Најновије

Како се на двадесету годишњицу НАТО агресије српски политички врх окреће од народа

Прошла је и двадесета годишњица НАТО бомбардовања Срба. Свако се подсетио на свој страшни тренутак кад је чуо први удар... Углавном то стаје у сећање највећег живог писца на немачком језику: "Сви су очекивали да почне бомбардовање, али кад се то заиста догодило, то је било као фикција, као да није стварно... Али постало је стварно! Сећам се свега. Био сам на улици, дувао је ветар, и била је нека тишина свуда около...", описао је Петер Хандке  24. март 1999. године.

Пише: Слободан Рељић

Без обзира на све безскрупулозне и непрестане притиске српски народ одолева двадесет година. После бруталног, бесправног и нечасног НАТО бомбардовања уследило је пропагандно разарање наших мозгова и загађивање наших душа. Све показује да смо преживели. 

На двадесету годишњицу народ је отресао пепео и прах осиромашеног уранијума са своје одеће и јавио да је жив. А и време се променило. Ex oriente lux није мртва историја. Постаје неупитно, да светлост поново долази са Истока. То је и наш спас. 

Свима је то јасно, чак и на Западу, једино је оно што ми зовемо „политичка елита“ у Србији спремно да крене у другом правцу !? Да се пређе преко нас, наших страховања, наше жртве. Да „река без повратка“ однесе Милицу Ракић, хероје са Кошара, оне који су оборили „невидљивог“, они који нису потписали Рамбује. Све! А све с образложењем да „рата никад не буде“. Понашају се у складу с западним пропагандним наративом – да су Срби започели ратове, да се ваља прихватити кривице.  Заборављен је суманити предложак како би Србин који би прихватио кривицу доживео катарзу, али наше елите „српску кривицу“ не одбацују. Сви који се противе су фашисти. Па, то су нам говорили и пре двадесет година. И исти људи. Тони Блер и Герхард Шредер. Само Александар Вучић тада није успео да им јави да је он „њихов“ више од Чеде Јовановића, да разуме оне који као Јелица Минић виде НАТО као прибежиште Срба. Сад је успео.   

За ову годишњицу НАТО агресије судбина ме нанела у Беч. Срби су 12 одсто Бечлија. За време бомбардовања 1999. окупљали су се свих 78 дана. Од неколико стотина до десетина хиљада. Имали су и подршку неких Аустријанца. Обележавају сваку годишњицу. Они су на то данас поносни, али са свешћу да бомбардовање није завршено. НАТО државе покушавају да своје непочинство покушавају прикрију стварањем недржаве на Косову. Противно сваком праву! Зато у Србији траже „савезнике“ који би то прихватили као право.

И сад ме прожиме посебно осећање на тренутак кад Лазар Билановић, који је ту све ове године - после говора у којем је то зло описано као поход Четвртог рајха, а у коме су учествовали и многи Словени - објашњава да су тада одлучили да више не певају још званичну химну „Хеј, Словени“... Доста је било. Како тад, тако и сад. И на Штефанплацу петнаестак девојака из црквеног хора запевало је „Видовдан“... „/У небо гледам/ пролазе векови/ сећања давних/ једини лекови.“  Из звоника католичке катедрале посвећене светом архиђакону Стефану су забрујала звона, пратећи наравно своју логику новог сата. Али човеку је понекад топло око срца ако поверује да нису све случајности случајне.

Наилази један црни човек с белом женом, гледа гомилу света на главном бечком Тргу изнад које лелујају црни балони на којима пише НАТО, и пита Ханеса Хофбауера: Шта се то догађа? Хофбауер, озбиљан аустријски интелектулац, низ његових књига је преведено и на српски, објашњава - НАТО бомбардовање, Србија, двадесет година... Човек клима главом. „Сећам се“, каже. Скуп у срцу Беча је дирљив, искрен, људски ... Има све чега у постмодерном свету нестаје. /„Куд год да кренем/теби се враћам поново/ко да ми отме/из моје душе Косово./ Сваки стари народ има своју причу која га прочишћава и чини историјским. То се зове мит, или завет. Србима је то Косово.  Аустријанци који су се придружили имају своје идеала, али су спремни да буду део тога става према животу. Племенито је бити субверзиван у мраку капитализма који сем новца нема други идеал. Неки други Аустријанци који су, а да би добили гласове Срба, говорили да „разумеју српски отпор“ сад, кад су добили власт држе се подаље. Вицеканцелар Хајнц-Кристијан Штрахе је тог дана можда стављао прст на чело да се досети како да се Косово, ипак, убаци у Интерпол. Сетих се Мајаковског : ко то тамо корача десном, лева, лева, лева... Живимо у добу у коме „десно“ и „лево“ нису коначне одреднице. У Бечу нас подржавају леви. 

