Пише: Gilbert Doctorow
Он не представља претњу као његов претходник, партијски шеф Совјетског Савеза 1956. године. Он не диже ноге на сто док разговара са Генералном скупштином Уједињених нација као што је то чинио Никита Хрушчов. Тако ми Европљани и Американци заборављамо на опасности “врућег рата” са Русијом који ризикујемо спровођењем наше дневне спољне политике довођењем Русије у ћошак. Рат не може бити дубоко у нашим мислима, јер ми сами себи кажемо да нико не жели рат.
Због горе наведеног понашања, због лансирања првог Спутњика током његовог мандата и инвазије совјетских снага на Мађарску у сврху промене режима, због атмосферских тестова огромних хидрогенских бомби које је његова земља производила, Хрушчов је оставио снажан утисак на ширу јавност, али и на политичку класу на Западу.
Хрушчов нам је предложио политику “мирољубиве коегзистенције”, која нам је омогућила да схватимо да се неприхватање Запада изједначава са непостојањем живота на нашој планети. Сходно томе, Хрушчов и његова земља су увек били третирани са поштовањем и страхом од наших земаља.
Сматрали смо га грубим момком, али се нико није усудио рећи да је он разбојник, убица новинара, итд, што се данас чује редовно када наши политичари и медији описују Владимира Путина. Тада нико није говорио о Русији као “гасу, а не о земљи”, као о месту које није произвело ништа што је свет хтео или рекао да је то била само регионална сила која је лоше поступала, а свим тим је Барак Обама оправдавао своју одлуку изоловања Русије и прекида свих могућих односа, чак и канале комуникације успостављене пре неколико деценија након кризе са кубанским ракетама, да би се обезбедила стабилност и предвидљивост у условима хладног рата.
За разлику од Хрушчова и других владиних лидера СССР-а, Путин се понаша и говори на веома цивилизован начин. Чак и данас, у периоду новог хладног рата, трајних сукоба са Западом, строгих економских санкција које су наметнуте његовој земљи и провокативних војних вежби НАТО-а без преседана на руским границама, Путин и даље говори о “колегама” на западу, у циљу одржавања мира и избегавања ескалације напетости која би, по његовом мишљењу, могла брзо довести до оружаних сукоба.
Одакле потиче Путинова финоћа? Мора се схватити да његова прошлост заузима много више од његове службе у КГБ-у. Током деведесетих година служио је у управи либералног градоначелника Санкт Петербурга Анатолија Собчака.
У својству заменика градоначелника који је одговоран за страна улагања, упознао је читаву поворку бизнисмена и политичара из Европе и Сједињених Држава. Он је био део прозападног окружења градоначелника, а када се уздигао на место председника 1999. године, чувао је многе либералне сараднике уз себе. Они и данас представљају утицајну фракцију у политици Кремља.
Од својих првих дана на власти, Путин се надао да ће интегрисати Русију у НАТО и, генерално, у западни свет. Путин је био први шеф државе који је телефонирао Џорџу В. Бушу након напада на Светски трговински центар и великодушно пружио значајну помоћ, отварајући руско двориште у Централној Азији америчким снагама, како би осигурао логистичку подршку операцији коју ће САД покренути против талибана у Авганистану.
Нажалост, Путинове наде за узајамно смиривања односа и интеграција су одбачене. У то време Вашингтон је сматрао да је Русија земља у дугорочном паду и маргиналној моћи.
Сједињене Државе повукле су се 2002. године из Уговора против балистичких ракета, једног од првих уговора о ограничавању оружја које датирају из 1972. године, показујући своје занемаривање руског интереса за стабилност и транспарентност, те спроводећи политику мењања стратешког баланса снага у своју корист.
Након тога, видимо прогресивно погоршање односа између Русије и Запада који траје до данас. Затим, видимо развој Русије у новим системима наоружања, који се називају “асиметричним” користећи најсавременије технологије о којима је Путин коначно јавно говорио у свом говору заједничком дому руског парламента 1. марта 2018. године.
Тада је јасно рекао, мирним и непретећим тоном, да би ово оружје могло да продре у све оно што су Сједињене Државе успоставиле како би се обезбедиле од могућег првог нуклеарног напада. Изјавио је да Русија може да парира Сједињеним Државама и, наравно, са НАТО-ом, упркос томе што Русија има војни буџет који је 12 пута мањи од америчког.
Путинов говор од 1. марта 2018. године упућен је његовом народу усред предизборне кампање. Такође је био упућен америчким политичким класама и војсци. Нажалост, није разговарао с америчким или европским народима тако отворено као што је Хрушчов једном учинио. И тако нам је дозволио да се опустимо.
Данас, ми људи занемарујемо чињеницу да је Русија једина земља на свету која може претворити Сједињене Државе и / или Европу у пепео у року од 30 минута.
Нема никаквог смисла да ризикујемо рат који произилази из операција наших војних снага у непосредној близини Русије и њихових заступљених снага у Сирији, у Украјини… и ускоро могуће у Венецуели. Све ово, у условима готовог непостојања поуздане комуникације између наших цивилних и војних руководстава и потпуног недостатка међусобног поверења између свих страна.
Током првобитног Хладног рата, било је ограничено време у којем би се могли решити лажни аларми напада интерконтиненталних балистичких ракета или бомбардера. Данас може бити 15 минута између аларма и потпуног уништења. У ствари, сценарио судњег дана који је тако брилијантно описао Станли Кубрик у филму Др. Странгелове из 60-их година, постао је могућ овде и сада, иако јавност нема појма.
То су, пријатељи моји, разлози због којих кажем да Владимир Путин није учинио свом и нашем народу услугу тиме што се не упушта у јавну дипломатију са америчким и европским народима, тиме што нас не плаши да бисмо се мало замислили и приморали наше политичаре и медије да ураде исто.
Терор над џихадистима у долини Еуфрата погледајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
