Искрено, након најновије изјаве Мајка Помпеа, где тврди “како Израел има сва права на Голан, јер се бранио, а да Русију с Крима нико није угрожавао”, никакве хипотезе и уврнута логика из Сједињених Држава не би требале да нас чуде. Међутим, чини се да је аутор погрешио с Путиновим “тајним планом”.
Запад је погрешио и Путинов план није “тајна”
“Русија напредује на свим фронтовима. Док је сва пажња Запада фокусирана на интервенције Москве на америчке и европске изборе, Путин гради светско царство”, то би отприлике био закључак еминентних стручњака који пишу за амерички Тиме, који је на насловној страни најавио објављивање резултата своје истраге о “тајном Путиновом плану”.
Тачно, и то морамо признати, Владимир Путин заиста има план и не доноси ад хок одлуке, али су амерички стручњаци отишли у погрешном смеру, што и јесте главни узрок њихових стратешких пораза не само у сучељавању с Русијом, него и против Кине, Ирана и других земаља које су проглашене непријатељскима и чланицама “Осовине зла”.
Истрага коју је објавио Тајм се појавила истог дана када је генерал Калифа Хафтар покренуо свој напад на Триполи. Можда је то било случајно, али симболика се примећује. Либију је упропастио Запад, а сада су се упалила сва звона узбуне због појаве “фелд-маршала Кремља”. Иначе, генерал Хафтар је стратегије и тактике ратовања научио завршивши престижну, тада још совјетску, Војну академију “Фрунзе” у Москви.
Чланак пише о томе како је Путин створио шаролико царство од тирана и губитника, посебно у Либији, али је његова завера укључивала и продирање Русије у другу афричку земљу, суседни Судан.
Подсетимо да је у Судану управо у току војни удар и председник Омар ал Башир ће вероватно одступити с власти, иако се у тренутку писања овог текста то још није потврдило.
Ево неких ствари које, се према часопису Тиме, догађају у Судану:
Судан никада није имао блиске односе с Русијом. Нормални односи из шездесетих су се охладили средином ’70-их због отворено проамеричких ставова Картума.
Под Баширом је земља почела више да се ослања на своје богате арапске суседе, поготово зато што су власти саме покренуле исламизацију и престале да флертују са Сједињеним Државама.
Истовремено је ојачала Кина, која је била посебно заинтересована за производњу нафте и гаса. Крвави сукоби у провинцијама су довели до тога да су у Дарфур ушли страни војници, а црнци јужно од земље су 2011. стекли независност и постали Јужни Судан.
Једноставно речено, Судан је један од примера супарништва између арапског света и црне Африке, где се догађа све, укључујући окрутности, рат и етничко чишћење. Али Запад никада ништа није учинио да реши ове унутрашње сукобе и Судан се добро сећа енглеске окупације у XIX веку, од које се на крају успео ослободити тек средином XX века.
Али шта Руси имају с тим? Чињеница је да је током Баширове посете Русији пре годину ипо, прве у свим годинама његове владавине, судански председник рекао Путину речи које је такође пренео Тајм: “Судан би могао бити кључ Русије за улазак у Африку.”
У замену за то, како примећују амерички стручњаци, “Ал Башир је желео заштиту од агресивних америчких акција у регији”. Све указује на то да је Путин прихватио његов предлог и “од тада је руски Урал отишао у Судан”.
“Састанак Путина и Башира је отворио пут читавом низу руских иницијатива у Судану, од политичког саветовања до рударства и војне помоћи, о чему сведоче документи који су пали у руке репортера Тиме-а. Када су прошле године руски геолози почели да истражују има ли злата уз обалу Нила, руске оружане снаге већ су развијале планове за коришћење лука и војних ваздушних база Судана као војних испостава”, пише амерички часопис.
Тиме се успут користи подацима добијених од центра “Досје”, невладиног удружења одбеглог руског петоколонаша и бившег олигарха-криминалца Михаила Ходорковског, који је већ ширио пропаганду око руске присутности у Централноафричкој Републици, где су прошле године убијена три руска новинара.
