У том нападу је рањен, а пензионисан је као ратни војни инвалид. Сећање на дан страдања седморице војника увек му изазове језу, каже он.
- Почели су да бомбардују наше мете које смо поставили, па редом камионе… Пола сата након почетка бомбардовања, првом ракетом су погодили наш шатор. Још сам био при свести, чуо сам јауке, било је још живих. Онда је пала још једна бомба и после тога се више није чуо ниједан глас. Успео сам да се извучем и пао сам у јарак поред шатора. Пришао ми је војник који је био на редовном одслужењу војног рока, студент теологије и будући свештеник. Није знао шта са мном да ради, пошто сам био сав у ранама. Дозивао је људе да дођу и да ми помогну. Из уста и ушију ми је ишла крв, а како сам гледао у филмовима, када се то деси човеку, онда је с њим готово. Молио сам га да пуца у мене, да ми скрати муке. Било ме је страх да тако лагано умирем. Он то, наравно, није урадио, него је дигао пушку и пуцао у авионе - сећа се Лазић.
Студенту теологије пришао је резервиста и дао му ћебе, на које су ставили Лазића. Док су авиони још надлетали и гађали, однели су га у пољску војну болницу, стотинак метара ниже ка селу.
- Бомбардовање је трајало је читаву вечност. Носили су ме, застајкивали склањајући се од бомби. Од болова и губитка крви почео сам да се хладим, свих тих тренутака се сећам. Њих двојица се спотакну, падну, а ја не знам да ли су живи, да ли ће ме и даље носити или ћемо остати ту. Први камион до којег смо стигли у који су могли да ме убаце погодила је бомба. Успели су да ме убаце у камион којим је довожена храна на положај. Тад ме је баш заболело и онесвестио сам се. По причи оних који су били уз мене, искрварио сам доста, а како је болница била у једној кући у селу, успели су да ме допреме. На тренутак ме је пробудио осећај када су ме маказама закачили секући униформу на мени. Тога се сећам и онда више ничега - прича Лазић.
Санитет којим је транспортован возио је Ђорђе Ристић, његов комшија из села. Тешко рањен, пребачен је у село Ристовац, а одатле у Врање. Надљудским напорима и невероватном вожњом свог комши је, који је познавао локалне путеве, стигли су на време у Врање. Одатле је Лазић пребачен у Ниш, а из Ниша на ВМА у Београд. Био је 21 дан у коми, 60 дана на интензивној нези, уз ни сам не зна колико операција за то време.
- Да се све понови, не бих издржао поново. Сам тај тренутак рањавања и није нешто страшно, али оно после, оне операције и болови, то не бих могао да издржим - искрен је Лазић. Овај ратни ветеран са супругом и троје деце живи од скромне пензије и пољопривреде. Његова породица је неко време била и хранитељска.
Вучић ангажовао Шиптаре да му помогну за митинг. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Ок радио/ Ало
