Пише: Никола Крстић
Наравно да је превише сувопарно разглабати о томе зашто млади одавде бегају, нити је више занимљиво писати она опроштајна и патетична писма по друштвеним мрежама о некаквој бајковитој Србији која, ето, некада је постојала, а сада јој се мора рећи лаку ноћ.
Сви ти бесконачни одласци из Србије због некадашњих санкција и ратова, а сада корупције, незапослености и немаштине су и даље некако врх леденог брега због чега се стварно одаве бег. Одлазе они, драги моји, због свих нас. Овог дивљачког окружења где је и даље крајње решење, уколико не постоји друго, насиље у свим могућим облицима. Од ратног и злочиначког, преко породичног, до финансијског и бирократског.
Овде више није само ствар ни материјалне природе, овде је императив на цивилизацијском питању. На питању да ви сваког дана гледате како вам ратни злочинци, профитери и хушкачи дефилују по националним фреквенцијама, трабуњајући вам о некаквом узвишеном питању националног јединства & опстанка. Да вам Војислав Шешељ, Горан Давидовић, Србска Част, Саша Радуловић, Двери и Левијатан буду патриотска вертикала у друштву. Да стрепите да ли ће још шизофренији шовинисти након напредњачке багре зајахати власт.
Да ћутите застрашени док се врши линч на Бранислава Трифуновића. Док хапсе храброг узбуњивача Обрадовића из „Крушика“. Али и то је све донекле виђено за ових тридесетак година. Међутим, оно што је на ивици Карпентеровог хорора јесте оних стотинак људи из Лучана који су дошли, по наређењу, дабоме, да тапшу, узвикују и урлају на родитеље који су изгубили дете.
То је заправо следећи стадијум психозе нашег друштва. Ти људи, сумњам да су они сада нешто злобни, нити да поседују такав потенцијал у себи, можда су маличице кварни; јер, да се разумемо, они су одавно изгубили свој одраз у огледалу. НЈихова људскост је сатерана до голог зида и изгубила било какав морални компас.
Та лица, погледајте их само, то су лица без ичега у очима; њихове душе је прогутао страховити вир ове државе, и од њих направио људске наказе. Али, оно што је овде проблем – толико дубок, застрашујућ и опасан – јесте мотор Зла који овде од „обичних људи“ прави чудовишта.
Дакле, та одлука, која није могла да прође ван сагласности самог врха – – пошто у овој земљи се зна ко када прдне, а камоли било шта друго – да сакупите народ, који ради у јавном предузећу, да стоји по киши, и чека људе који су изгубили нешто најдрагоценије на овом свету, своје дете, да би им се исмевали и ругали, јесте у ствари нешто најзлобније што је ова држава у последњих 7 година допустила. Ипак, овај Вучићев Вавилон ће једног дана се срушити као кула од карата, али сви ти људи, све те стотине хиљада, који нису само у Лучанима, већ свуда по овој земљетини, сви ће они и након њега овде остати.
Остаће све те изгубљене беоњаче које су продале веру за вечеру, и тражиће себи неког новог господара. И зато и Никола Ђуричко, и Никола Којо, и сви остали, нека урлају до неба и назад зашто и због чега одавде одлазе. Нека свима причају, док им се уста не осуше. Да сви знају.
Јер одлазак из Србије је еквивалент оној последњој сцени из првог Хуперовог „Тексашког масакра моторном тестером“ када она девојка – сва срећна, уплакана и захвална небесима што је жива – побегне на камиончету од психо-канибала Литерфејса. Е, тако изгледају они који одавде оду. Срећни што ће и даље бити живи. Бити људи.
Прочитајте ОВДЕ како је Александар Вучић поново обмануо јавност.
Извор: Данас