Задатак Ходорковског је јасан. Он је плаћеник Запада како би међу руским либералима и у свету демонизовао Путина, који је “крив” јер су руски истражитељи и судови одрадили свој посао и Ходорковског, на темељу неспорних доказа, стрпали иза решетака. Међутим, Ходорковски није тема, осим што је помогао Тиме-у да објасни “историју руског продора у Судан”, што је крајње неуверљиво, чак и за западног читаоца, да не спомињемо да је потпуно несхватљиво зашто Русија не може чинити оно што раде Сједињене Државе, Француска или Велика Британија?
Јасно је да су изјаве о “кључевима Африке за Русију” неподношљиве за било ког англоамеричког стратега, који су око тога створили читаву теорију о томе како се Кремљ “страшно понаша у светској арени”.
Прича о продору Русије у Судан је поткрепљена прилозима о Венецуели, Сирији, Авганистану, Ирану, генерално о свим оним местима где Русија спречава Запад да пороби суверене народе.
И на крају је Тајм измислио Путинов концепт према ком Русија мора успоставити глобални утицај: “Последњих неколико година Кремљ је претраживао свет у потрази за земљама у којима може проширити свој утицај. Са оним дисфункционалним земљама, на које су многи престали да обраћају пажњу након завршетка Хладног рата, Русија је почела да ствара нове савезе, обнавља старе и, где је било могуће, испуњава празнину коју је Запад оставио иза себе, јер се морао фокусирати на властите проблеме.
Новинари Тајм-а су могли да прате акције Кремља у Африци, на Блиском истоку и Латинској Америци. (…) Русија спроводи своју кампању у разним деловима света, од зона сукоба као што су Венецуела, Либија и Сирија до далеких крајева Африке и надала се Ал Башировом Судану. Све је то одраз спремности или чак жеље Русије да интервенише у ратовима и свуда успостави пријатељства са режимима.”
“За разлику од Хладног рата, када се комунистички Исток такмичио са капиталистичким Западом на равноправној основи, нова конфронтација одвија се у тотално другачијем свету. Трампова Америка више не показује интерес за међународне односе, не пројектује демократске идеале и не цени своје савезе. У међувремену је Кина, чија је економија осам пута већа од руске, постала главна алтернатива Запада. Међутим, Путин успева да одржи руски утицај на међународној сцени”, пише Тајм.
“Кремљ намерно подржава земље које имају отровне односе са Западом. Руси покушавају да интервенишу у било каквим сукобима, не зато што желе да помогну у њиховом решавању, већ зато што желе утицај. Желе да се питају”, рекао је за Тајм Андру Вајс из Института за мир Карнеги у Вашингтону.
“Слично тако могу се објаснити и многи Путинови поступци у земљама у развоју. Запад је увео санкције против Русије и многих Путинових савезника, а постоје вруће тачке у свету у којима је Русија способна да врши утицај, што Путину омогућава да ублажи санкције. Другим речима, Путин се меша у послове разних земаља света као играч који улаже своје жетоне на сто”, пише амерички часопис.
Тиме је створио демонску слику о Русији и оповргавати једну интервенцију и савез за другим, који нису по вољи Запада, било би губљење времена. Истина је да су аутори овог пропагандног текста збуњени и не успевају да одреде главне мотиве земаља које улазе у савез с Русијом, као ни мотиве које има Путин. Чини се да Русија једноставно жели да се освети Западу зато што јој је наметнуо санкције и да пронађе полуге за њихово укидање. Али ова теорија, врло популарна на Западу, нема никакве логике. Ако Русија жели да ублажи сукоб, зашто би онда повећавала број жаришта на којима ће се сукобљавати са Западом?
Проблем америчких стручњака, и Запада генерално, је у томе што руску политику виде само након 2014. и као реакцију на сукоб око Украјине. То је у старту погрешно.
Сукоб око Украјине био је резултат супротстављених ставова Русије и атлантистичке елите која се кладила на промену светског поретка и на примат англоамеричке елите на глобалном нивоу.
Због тога су били спремни на “ограничавање Русије” и верују да су Руси врло забринути због њиховог застрашивања. Као одговор на то тражи се све за шта би се Русија прогласила кривом, укључујући уплитање у унутрашње послове Сједињених Држава.
Међутим, Вашингтон и његови пропагандисти не могу да разумеју да свет брине због очигледне пропасти англоамеричке доминације. Сведочимо колапсу глобалног англоамеричког пројекта, што значи да се није остварио сан о успостављању америчког униполарног света. Остале силе, светске и регионалне, не могу мирно да посматрају вакууме који се стварају широм планете, али реакција Запада на попуњавање тих празнина, тачније атлантистичке елите, је хистерична.
Уз све то, атлантисти не желе да признају колапс, боље речено недоследност светског поретка и на сваки начин покушавају да преокрену процес распада у обрнутом смеру. Због тога покушавају да застраше свакога руском претњом и говоре им да сруше руски пројекат.
“То су подмукли Руси који спречавају нас и цели свет да живимо. Они се мешају у наше изборе, покушавају да поделе уједињени Запад, а сада подржавају и крвопије и диктаторе широм света, од Венецуеле до Сирије, од Судана до Мађарске”, углавном је мантра западних пропагандиста.
Покушај да се кривица пребаци на Русију је заправо окрутан виц Запада, који је заменио узроке са последицама и распад света какав је хтела Америка с реакцијом Русије на тај процес. Зато се измишљају продори Кремља тамо где не постоје, али руски противници тиме само јачају Путинову репутацију у очима читавог човечанства. Да, тако је, јер кад су озбиљно рекли да је Кремљ утицао на избор америчког председника, онда Москва то може учинити свуда, од Латинске Америке до Азије, од Африке до Европе. Ако је тако, онда је то додатни доказ да је јучерашњи хегемон потпуно немоћан, а Русија постаје све јачи актер у глобалној арени.
Истина је да је Русија задржала репутацију алтернативног, независног центра моћи од совјетских времена, а сада се тога сећају на само земље који су “понижене или увређене” од стране Запада, већ и оне које не могу да прихвате англоамерички концепт “добра и зла”.
Ако Москва каже да се нови светски поредак може изградити само на темељу поштовања права свих земаља и цивилизација да слободно живе у својим земљама, то је свима прихватљиво. То је главна вредност која Русију уједињује са свим земљама света које желе да сачувају независност. Успут, чак и Тиме о томе пише, иако је из неког разлога реч “председник” заменио термином “диктатор” и додао погрдне називе Русији као “одметничке” и “полунеспособне државе”.
“Осим тога, Путинова репутација је одбрањена. У Сирији, Судану и другим деловима арапског света, као и у Африци и Латинској Америци он се сматра упориштем за диктаторе, човеком који ће бранити суверенитет својих савезника, без обзира на притисак који на њих врши Запад. То је главни разлог зашто је Русија за себе створила шаролико царство од аутократских држава и полунеспособних држава. Зато се диктатори широм света спремају да потпишу споразуме о сарадњи с Русијом”, закључује Тајм.
Међутим то нису ни диктатори, ни одметничке државе, већ све независнији политичари. Од Ирана до Филипина, од Анголе до Сирије, од Мађарске до Кине, од Италије до Индије и тако даље унедоглед. То је човечанство и Русија стварно има план да сарађује с таквом човечанством. То уопште није тајна и Тиме није открио ништа ново, осим што је можда најавио војни удар у Судану, али о томе смо управо писали и обавестићемо читаоце ко ће преузети власт у земљи.
Сирија и Ирак уједињени у очувању суверенитета. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Тајм/ logicno.com/ Н. Бабић
