Пише: Велимир Ераковић
Шта је то морало да се деси да од ,, два ока у глави,, једно потпуно изгуби вид и уз вид оно најгоре, разум. Притом Србија ништа лоше није урадила Црној Гори и није ничим изазвала лудило антисрпства које хара малом и опљачканом приватном државом Мила Ђукановића и пар тајкуна. Зашто зарити нож у леђа браћи кад им је најтеже и поносити се тиме. Ово је уз политичко и социолошко питање, јер се ради о једном истом народу.
Црногорци су у Београду имали све. Владајућа мјеста у власти, фирмама, студирали су и завршавали школе о трошку државе Србије, лијечили се такође џабе и били уважени као да су сви од злата. И то им је било мало, па су на сву ту пажњу и љубав одговорили мржњом. Није мали број оних који и сада од Србије имају све, али и двојно држављанство које крију, па кад су избори у Монтенегру трче да свој глас дају једном од највећих издајника у историји српског народа - Милу Ђукановићу. Њему је то у генима. Његов дјед је на Цетињу, окупаторску италијанску војску дочекао бацајући цвијеће пред Пирциа Биролија и фашисте.
Али шта је са народом? Оду за неке мрвице, дају глас непријатељу Срба и потом се врате у Београд, да уживају, као да се ништа није десило. Како то да Маровићи, уз кривична дјела и толику крађу слободно шетају Београдом, а Светозар је био идеолог одвајања Србије и Црне Горе. Државни органи Србије морају добро да се замисле око овога феномена, истраже га и ускрате боравак онима који су против Србије. Некад сам са поносом у Београду говорио да сам Црногорац, а сад након оволиких издаја ме стид то то рећи. Брзо ли заборавише Црногорци ко су и шта су…
Срећа, па је у Црној Гори остало здраво језгро народа који зна ко је и шта је, који припада широком корпусу српског народа и свјестан је да је то наша традиција и наслеђе. Најбољи доказ за то је велики Црквено народни сабор, који је 21. децембра по великом невремену у Никшићу, на поклон једном од највећих светитеља, довео преко 20 хиљада људи. Уз сву опструкцију Милове полиције.
Свети Владика Николај Велимировић каже,, Благослови Господе непријатеље моје, и ја их благосиљам и не кунем''. Но он је ипак светац и духовник па нам се поруке не могу подударати. Ја мали, понизни раб Божији за крај кажем: Уразуми Господе неразумне, дај им макар мало мудрости и одврати од злог и несретног наума. Спаси име и част Црне Горе и народа који је уз Србију. Нека се умјесто издајничког, горама и брдима Његошевим, паролама патриотски поклич који ће се чути и у Србији. Живјела Србија! Живјела Црна Гора! Живјело наше предраго Српство!
Прочитајте ОВДЕ претходну колумну Ераковића.
Извор: Правда
