Манастир "Св.Николај Српски – Соко град" смештен је у подножју Соколске планине, удаљен је од места Љубовија 15 километара и представља природну границу измеду Азбуковице и Рађевине. У традицији српског народа има посебно значење, пре свега зато што је, као једно од последњих упоришта турске власти у Србији, остао симбол истрајности и непобедивости.
Симбол српског страдања и коначне победе
Манастир је посвећен светом владики Николају Велимировићу. Мало је места на којима можете наићи на светињу толико живописну и бајковиту. Манастир је смештен у мирној, зеленој оази, окруженој крајоликом подножја Соколске планине. Отуда и име Соко, али и по Соко-граду, некадашњем турском упоришту, подигнутом на високом, најистуренијем гребену. Турци су с намером своје утврђење подигли на овако неприступачном месту, сматрајући да ће тако бити неосвојиво. Његове зидине су дигнуте у ваздух 1862.године, кад је последњи турски војник напустио Србију. Озлоглашена турска тврђава у народу се још звала и ''Невеста султанова'', а њени остаци и данас су видљиви са једног дела планине. И баш ту, где се исказивала најбруталнија моћ турске царевине, а српско становништво било поробљено и понижено, никао је манастир Соко, светилиште на некадашњем мучилишту.
Крст – у знак кајања због НАТО агресије
На истој тој стени, где је некада било моћно турско утврђење, налази се и позлаћини крст, висок 12 метара и тежак чак 2280 килограма. Крст је ту постављен 24. марта 2000. године, као споменик недужним жртвама НАТО бомбардовања 1999. Њега је српском народу, у знак жаљења због НАТО агресије, у којој је учествовала и Немачка, поклонио Немац Хорст Вробел, градитељ и музеолог из Саксоније. Невероватном игром судбине, у Србију је 2000. године,после НАТО бомбардовања дошла и Сибила Лер, унука генерала Фон Лера који је 1941. командовао ваздушним нападом на Београд. Веровали или не, она је у манастиру Соко оставила световни живот и постала српска монахиња Јована.
Узани, стрми пут дужине 2 километра, који од манастира води до крста, назван је „Пут вере“. На том путу подигнуто је 10 малих капела, а поред сваке налази се по једна од Божијих заповести, уклесаних у камену. Тако они најупорнији путници, који обиђу чудесан манастир Соко, потом крећу у шетњу уском, планинском стазом ка врху планинског обронка на којем се налази крст и са којег се пружа готово нестваран поглед на шумовиту западну Србију.
Овај крст, симбол манастира Соко, било је веома тешко поставити на место на којем се данас налази, па су тај подвиг пратиле многе анегдоте које се и дан данас препричавају.Крст тежак преко 2 тоне велики хеликоптер Војске Југославије успео је тек из трећег покушаја донети на одредиште. Њега је најпре крај Дрине уз присуство више од 10.000 житеља Азбуковице и Рађевине, освештао Његова светост патријарх српски Павле. Након тога, хиљаде окупљених људи жељно је чекало полетање авиона и уздизање крста у небеса, ка манастиру Соко. Авион са крстом тако је летео изнад свих села Азбуковице, те се преко високих гребена Соколских планина упутио у Соко град. Тај прзор мештани околних села и данас описују као један од најневероватнијих, као призор од којег се јежила свака длака на телу.
Борба за очување националног и културног идентитета
Од 2001. године у манастиру је заживела акција под називом "Моба", која окупља српску омладину из дијаспоре. Временом, српска деца у туђини губе свој национални и верски идентитет, па је главни циљ ове акције учење језика својих предака и обнављање везе са завичајем. Тако се сваког лета млади из дијаспоре друже са својим вршњацима из Републике Српске и региона и стичу нова знања из српског језика, културе, традиције, вере и националне историје. Сваке године на овом месту организује се богат културно – уметнички програм, бројне позоришне представе за децу и одрасле, едукативне и верске трибине и сл.
Извор: Правда
