Пише: Федерико Пјераћини
Кина и Русија воде ову историјску транзицију, а истовремено воде рачуна да избегну директан рат са Сједињеним Државама. Да би успеле у овом подухвату, користе хибридну стратегију која укључује дипломатију, војну подршку савезницима и економске гаранције земљама које Вашингтон напада.
Сједињене Државе посматрају читаву планету као своје игралиште. Њихова војна и политичка доктрина заснива се на концепту либералне хегемоније, како објашњава политолог Џон Мирсхајмер. Овај империјалистички став је временом створио координатни и полу-званични фронт земаља које се опиру овој либералној хегемонији. Недавни догађаји у Венецуели показују зашто је сарадња између ових контрахегемонистичких земаља од суштинског значаја за убрзање транзиције из униполарне у мултиполарну реалност, где се смањује штета коју амерички империјализам може да донесе.
Москва и Пекинг саботирањем Вашингтона предводе свет
Москва и Пекинг, након сложених односа из периода Хладног рата, успели су да уједине интересе у својим великим циљевима за наредне године. До разумевања је дошло углавном због стварања хаоса који је Вашингтон покренуо у свету.
Водећи принцип америчког војно-обавештајног апарата је да ако се земља не може контролисати (као Ирак након инвазије 2003.), онда мора бити уништена како би се спасила од пада у кинеско-руски табор. То је оно што су Сједињене Државе покушале да ураде са Сиријом, и шта намеравају да ураде са Венецуелом.
Блиски исток је подручје које већ неко време привлачи глобалну пажњу, док је Вашингтон очигледно заинтересован да подржи своје израелске и саудијске савезнике у региону.
Израел води спољну политику чији је циљ демонтирање иранских и сиријских држава. Саудијска Арабија такође води сличну стратегију против Ирана и Сирије, поред тога што подстиче раскол унутар арапског света, који проистиче из разлика у односу на Катар.
Спољно политичке одлуке Израела и Саудијске Арабије деценијама су подржаване од стране Вашингтона, из два врло специфична разлога: утицај израелског лобија у САД и потреба да се осигура да Саудијска Арабија и земље ОПЕК-а продају нафту у америчким доларима, чиме се одржава улога америчког долара као глобалне резервне валуте.
Амерички долар који остаје глобална резервна валута од суштинског је значаја да Вашингтон буде у стању да одржи своју улогу суперсиле и кључан је за његову хибридну стратегију против геополитичких ривала. Санкције су добар пример како Вашингтон користи глобални финансијски и економски систем, заснован на америчком долару, као оружје против својих непријатеља.
У случају Блиског истока, Иран је главни циљ, са санкцијама које имају за циљ спречавање Исламске Републике да тргује у страним банкарским системима. Вашингтон је ставио вето на могућност Сирије да склапа уговоре за реконструкцију земље, при чему су европске компаније заплашене да ризикују да више неће моћи да раде у САД-у ако прихвате да раде у Сирији.
Пекинг и Москва имају јасну дипломатску стратегију, заједнички одбацујући безброј предлога које су упутиле САД, Велика Британија и Француска у Савету безбедности Уједињених нација, које осуђују Иран и Сирију. На војном фронту, Русија наставља своје присуство у Сирији. Економски напори Кине, иако још увек нису у потпуности видљиви у Сирији и Ирану, биће кључни део оживљавања тих земаља уништених у годинама рата од стране Вашингтона и њених савезника.
Кинеска и руска стратегија задржавања на Блиском истоку има за циљ да одбрани Сирију и Иран дипломатски користећи међународно право. Руска војна акција била је од кључног значаја за обуздавање и уништавање нељудске агресије која је покренута против Сирије, а такође је успоставила црвену линију коју Израел не може да пређе у својим напорима да нападне Иран. Пораз САД у Сирији створио је охрабрујући преседан за остатак света. Вашингтон је био принуђен да напусти своје првобитне планове да се ослободи Асада.
Сирија ће у будућности бити запамћена као почетак мултиполарне револуције, при чему ће Сједињене Државе бити садржане у војно-конвенционалним терминима као резултат координираних акција Кине и Русије.
Економски допринос Кине обезбеђује хитне потребе као што су снабдевање храном, владине позајмице и лекови за земље под економском опсадом Вашингтона. Све док је глобални финансијски систем и даље везан за амерички долар, Вашингтон остаје у стању да проузрокује много проблема земљама које одбијају да поштују њене диктате.
Ефикасност економских санкција варира од земље до земље. Руска федерација је користила санкције које је наметнуо Запад као подстицај за постизање потпуног, или готово аутономног, рефинансирања свог главног спољног дуга, као и за домаћу производњу онога што је претходно увезено из иностранства. Дугорочна стратегија Русије је да се отвори Кини и другим азијским земљама као главно тржиште за увоз и извоз, смањујући контакте са Европљанима, ако земље попут Француске и Немачке наставе са својим непријатељством према Руској Федерацији.
Захваљујући кинеским инвестицијама, заједно са планираним пројектима као што су Belt and Road Initiative (БРИ), хегемонија америчког долара је угрожена у средњем до дугорочном периоду. Кинеске иницијативе у области инфраструктуре, енергетике, железнице, путева и технолошких веза између десетина земаља, додате сталној потреби за нафтом, довешће до све веће потрошње нафте у Азији која се тренутно плаћа у америчким доларима.
Москва је у привилегованом положају, уживајући добре односе са свим главним произвођачима нафте и ЛНГ-а, од Катара до Саудијске Арабије, укључујући Иран, Венецуелу и Нигерију. Добри односи Москве с Ријадом су на крају усмерени на стварање аранжмана ОПЕК + који укључује Русију.
Посебну пажњу треба посветити ситуацији у Венецуели, једној од најважнијих земаља у ОПЕК-у. Ријад је у Каракас последњих недеља послао танкер са два милиона барела нафте, а Мохамед бин Салман (МБС) заузима неутралан став према Венецуели, одржавајући предвидљив баланс између Вашингтона и Каракаса.
Ове заједничке иницијативе, предвођене Москвом и Пекингом, имају за циљ смањење употребе америчког долара од стране земаља које су укључене у БРИ и придржавају се формата ОПЕК +. Ова диверсификација удаљена од америчког долара, да би се покриле финансијске трансакције између земаља које укључују инвестиције, нафту и ЛНГ, ће омогућити прогресивно напуштање америчког долара, као резултат споразума који све више искључују долар.
За сада, Ријад не намерава да изгуби америчку војну заштиту. Међутим, недавни догађаји везани за Кашогија, као и неуспех да се Сауди Арамко нађе на берзи у Њујорку или Лондону, озбиљно су нарушили поверење саудијске краљевске породице у њене америчке савезнике. Састанак Путина и МБС-а на Г20 у Буенос Ајресу је, изгледа, био знак јасне поруке Вашингтону као и будућности америчког долара.
Војни, економски и дипломатски напори Москве и Пекинга виде свој врхунац у процесу Астана. Турска је једна од главних земаља иза агресије на Сирију; али Москва и Техеран су је укључили у процес одржавања регионалног хаоса који су произвеле Сједињене Државе. Захваљујући правовременим споразумима у Сирији познатим као “деконфликтне зоне”, Дамаск је напредовао, град по град, да очисти земљу од терориста које финансирају Вашингтон, Ријад и Анкара.
Катар, економски гарант Турске, који заузврат нуди војну заштиту Дохи, такође се удаљава од израелско-саудијског табора као резултат кинеско-руских напора на енергетском, дипломатском и војном пољу. Дохин потез је такође настао због братоубилачког дипломатско-економског рата који је Ријад покренуо против Дохе, што је још један пример заразног ефекта хаоса који је створио Вашингтон, посебно на америчке савезнике Израел и Саудијску Арабију.
Вашингтон губи војни утицај у региону захваљујући присуству Москве, што доводи до тога да традиционални амерички савезници као што су Турска и Катар теже ка пољу састављеном углавном од земаља које се противе Вашингтону.
Војни и дипломатски пораз Вашингтона у региону ће дугорочно омогућити промену економске структуре Блиског истока. Преовладава мултиполарна стварност, у којој ће се регионалне силе попут Египта, Турске, Саудијске Арабије и Ирана осећати примораним да економски делују са целим евроазијским континентом као део иницијативе Belt and Road.
Основни принцип за Москву и Пекинг је употреба војних, економских и дипломатских средстава за сузбијање Сједињених Држава у њеном непрестаном настојању да убијају, краду и уништавају.
Од Блиског Истока до Азије
Пекинг се у Азији фокусирао на дипломатско поље, олакшавајући разговоре између Северне и Јужне Кореје, убрзавајући унутрашњи дијалог на полуострву, чиме су искључени спољни актери попут Сједињених Држава (који само намеравају да саботирају разговоре). Војна компонента Пекинга је такође одиграла важну улогу, иако се никада није користила директно, као што је то учинила Руска Федерација у Сирији.
Могућности Вашингтона у односу на Корејско полуострво биле су снажно ограничене чињеницом да су границе са Северном Којером биле огромне нуклеарне и конвенционалне снаге, то јест, одвраћањем које су понудиле Русија и Кина. Комбинована војна сила ДНРК-а, Русије и Кине учинила је сваку хипотетичку инвазију и бомбардовање Пјонгјанг-а непрактичном опцијом за Сједињене Државе.
Као и у прошлости, економска линија која се проширила на Пјонгјанг од стране Москве и Пекинга показала се одлучујућом у ограничавању ефеката ембарга и потпуног финансијског рата који је Вашингтон објавио Северној Кореји. Пекинг и московски дипломатски рад са Сеулом довели су до сличног ефекта као и Турска на Блиском истоку, док је Јужна Кореја изгледала као да се полако креће према мултиполарном свету који нуде Русија и Кина, са важним економским импликацијама и изгледима за уједињење полуострва.
Русија и Кина – комбинацијом паметне игре дипломатије, војног одвраћања и пружања Корејском полуострву перспективе економских инвестиција кроз БРИ – успеле су да осујете напоре Вашингтона да среде хаос на својим границама преко Корејског полуострва.
Чини се да Сједињене Државе највише губе своју империјалистичку моћ у Азији и на Блиском истоку, не само војно, већ и дипломатски и економски.
Ситуација је другачија у Европи и Венецуели, два географска подручја у којима Вашингтон још увек ужива већу геополитичку тежину него у Азији и на Блиском истоку. У оба случаја, ефикасност два кинеско-руска отпора – у војном, економском и дипломатском смислу – је ограничена, из различитих разлога.
Лазански открио зашто узимамо белоруске "мигове" и упозорио на светску опасност. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
