости политичких елита у Србији да изађу из зачараног круга титоистичког наслеђа.

Недавно сте рекли да Србија не може сама да се уреди и да јој је потребна помоћ пре свега Европске уније. Многи међутим упозоравају да је Европска унија подршком садашњим властима заправо саучесник у рушењу институција у Србији.

-Европска унија, с обзиром на искуство деведесетих, има двоструки циљ, и те улоге јесу понекад противречне. ЕУ би на Балкану најпре хтела стабилност, а она подразумева режиме који демократију нису ставили на прво место. Реално, ми говоримо о четрдесетак милиона људи на Балкану, можда ни толико. За ЕУ, са 400 или 500 милиона људи, са огромном територијом, политичким, културним и економским потенцијалом, то је занемарљиво. Страх ЕУ да у своје чланство прими помало проблематичне земље, које њој у сваком погледу припадају, није оправдан.

Да је мало више самопоуздања у ЕУ, те земље би већ биле примљене у пуноправно чланство. То би много брже и боље помогло да се уреди овај регион, него што се постављају услови које те земље реално не могу да испуне, и што се са друге стране благонаклоно гледа на режиме који нису својствени Европској унији. Зато би брзо чланство у ЕУ земаља региона донело наду и охрабрење, а ЕУ прилику да покаже шта уме и зна. Те урушене институције се неће опоравити саме од себе уколико не буде некога са великим искуством и ауторитетом у изградњи тих институција да нам у томе помогне.

Опозиција у Србији формира различите савезе, и све то подсећа на формирање некадашњег ДОС. Истовремено, критичари таквог окупљања наводе да то није право решење, јер ситуација није иста као деведесетих и да Александар Вучић није Слободан Милошевић.

- Деведесетих смо се окупљали јер је политика Слободана Милошевића угрожавала сам опстанак Србије, и то је био довољан мотив. Демократија у Србији данас јесте на стакленим ногама, али срећом нема таквих искушења опстанка каквих је било деведесетих. С друге стране, они који су данас опозиција били су на власти и, искрено речено, нису се прославили. Нико од нас се није прославио. То окупљање ми такође делује сувише механичко и сувише интересно. И њихова порука је: ми бисмо све то исто као Вучић, али боље од њега. Мислим да ту разлике нема и то виде и грађани.

Када се поред тога политичке елите представе народу као посебне, у скупим оделима, лимузинама и са телохранитељима, онда то код народа не изазива неопходно поверење да би се за њих гласало. А у ту замку су упали наши политичари и на власти и у опозицији, у ту заводљиву али политички погубну улогу естрадне елите. На крају, сви они се препоручују тиме како ће да троше наше паре. Тако је Ђилас својевремено одлучио да наше паре потроши на мост, а Вучић их троши на Београд на води. А нико никад није рекао како ћемо неки новац да зарадимо.

Репертоар притисака којима су изложени и грађани и опозиција је ипак велики. Или је то само једно од лоших оправдања?

- Постоји фантастичан слоган „Ако вам је добро онда ништа“. Ако вам није добро, хајде да нешто мењамо и да се договоримо како ћемо то да радимо. Ако сагињете главу и бојите се и прихватате то што власт ради, онда не можете да очекујете ништа боље јер сте се предали. Из конформизма, и страха који се врло често прелива у конформизам, ништа не може да се очекује. То, наравно, није лако и не могу сви, али не волим те приче које оправдавају кукавичлук. Према свету смо храбри и бусамо се у груди, изазивамо највеће силе света, а са друге стране у односу на сопствене властодршце смо мањи од маковог зрна.

Доста пажње су изазвали и неки ваши ставови о Косову, пре свега повезивање решавања проблема Косова са самоопредељењем Срба у Републици Српској.

-На принципу народног самоопредељења – једна нација једна држава – обавио се и распад СФРЈ. Главни аргумент Албанаца на Косову да инсистирају на државности био је управо тај принцип. Никада није добро када се примењују различити аршини, јер то не само да је неправедно него је и извор проблема: ако могу једни, зашто не могу други? Тако да мислим да је тај принцип на Балкану незаобилазан и док год се он не буде остварио, даље се неће моћи.

Ако је већ тако, и ако је статус Косова дошао дотле да се само поставља питање да ли ће Србија пристати на самосталност и државност Косова, изгледа ми природно да се то балансира са правом Срба у Босни и Херцеговини на самоопредељење. Исто онако као што то право уживају Албанци.

Јер, ово што сада имамо је узајамна саботажа. Албанаци са југа Србије саботирају Србију, а Србија ће да саботира Косово. Не мислим да то било куда води и да је то решење. А тиме што Србија инсистира на свом територијалном интегритету, она себе блокира да постави то питање. То не значи да би Србија сутра требало да отвори питање отцепљења Републике Српске, али би било довољно да то представи као свој аргумент и да очекује да ће међународна заједница разумети о чему је реч.

Али, то је основна замерка која се често чује у Србији, како међународна заједница не жели да разматра српске аргументе.

- Моје међународно искуство и познавање Запада није мало. Веома бих волео да им јавно поставим то питање и врло би ме интересовало шта би ми одговорили. Лицемерна је сама чињеница што не инсистирају на томе да Србија призна Косово, него нам нуде такозвани правно-обавезујући споразум. Зашто би они нама нешто чинили из чиста мира? Мени то говори да су свесни тога да би признање Косова Србији одрешило руке, а да овакав споразум – који не подразумева пуноправно признање, већ то решава на типично западњачко-формалистички начин – обезбеђује оба њихова интереса.

Ово што сада Срби у Републици Српској везују своје право на самоопредељење са правдањем Сребренице само иде у корак са онима који то право Србима оспоравају. Управо обратно, тиме што ће да се жигоше оно што се догодило у Сребреници, утврђује се и појачава аргумент Срба да имају право на самоопредељење као и сви други. Ми у овом случају имамо дупле стандарде, јер хоћемо једну ствар на Косову, а другу у Босни и Херцеговини.

Српска дипломатија сматра да постоје нови ветрови у Вашингтону и да је Америка спремнија да размотри српске предлоге о решавању косовског проблема. Видите ли ви нови став Вашингтона?

- То мени делује прилично инфантилно. Велике силе не мењају своју политику или је мењају врло тешко. Нема никаквих знакова да ће САД мењати балканску политику, у том смислу и однос према Косову, а посебно не да ће да се окрену на српску страну. Исто тако смо имали онако детињаста очекивања од Трампа. Када имате Дачића, који не зна реч енглеског, и за кога су САД већа непознаница него површина Марса, боље од тога не може да се очекује. Ми, дакле, нећемо да мењамо своју политику, али очекујемо да ће то да учини Америка. Не знам како да назовем такво схватање светских односа. Јасно је и да ће Русија, као што већ чини, преседан Косова да користи за своје интересе.

Тај неосновани оптимизам је базиран на чистом незнању. Овде се људи баве стварима о којима појма немају, и мисле да на основу здраве памети и без читања књига и анализирања може да се води политика. Тиме што смо уништили школу и обезвредили знање, довели смо до тога да свако може све да ради. Тако имамо амбасадоре који сричу и српски, а камоли неки страни језик.

Али, српски шеф дипломатије Ивица Дачић сматра да Србију неких пола милиона долара за лобирање дели од великог преокрета америчке политике.

- Неко је чуо да у Америци постоји лобирање. Наравно, тамо има доста превараната који ће да вам се препоруче и да вам узму паре. За лобирање у Америци су вам потребне огромне паре и немогуће је мењати америчку политику тиме што ћете да уложите паре. Америчка политика није на продају. Лобирање служи нечем сасвим другом. Оно што може да се ради је да се здрав политички аргумент представи тамошњој јавности, и то утицајним људима, а за то нису потребне паре већ вештина. Ви можете да платите да се сликате са председником Америке, али не за разговор са њим о политици. Најпре, он о томе не одлучује. Дакле не треба разговарати са Трампом, чак и да имате прилику. Нема он појма о томе.

Ако се уопште размишља о томе, онда би требало ангажовати неку озбиљну компанију која се бави политичким консалтингом и која може да вам каже с ким би требало да разговарате и шта од неке политике може да прође или не. Али, пре тога би овде неко морао да зна како да се обрати и шта хоће јер наши политичари иду тамо да би се фотографисали. Пинки је видео Тита.

Али, озбиљна политика се води на другим местима: на универзитетима, у медијима, у америчком конгресу, у дипломатском кору – ту су вам паре потребне за ауто и за бензин. Ако вас неко позове да одржите неко предавање у некој озбиљној америчкој школи, то може да има далеко већи ефекат него да разговарате са Трампом. Даћу вам један пример: наш продор и прихватање опозиције као озбиљног чиниоца уследило је након нашег наступа на Харварду у пролеће 2000. године, где је било 1.000 студената и ниједан политичар. Позив смо добили од једне грчке фондације и ми смо то искористили.

Прочитајте ОВДЕ како је Ивица Дачић одбрусио Приштини.

Извор: DW
 

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Позиција Србије на мапи света - Милан Ст. Протић и Џон Боснић.

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА