Најновије

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ: Порука грађанима Србије

Седам деценија, Србине, твоје су речи: смрт, логори, окупација, тамнице, изгон с вековног огњишта, патња, бол, јауци, црни флор око рукава, црна марама на глави, црни барјаци на кућама, вешала, масовне гробнице, гасне коморе , отимање имовине, отимање девиза, глад, беда, сиромаштво, страх, суђење мишљењу, суђење књигама, рушење и паљење српских храмова, убијање српских свештеника…

Aнтоније Ђурић (Фото: Јутјуб)

Пише: Антоније Ђурић

Седам деценија, Србине, твоје су речи: смрт, логори, окупација, тамнице, изгон с вековног огњишта, патња, бол, јауци, црни флор око рукава, црна марама на глави, црни барјаци на кућама, вешала, масовне гробнице, гасне коморе , отимање имовине, отимање девиза, глад, беда, сиромаштво, страх, суђење мишљењу, суђење књигама, рушење и паљење српских храмова, убијање српских свештеника…

Седам деценија пакла, Србине! Па докле, људи и браћо! Да смо камење на Бога бацали не би нас овако сурово казнио!

Из нацистичког и фашистичког пакла, Србине, изашао си осакаћен и ушао у комунистички пакао који, ево, у разним облицима траје више од 70 година! Србија није спокојно заспала од априла 1941. године. А како да заспи Србија када зло када ни једног тренутка није заспало!

Ако је Србин – ма где да је живео – којим случајем, преварен несаницом, дремнуо једним оком, другим је погледао комшију: не оштри ли, можда, нож, не клепа ли, у недоба, секиру, не припрема ли буктињу којом ће кућу његову , и чељад његову, у пепо претворити!

Како је могла Србија да заспи када је око 350 хиљада њених синова било у немачким заробљеничким логорима! Отуда, из логора, неким путевима, стизале црне вести: умро, спаљен, стрељан… Најцрња и најсуровија вест стигла је завршници рата: амарицке бомбе пале су на заробљенички логор у Оснабрику где су били заточеници виши српски официри.

Око 103 виших српских официра нашло се у смртном загрљају. Убрзо се сазнало да су бомбе на овај логор бачене на захтев Јосипа Броза јер се он бојао повратка српских официра у отаџбину – Броз је мислио да би они позвали српски народ на устанак …

Прва жртва ове завере био је легендарни мајор Драгутин Гавриловић који се тих дана вратио из немачког рипства, али је брзо усмрћен у Београду. То је онај мајор који је својим војницима у одбрани српске престонице рекао: „Тачно у три часа непријатељ се мора разнети вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима! Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао! “

Светли ли данас образ Београда, Србине?!

На српску престоницу јуришали су Њемачки војници чији је командант био чувени војсковођа, фелдмаршал Мекензен.

И он, Мекензен, одржао је беседу својим војницима: „Јунаци, ви не полазите ни на италијански, ни на француски, нити на румунски фронт. Ви полазите на српски фронт на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам тај мали народ не помрачи славу немачке армије! “

Палим Браниоцима Београда фелмаршал Мекензен подигао је споменик са уклесаном поруком: „Борили смо се са јунацима из бајке!“

Још један прослављени савезнички командант често је говорио о српском народу.

Француски маршал Франше Д’Епере изговорио је величанствену похвали српским војницима: „То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, несаломљиви, горди на своју расу и господари својих њива.Али дошао је рат. И ето како су се ти сељаци намах претворили у војнике најистрајније, најбоље од свих. И ето како су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их водио раме уз раме са војницима Француске у победоносну слободу њихове отаџбине! “

Знаш, Србине, да Београд носи Орден француске легије части? Тај орден је уручио Београду лично маршал Д ‘Епере 15. септембра 1921. Знаш ли, Србине, да Београд носи Орден Карађорђеве звезде са мачевима?

Знаш ли, Србине, да оба ова ордена носи мученички и јуначки град Шабац?

Ови јунаци и мученици, које величају и пријатељи и непријатељи нису из неког далеког века – то су, Србине, твој отац и твој деда, твој стриц, прадеда. Имали смо, Србине, Србију пуну моралног здравља и моралне лепоте. Имали смо Србију коју је волео и поштовао свет. А ти, где си данас, Србине!

Личиш ли на своје претке? С ким си, уз кога си, јеси ли опет у предворју пакла комунистичког, или на његовом дну.

Шта би са оним светлим образом који је помињао мајор Гавриловић?

Пре неког времена примећујући да у Србији и нада ишчезава, честити српски прота Воја Билбија, „који Богу и роду српском служи“ у Холандији и који посећује хашке затворенике, питао је усред Београда: „Има ли Срба у Србији?“ Неко је забринутом проти шапнуо „Ако има Срба онда се вешто крију.“

У међувремену, грађани Тополе осветлаше образ – они су руског амбасадора Конузина дочекали братском добродошлицом и речима: „Овде има Срба!“

Ипак, остало је отворено питање: крију ли се Срби у Србији?

Не крију се Срби на Косову и Метохији – ено их на нишану нових окупатора који би да српску земљу поклањају шиптарским злочинцима. На српској земљи опет се лије српска крв. На српском њивама убијају српску децу. Српски домаћине – власнике имања убијају пред њиховим кућама.

Истина је, Србине, да си из нацистичког пакла, захваљујући западним савезницима, упао у комунистички пакао, који је био још суровији. Нове речи пратиле су сваког Србина: народни издајник, слуга окупатора, петоколонаш, четнички јатак, рушилац нашег братства – јединства са Шиптарима, са браћом Хрватима, са браћом муслиманима, нови рат, отимање српских земаља, нове колоне избеглица, бомбе над Србијом, туђа чизма на српској земљи, санкције, изолација, одлазак српског младости у свет, хапшење и пребијање српског младости, робија за српску младост, редови за црни хлеб, редови за литар млека, редови за кило шећера, редови за литар уља, репресија, нови талас страха, суђење новинарима и новинама; као платити струју и гас, нема лекова, мале пензије, ниске плате, превара, лаж … У три речи: живот недостојан човека.

Овим суровим речима праћен је твој живот Србине! А сећаш ли се времена тог јада и чемера, кад су српски комунисти певали: „Ми имамо три највећа сина: Енвер Хоџу, Тита и Стаљина!“ И још: „Србија нам сада пева да нам живи Вели Дева!“ (Вели Дева је био вођа Шиптара). Ау несрећној Црног Гори певало се: „Сад напред Комитерне, Црна Гора ти је вјерна!“

На твоју државу, Србине насрћу и ала и врана – неки би да штрпну парче твоје отаџбине и да, неку своју државицу направе, неку своју аутономију! Ови на Косову и Метохији, уз помоћ окупаторске силе, отимају најлепстим драгуљ; ови у рашкој области, што се много јунаце и шепуре и који би да створе обруч око Сопоћана, Студенице и Милешеве, ови што осим матерњег српског језика не знају други, они би да господаре туђом земљом! Као да Срби не знају ко је и када прешао у ислам!

Преци су ти, Србине, у наслеђе оставили чврсту, непоколебљиву веру у Господа Бога, државу без дугова и са поузданим граничарима, пуне амбаре, берићетне њиве, чисте реке, углавном честите владаре, штедљиве министре … Оставили су ти и онај запис да је краљ Петар тражио од своје краљевске владе пар хиљада динара на зајам, али је одбијен…

Преци су ти, Србине, оставили углед у свету, светао образ, велелепне задужбине. Они који су се богатили у отачаству, све су завештали свом народу…

А шта ти, Србине, остављаш својим потомцима у наслеђе? Остављаш им колебљиву веру у Бога и Његову правду, развалину од државе, границе без граничара, почасни батаљон и црвени тепих на коме се шепуре они који ни себи не верују да су некакви владари и који дочекују сваку светску шушу која умишља да је већа од Господа Бога.

Остављаш, Србине, државу која је до гуше дуговима, остављаш пљачкаше и корупционаше, државу у којој се изгубио појам о моралу, страх, неизвесност, колхозне кухиње, празне амбаре и штале, куће у корову, милионе људи без посла, записе и књиге о принудном откупу, о отимању последњег џака брашна, последње канте масти, последњег парчета сланине испред твоје гладне деце – све су отимали да би прехранили њихову братску Албанију …

Остављаш им, Србине, и задужбине, али оне у облику масовних гробница жртава комунистичког терора које сада, на туђи захтев, откопавају и броје. Остављаш им, Србине спискове отете имовине, процењене на око 300 милијарди долара! Остављаш им спискове вила на Дедињу и Сењаку, по српским градовима и бањама у којима и данас живе породице Брозових комесара, команданата и убица.

Још ти је, Србине, непознат биланс комунистичке владавине: колико су нас убијали, осакатили, утамничио, отерали у свет. Питаш ли се, Србине, откуд 3-4 милиона Срба у свету? Знаш ли да су нам тамо гробља највећа? Смањује се број Срба у отаџбини, расте број Срба у туђим земљама!

Јеси ли пристао на зло у понижење, Србине?! Јеси ли се навикао на колективни казан, на парче хлеба и тањир чорбе! Кажу ти: хлеб неће поскупети! Кажу ти: хлеб јефтинији за два динара! Каква радост! Каква милост владајуће коалиције! А могла је да каже: стоко једна, имаћеш хлеба, немој да се буниш! Али, неће то да каже власт. Добра власт брине о хлебу. То што неки из власти примају милионе динара месечно – то „успокојава“ народ. Важно је, мисли народ, да власт ужива, да се – прелива!

Да ниси ти, Србине, не дај Боже, пристао уз ове жуте! И ове црвено-жуте! И ове у свим бојама и ове који разбијају српски национални корпус! И ове који у једној памети не могу да се обују! И ове националне штетеочине! И ове који се пред сваком савијају до земље! И ове лажове и преваранте. А ти, Србине, знаш ону пословицу о превареним и преварантима: ако те неко једном превари – он је крив; ако те два пута превари – ти си крив; ако те три пута превари – мораш се лечити! Само те јаке молитве и искрено покајање могу спасити.

Да ниси ти, Србине, остао уз ове који су бар тридесет пута пуцали у генерала Дражу, а неизбројивим новинским рафалима усмртили Божу Бјелицу, Српка Меденицу, Владу Шипчића, повезујући их са усташама и окупаторима. Сада се они нешто мувају око мртвог генерала и његових следбеника које су Брозови комесари убијали без суђења. Ти знаш, Србине, да су они усамљени, али неће то остати – вођство ће се пришљамчити уз оне који имају солудну благајну…

Да ниси, Србине, уз тог који каже да Србија неће да ратује на Косову и Метохији. Јуначка изјава! Окуражио је шиптарске злочинце, јер продужетак те реченице овако се тумачи: Србија неће да ратује, а ви, Шиптари, наставите да убијате Србе и палите српске храмове и српске домове. Зна Србија да не може да ратује против толике америчке силе, али она се увек одупирала насиљу.

А твој отац и деда, Србине, ратовали су на Косову и за Косово. Кад је Србија у јесен 1915. Године бранила своју престоницу, кад је улицама Београда, посебно на Дорћолу, Дунавском кеју и Теразијама у потоцима текла немачка и српска крв, једна повећа група Арнаута провалила је границу код Жура, убила двојицу српских граничара и кренула према царском Призрену рушећи и палећи све што је српско.

И шта да учини српска врховна команда у часу када је потребна свака пушка и свака глава за одбрану престонице? Да пусти Србе на Косову и Метохији да их кољу Арнаути, да силују њихове кћери, да пале њихове светиње, да руше њихове богомоље! Не! И хиљаду пута не! Команда је издвојила једна мањи четнички одред војводе Вука Поповића и хитно отпремила на угрожено подручје. Четири дана касније команди је стигао овај извештај: „Ниједан од оних зликоваца који су прешли преко границе Краљевине Србије није више у животу, осим тројице заробљених.“

Тако су твој отац и деда, Србине бранили сваки педаљ отаџбине. Ко би у то време невиђеног жара и патриотизма рекао „шта се ту може“ и „Србија неће да ратује!“

Можда ови жути и ови црвено – жути, и ови свим бојама обојени, и ови што отимају и краду, који нису чули за Светог Владику Николаја и његово упозорење „не кради државу“, нису чули ни за Војислава Танкосића. Ти, Србине, знаш ко је мајор Танкосић, твој отац је био у његовом комитске одреду. Прича је кратка: молила мајка сина Воју да се ожени, како би она, као друге мајке, гајила унике, а он овако узвратио: „Мајко, па ја сам одавно ожењен, моја једина љубав је Србија!“

Пао је бранећи српску престоницу, своју једину љубав, своју Србију!

Можда нису чули ни за оног бечког мајора који је рањен на Церу па упућен у бечку болницу. Шетајући примети једног момка, регрута из познате куће. Изненадио се што момак није на српском фронту. Момак се збунио и снебивајући се од стида рекао да је имао привилегију… У исто време српски мајор обилази ровове и затекне трећепозивци у првој борбеној линији…

Згранут, упитао га је: „Откуд ти овде, ко је тебе звао, сместа да напустиш ров!“ А трећепозивац смирено: „Господине мајоре, знате како је, привилегија! Унук ми још није стасао за пушку, а ја се провукао да браним отаџбину!“

Тако је, Србине, некад било, па ти данас буди паметан.

Шта данас од тебе очекује отаџбина, Србине?

Да испуниш дуг према отачаству, деци, породици, колевци православној која те је одњихала, њиви која те храни, војсци која ће те чувати, владару који је одважан, мудар и поштен, комшији који чува и твоју кућу. Све ово, разуме се, уз Божји благослов.

Да вратиш Србији морални лик наших очева и дедова који су своју етику уградили у морални кодекс човечанства, свеопште вредности слободе и демократије.

Није немачки цар Вилхелм ИИ случајно рекао: „Штета што тај мали српски народ није мој савезник!“

Србија је рађала витезове, а не духовне богаље, којих данас има доста у владајућим структурама и који су ти, Србине, унаказили твоју отаџбину, твој народ и твоју породицу.

Закуни се именом именом Господа Бога, именом крсне славе, именима витешких предака, закуни се будућношћу своје деце: Никад више!

Никад више власт у овој земљи Србији неће имати преваранти и лажови, убице и тамничари, Брозове апологете и доушници, истакнути комунистички функционери, отимачи туђих вила и станова, ови послушници који савијају кичму пред сваком земаљском силом, ове саможиве, похлепне наказе, ове националне штеточине.

Лако ћеш их, Србине, препознати: живе у раскошним вилама, возе блиндиране аутомобиле које, кажу, ни топ не може да пробије, носе одела од четири хиљаде евра, имају милионске плате – најстарији код „жутих“ примио је 5 милиона динара, други , у црвено обојени примају по петнаестак хиљада евра месечно. Они су „еуропејци“ ис презиром гледају на српску сиротињу. Њихова бахатост је неподношљива!

Сети се, Србине, свих мука кроз које си прошао. Сети се и масовних гробница жртава комунистичког терора, сети се да су милиони срва били у тамницама, сети се и Јошке Броза, Титовог уника, који је скоро преко телевизије поручио Србима: „Мало смо вас побили!“

Срби, Србине, никад нису рушили своју државу, али су уклањали неваљале владаре. Немој ни ти, Србине!Не руши трговине, излоге, не пали контејнере, аутомобиле, али гази оне који деценијама газе твоју част и достојанство! Узми Србине, судбину у своје руке. То је твој дуг Отачаства!

Можда ти сада, овог тренутка, не знаш за кога ћеш гласати, али знаш за кога нећеш!

Знаш, ти, Србине, да у Србији има доста часних, успавних, достојанствених људи, има и оних које се радо жртвују за отаџбину, има и српске омладине са чистим образом, има доста честитих српских сељака – домаћина, има молитвених људи који у свему испуњавају Божије заповести, има у земљи Србији светитеља који упозоравају народ на Светосавски пут, на пут части и достојанства.

Не заборави, Србине: није ова крилатица „брат је мио ма које вере био“ никла у Европској унији – полетела је у свет из крила Српске православне цркве. И још лети!

На теби је, Србине, да позовеш потоме убица и потомке убијених да се на стратиштима, на костима и лобањама жртава комунистичког терора живим Богом закуну да никад неће дићи руке једни на друге. Тако ће се, најзад, зауставити крваво братоубилачко коло које је запосео Јосип Броз. Све што се данас збива с нама, у нама и око нас последица је његове наопаке владавине. И оних који су му слепо и верно служили.

Судбоносни час откуцава, Србине! Узми судбину државе и народа, у своје руке. То од тебе очекују Господ Бог, Свети Сава, Свети Николај, Свети Јустин … То од тебе очекује Отачаство!

У сусрет годишњици пробоја Солунског фронта

У договору са господином Антонијем Ђурићем, Правда ће у наредним данима објавити још неколико његових текстова, а 15. септембра, на годишњицу пробоја Солунског фронта Правда ће објавити један значајан Ђурићев текст и по жељи аутора, покренути значајну акцију.

Текст Антонија Ђурића Голгота Србије прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube