Али, упркос извештају Пентагона и Конгреса, чак и да су све америчке „пловеће тврђаве“ функционалне, отвара се питање шта би могле да учине у рату против супарничке суперсиле.
У овом случају не узимамо у обзир непријатеље попут Либије, са авионима МиГ-21 и МиГ-23 и оклопно-механизованим дивизијама са тенковима Т-55, какве су по правилу земље које су омиљена мета америчке војске, која у војни поход креће тек када је са стопостотном сигурношћу уверена у победу.
Наравно, чак се и те процене покажу погрешним, као што је био случај са Вијетнамом, Ираком или Авганистаном, где је милитанте у јужним планинским подручјима немогуће поразити.
Ипак, носачи авиона су се генерално сматрали великом предношћу за америчке оружане снаге. Сада се отвара питање њихове будућности, пре свега због хиперсоничних ракета, посебно због руског и кинеског развоја на овом пољу.
У Сједињеним Државама, односно у Пентагону, има све више оних који би желели да смање издатке за изградњу носача авиона, истовремено повећавајући улагања у развој хиперсоничних ракета кратког, средњег и дугог домета.
То истовремено значи признање да су руски и кинески стратези били у праву, када су са пуно мање новца осигурали можда тешко надокнадиве предности. Зашто је то тако?
На то питање је недавно одговорио руски председник Владимир Путин, који је рекао „како је свестан чињенице да ће и САД произвести хиперсоничне ракете, али ће Русија тада већ бити корак испред, с обзиром да већ ради на новим системима“. Који су то системи и на чему се темеље, није хтео да каже.
Последњи који је промовисао хипотезу како је нужно смањити издатке за „пловеће тврђаве“ и како новац треба усмерити у хиперсоничне пројектиле био је амерички подсекретар министарства одбране за истраживање и инжењеринг, Мајк Грифин, говорећи на конференцији коју су организовале Defense News, где је нагласио потребу да се Сједињене Државе опреме арсеналом хиперсоничних ракета како би одвратиле Кину и Русију од било каквих могућих агресивних акција.
Да би постигле стварни ратни капацитет и обезбедиле одвраћање у будућности, Сједињене Државе ће морати да повећају улагања у ово подручје. Главну препреку представља чињеница да су трошкови развоја и производње високи и да би се изградио арсенал од 2.000 хиперсоничних бојевих глава био би потребан економски трошак сличан ономе за израду једног носача авиона.
Промена стратегије?
Данас делује немогуће да се високи официри и функционери америчке морнарице одлуче да напусте носаче авиона, успут и попратне борбене ваздухопловне групе и пројектиле, пре свега зато што су се све америчке војне доктрине од Другог светског рата до данас фокусирале на пројекцију моћи на морима читавог света. То је стратегија потпуно другачија од оне коју су следиле и следе Русија и Кина, које су своје снаге заправо усресредиле посебно на балистичке вештине и капацитете.
Из тог разлога су они одавно почели да раде на хиперсоничним пројектилима, међу којима има и противбродских верзија, пре свега како би „под ватром“ држали носаче авиона, које су претворили у лак циљ који се тешко може бранити.
У исто време, смањење улагања у носаче авиона смањило би могућности Сједињених Држава да брзо интервенишу у читавом свету, не само слањем људи на терен, већ и због немогућности коришћења авиона Boeing F/A-18E Super Hornet, Lockheed Martin F-35C Lightning II, Northrop Grumman E-2 Hawkeye, као и авиона Boeing EA-18G Growler.
Сумње у хиперсоничне ракете
Могућност комбиновања морнаричких и ваздушних снага је увек била моћ Сједињених Држава, од битке за Корално море и од оне на Мидвеју и касније.
Из тог разлога у будућности се чини немогуће да се Вашигнтон ослања само на ракетно одвраћање и да одбаци употребу носача авиона. Мало је вероватно да ће Сједињене Државе кренути тим путем и због сумњи у погледу хиперсоничних ракета дугог домета, које још нису довољно тестиране.
Постоје сумње да је Кина у „хиперсоничној трци” преценила своје способности и да та оружја могу да буду непоуздана у случају стварног коришћења, посебно због велике брзине која било какву корекцију путање чини готово немогућом. Тако барем верују у Пентагону.
Ризиковати надмоћ на морима због чега?
Треба нагласити како би, поред технолошких потешкоћа због којих хиперсоничне ракете можда не би биле ефикасно оружје одвраћања, Сједињене Државе морале да преиспитају и ревидирају опште стратегије своје морнарице усресређене на употребу носача авиона, а не на пројектиле, као у случају Русије и Кине.
Вероватније је да ће хипотезе заговорника ракета у Пентагону, као и Грифинов предлог о “потреби” за смањењем улагања у изградњу нових бродова остати само теорија. У пракси ће се морнарица и даље борити за повећање издатака за модернизацију и ширење флоте, покушавајући да повећа број бродова и подморница на располагању до 355 пловила.
Носачи авиона класе „USS Gerald R. Ford“, намењени да замене “старе” из класе „Nimitz“, остаће у центру америчке спољне и војне политике, упркос чињеници да ће Кина и Русија наставити да раде на хиперсоничним капацитетима.
Супротстављени ставови између заговорника улагања у изградњу носача авиона и оних који траже развој хиперсоничних ракета у будућности може ослабити америчку поморску надмоћ.
САД свакако морају да улажу у хиперсоничне пројектиле, али истовремено морају да се такмиче са Кином за доминацију на морима, где су Сједињене Државе још увек готово неспорни господари.
Кина још није владар светских мора, а САД, захваљујући огромним улагањима и индустријским напорима уложеним од времена Хладног рата до данас, која ће се наставити и у наредним годинама, то јесу.
Али овде у игру улази економски фактор. Док САД режу потрошњу у осталим подручјима, војна потрошња расте таквом брзином да ће кроз неколико година достићи 1.000 милијарди долара годишње. Кина такође гради јаку морнарицу, али номинални војни буџет Пекинга не значи ништа, баш као ни руски.
У марту 2019., кинеско министарство финансија је објавило годишњи војни буџет од 177,5 милијарди долара. У јуанима, наравно. То је било повећање за 7,5 одсто у односу на буџет за 2018. годину, који је износио 167,4 милијарде долара.
Али не постоје опште прихваћени стандарди за извештавање о војној потрошњи. Иако постоје међународни механизми, попут извештаја Уједињених нација о војним издацима, учествовање у њему је добровољно. То владама омогућује извештавање о својим трошковима са различитим ступњевима детаља. Кина се овом инструменту Уједињених нација придружила 2007. године, али је и даље најмање транспарентна у односу на друге земље.
На пример, када је кинеска војна потрошња 2002. била петину од данашње, Пентагон је навео да је била четири пута већа, не толико у смислу новца, израженог у доларима, колико у смислу шта је Кина са тим новцем успела да учини. Али чак и са номиналним војним буџетом, агенција СИПРИ процењује да је Кина 2018. на одбрану потрошила 250 милијарди, 1,4 пута више од званичног броја.
Како не би открио да прихвата чињеницу растуће кинеске поморске моћи, Конгрес тешко прихвата радикално смањење средстава за носаче авиона и вероватније ће само делимично прихватити захтеве Пентагона за улагањем у хиперсоничне ракете и бојеве главе.
Не треба заборавити ни моћ и утицај на Конгрес и председничку администрацију компанија Boeing, Lockheed Martin, Northrop Grumman, Raytheon или компанија које граде носаче авиона, попут Huntington Ingallsa, огранка Newport News Shipbuildinga, на основу чега је разумљиво да ће се САД до даљњега држати доктрине која по многим показатељима не гарантује војну премоћ у односу на буџетске „патуљке“ Русије, па чак и Кине.
Вероватно нећемо бити сведоци директног сукоба ових светских велесила, али за сада интереси војно-индустријског комплекса очито не допуштају Пентагону да промени доктрине и да се мање ослања на „пловеће тврђаве“.
Овде пре свега говоримо о слабљењу у смислу ефикасног одвраћања „потенцијалног непријатеља“, а одвраћање са носачима авиона, ако на другој страни имате снажан хиперсонични арсенал, према многима „пловеће тврђаве“ америчке војске претвара у „плутајуће гробнице“.
САД желе „велики споразум“ о стратешком наоружању са Русијом и Кином. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: logicno.com