На скупу је много младог света. Пре тога је одржан и симпозијум – да се о тако озбиљној ствари, и за Србе и за Аустријанце, и за Европу, каже тврде фактографије, подсети на безакоње. Јер, како се ових дана признаје и од оних који су решили да нас склоне са лица земље „косовски рат је био кратак (само три месеца), али није био мали рат. У фундаменталном учинку, био је покретач нове међународне политике.“ Политика распада чини да Косовски рат траје. А њихова освета према Србима који су покварили њихову „међународну политику“ не престаје.

Појавио се на скупу у згради аустријског синдиката и Волфганг Петрич, који је био амбасадор Аустрије у Београду (1997-1999) и постављен за посебног изасланика Европске уније за Космет. У тој функцији је био и главни преговарач Уније на преговорима у Рамбујеу и Паризу 1999, који су предигра НАТО агресији. По сопственом одређењу „пријатељ Хашима Тачија“.  Иако је нешто ублажавао у својим излагањима, ни од чега није одустајао. Међутим, пред Хофбауеровим аргументима у дебати држао се неуверљиво. Као човек који не би волео да га унуци питају: шта си ти радио у том рату деда? Лепо се ту зарадило, али нема ничег часног у тој улози његовог живота.

Кад смо се разилазили са Штефанплаца знало  се да без окупљања неће моћи ни двадесет и прва годишњица. /“К'о вечни пламен/у нашим срцима/Косовског боја/остаје истина./ Аустријски пријатељи одавно знају да овај „бој за Косово“ није само српска борба. Разарање европског реда које почиње разбијањем Југославије и онда промовисања „новог светског нереда“ на Космету тече. То се да осетити од Лондона, преко Париза, Орбанове побуне, италијанске промене курса. Вирус који је изазвао косовско лудило је заразан. Кад једном баците бомбу на суседа који вас ни у чему није угрожавао, сви ће вас гледати сумњичаво и плашити се да нису следећи. НАТО бруталности у Србији су дефинитивно утицале на отрежњење Русије и Кине.  

Ипак, „српска карика“ - упркос народном расположењу о „Милосрдном анђелу“, утемељености права на одбрану територијалне целовитости и суверенитета земље, недвосмислене подршке све веће групе земаља у свету на чијем челу су две сталне  чланице Савета безбедности, пет непоколебаних чланица ЕУ, упркос чињеници да је 81 од сто грађана Србије против давања столице Косову у УН па и кад би нас угурали у Европску унију – је најтања карика у одбрани Косова. Проблем је у матици. И то у на самом врху.

Испада, што располажете већом силом да се борите за Косово и опстанак свог народа то сте неодговорнији . Чак и годишњице које показују вашу снагу опстајања користите за подривање народне моћи. Као да се читава Србија преселила на Губеревац. 

Кад после двадесет година од почетка НАТО бомбардовања погледате ко је наша „прва петорка“ за одбрану Косова и Метохије буде вам хладно око срца. Дакле, Брнабић Ана, Мали Синиша, Вучић Александар (капитен), Михајловић Зорана и Дачић Ивица. На клупи Ђурић Марко, Ружић Бранко и сл. Коуч тима је Тони Блер а његови помоћници Герхард Шредер и Кајл Скот. 

Да је неко директору ЦИА 1999. рекао да ће се Срби њиховој сили опирати двадесет година смејао би му се у лице, али ни он не би могао предвидети да ће то довести до оваквих бранилаца. У новосрпској народној мисли би рекли „брину се ко робијаш за државу“ – што лепо и сликовито описује на какав напор је „наш тим“ спреман.

Ту је далеко најнедисциплинованији председник Србије, који стално прети како ће обелоданити „свој план“ (КиМ као његов приватни проблем?!), али то не чини иако је свима ставио до знања да би он све дао за „нешто“ (било шта, било колико) само да има шта да покаже кад изађе на телевизију, а он би то већ представио као победу од 5:0. И верује да би му прошло. Позвао би се на „своју децу“, а која не стају у „Видовдан“. /“Опрости Боже/све наше грехове/јунаштвом даруј/кћери и синове./ 

Јер, председник Србије откако је поразговарао с Криштофом Хојзген пре једну деценију презире јунаштво. И прети, он као врховни командант српске војске, да је право на одбрану недопустиво. По председниковом увиду у историју гину само они који се бране, зато је свака одбрана бесмислена. Кад се предаш они те не дирају. Историјска бесмислица. Јер да немају намеру да те пљачкају и малтретирају нападачи не би ни узимали оружје. Плаче председник над ранама јунака на Кошарама, а да би сав њихов надљудски напор продао за „скидање такси за српску робу“! 

Свакодневно срећем људе који не знају како би то описали. Верујем да председник збуњује и своје пријатеље са Запада. Ово је за Нобелову награду за мир. Јаче је од идеја Зорана Заева, где се из одбијање нације да га следи извлачи закључак да мишљење нације није ни важно. И још боље, вредно је да се погази. Јавно и одмах. 

„Они“ (не зна се више ни ко је то тачно) то не дају. Не дају ништа. Чак су, изгледа, решили и да обуставе вишегодишње дружење председника Србије с Хашимом Тачијем. А баш су се нашли. Два висока момка у скупим оделима. Једино онај Харадинај љубоморан. Председникови добошари су онда ширили наратив, како он подржава Ђиласа. 

Став председник Србије је све даље од народне воље, а све ближе НАТО потребама. То постаје опште место. Московски дневник „Комерсант“ је иза његових суза у Нишу видео суштинску промену: „Ако је Београд раније осуђивао агресију НАТО, овог пута се председник Александар Вучић заложио да Србија опрости Алијанси бомбардовања, мада није заборавила на њих“, пише у тексту под насловом „Опростити, али не заборавити“.

Шта би се друго могло и очекивати од решења које председник лукаво назива „разграничење“. Велики план да се Србија разграничи сама са собом. Лист цитира Вучићеве речи да Србија тада није била безгрешна, да је то био незаконити акт који је противуречио међународном праву, али и да се заложио да Србија гради са Алијансом нормалне односе. Нормални односи подрзумевају, на пример, да је армија „неутралне Србије“ учествовала у 149 вежби са земљама Алијансе, а са ОДКБ свега 12. Четрнест пута више са својим убицама!? Неутралност је несумњива. 

Коментари читалаца без грешке препознају председникове кривине: „Предуслов за опроштај је да се злочинац покаје. У конкретном случају да нам врати отето КиМ, да плати ратну одштету и промени однос према Србији. Онда тек да размислимо о опроштају.“

„Формула коју је предложио Вучић се практично потпуно подудара са позицијом коју је изложио генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг уочи годишњице бомбардовања“, додаје „Комерсант“. Правац који неодољиво подсећа на већ виђени пут Мила Ђукановића. То је оно буквално читање Његоша, кад Селим везир о хришћанској раји говори: /Пучина је стока једна грдна/Добре душе док јој ребра пучу/. Наши везири воле то у Његошу. Његоша доживљавају као „политички некоректног“ и несклоног мултикултурализму. 

Други играч „наше петорке“ у утакмици одбране КиМ, наша канцеларка, не би успела ни да примети да је земља у којој она има најмоћнију функцију остала без 15 одсто територије, јер изгледа да њена породична мануфактура не дигитализује на тој територији. А њено двојно држављанство јасно показује, да што се географије тиче, она преферира морски жал. Ако би се појавили Срби који би се бучно опирали „коначном правно обавезујућем споразуму“, она би знала да су у питању фашисти, као они букачи у Марићевића јарузи. И знала би да Албанце никако не треба доводити у везу са фашизмом због „мира у региону“. А и заузета је сад у „ужој породици“, или како се већ зове то о чему су Срби обавештени преко кабинета председника владе Србије. И борби за повећање наталитета посрнуле нације.

О Синиши Малом и Зорани Михајловић не вреди трошити речи. Откуд уопште тај свет у влади Србије? Њих народ ни за шта не би изабрао, а камоли да му спасавају Косово. Али председник Србије и коуч Блер у томе не виде проблем. Напротив. Што носиоци функција имају мање везе с народом у том су бољи за колонијалну демократију. То је идеал демократске окупације. Јер народ је непоуздан и колико год покаже да може да трпи то је мало за компрадорске делатнике. Они су ко пијавице. Не знају отићи. А и куд би? Они ништа друго и не умеју да раде. 

Дачић Ивица је ту за дриблинге и тројке, кад Вучић брише наочаре. Он би могао лично да узме владику Теодосија на зуб, а то онда не би било неуверљиво као кад се анагажују таблоиди да га оптуже да шурује, и то тајно, с шефом тзв. косовске полиције. Дачић би могао да нам објасни да је званични став да нема ништа боље и лепше него да Србија преда Косово на 800-ту годишњицу успостављања Српске православне цркве. Можда да нађе неко пророчанство Светог Саве које обавазује Србе да не пропусте 2019.

Јесте, рећи ће брижни Ивица, боље би било да је то на хиљадиту годишњицу али Американци не могу да чекају. А он ће лично певати Мајку Помпеу и „Миљацку“до зоре и „Видовдан“ ако треба – неће се постидети, само да се отарасимо косовског камена око врата. Са том Дачићевом „тројком“ закуцали бисмо Албанце на граници Рашка-Куршумлија-Лесковац тако да би могли у Белој Паланци прославити велику победу. И да се спремимо за последњу одбрану Ниша. 

Ако зашкрипи, коуч Блер би можда могао да позове у тим Чеду Јовановића или неке делатнике који су се школовали по плану и програму Џина Шарпа а на обуци код Срђе Поповића, али засад нема потребе. Прва петорка нема намеру да се дезангажује. Само да се Албанци врате за преговарачки сто. То је сад највећи проблем за „наше играче“ жељне да се покажу. 

A ни Вучићева опозиција није за одбацити. Лепо је то објаснио Драган Ђилас „Гласу Америке“ после консултација с Робертом Палмером у Вашингтону, да је јасно да су Вучић и "цела та екипа" добили подршку 2012. уз обећање да ће довести до независности Косова, да ће испунити неке захтеве које у оно време Борис Тадић и неки људи на власти нису прихватили. Део је урађен кроз Бриселски споразум, додаје, али и даље не постоји решење. 

Дакле, Борис Тадић „и неки људи са власти“ (ваљда је ту и он)  то нису прихватили „у оно време“. А шта би „цела та екипа“ данас? Одбацила Бирселски споразум? Судила Вучића, како је то професор Чавошки некад звучно формулисао, „за велеиздају“? Објаснила, као уосталом и Вучић кад је дошао после њих, да се морају „поштовати и испуњавати“ преузете међународне обавезе? Заузела чврст став против пузајућег приближавању Србије ка НАТО-у јер то четири петине грађана Србије не подржава, ни под каквим условима? Предочила Палмеру да је она обавезнија према српском народу него њему и Стејт депратмнету?

Драган Ђилас, као утицајан део „екипе“ који зна да је глупо због „Видовдана“  и Косовског завета пропустити помоћ ММФ и заштиту НАТО, не би ништа од тога учинио. Најважније српско питање и за њега је само играчка. Или можда грешим? Можда су га заиста просветлиле речи владике Теодосија кад је пре неку недељу видео последице и своје политике на Косову? Просветљења се дешавају. Али после тога се не иде Палмеру на исповест. Или заиста грешим?

Све то делује као проклетство народа који је негде и некако згрешио. Бирати између „зла и горег“ јесте проклетство. И мучнина. Застрашујуће суочавање с „Наддржавом којој су потребни људи-ствари који се могу замењивати као резервни делови у машини“! Ако нам је за утеху ова констатција Ернеста Сабата не одоноси се само на Србију и њене вучић-ђиласовске резервне делове. То је глобални поредак. 

Али није ово доба без наде за Србију. „Има тренутака у којима време изненада стане како би напаравило места вечности.“ (Достојевски).  Ко би пре двадесет година рекао да ће Србијица издржати. А издржала је. Ови данас нису мање зло, али јесу мања снага.  

Како САД врше меку окупацију над Србима сазнајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Племена старе Србије.

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube