НАТО у Европи служи „да Русе држи напољу, Американце унутра а Немце доле". То је први генерални секретар НАТО, британски лорд Хастингс Исмај, једном рекао у неформалном кругу. А то се поклапало са широко распрострањеним ставом ранијих година: Други светски рат који је започела Немачка био је завршен тек пре неколико година, Совјетски Савез је контролисао читаву источну половину Европе укључујући и источни део Немачке, а Американци су се најпре премишљали да ли да Европу поново препусте самој себи и тиме можда и још већем совјетском утицају.
Додуше, Немачка није дуго држана „доле": Савезна Република Немачка је брзо стекла толико поверење да је 1955. постала чланица НАТО, док је ДДР приступио Варшавском пакту којим је владао СССР.
Хладни рат је са својом равнотежом међусобног застрашивања трајао око 40 година. Ситуација је била напета али и стабилна. На позадини преговора са Совјетским Савезом о разоружању 1988, тадашњем председнику САД Роналду Регану је било важно да каже да је Вашингтон увек водио рачуна о интересима Европљана: „На првом месту је за мене очување јаког и здравог партнерства између Северне Америке и Европе. Ми интересе тог партнерства никада нећемо жртвовати зарад некаквог споразума са Совјетским Савезом."
Нови конфликти
Године 1989. и 1990. ситуација се радикално променила. Комунизам се урушио, совјетски Савез се распао. Победничке силе Другог светског рата су се сложиле да поново уједињена Немачка постане чланица НАТО. Велики заокрет у Европи је значио и да је за само неколико година већина бивших земаља Варшавског пакта као што су Пољска, Румунија или балтичке земље приступила НАТО.
У међувремену се вратила ситуација слична Хладном рату. Русија тврди да се осећа угроженом због ширења НАТО на Исток, и наоружава се. То кочи даље ширење Савеза. Грузија и Украјина тренутно не могу да гаје велике наде да ће бити примљене, јер НАТО не жели нове конфликте у кући.
НАТО има ионако довољно конфликата. Од 90-их година, све више се ангажује ван територије сопствених чланица у кризним регионима широм света. То је у Немачкој, због њене националсоцијалистичке прошлости, у почетку стварало жестоке дискусије, а сада Немачка учествује и читавом низу војних интервенција у иностранству, на пример, на Балкану и у Авганистану.
У својој 70-годишњој историји НАТО се само један једини пут прогласио нападнутим као савез зато што је била нападнута само једна његова чланица. Биле су то САД после терористичких напада од 11. септембра 2001. Но, о последицама тог случаја се такође развила дискусија која је годинама стварала поделе у НАТО.
Са Трампом је све друкчије
Од ступања председника САД Доналда Трампа на дужност пре две године, НАТО је поново под притиском. Трамп је више пута довео у питање смисао НАТО и колективне обавезе одбране. Године 2018. је упитао зашто САД морају да бране тако малу земљу као што је Црна Гора и тако ризикују да избије „трећи светски рат". Трамп је увек оптуживао пре свега Немачку да не уплаћује довољно новца Алијанси, да би нешто касније мало ублажио своје нападе, али још увек тврдећи да САД сувише уплаћују у буџет НАТО: „НАТО је важан, али он помаће Европи више него нама."
Немачка канцеларка Ангела Меркел је на истом самиту одвратила да је Немачка врло захвална НАТО-савезу. „Али, и Немачка ради много тога за НАТО. Ми смо други по снази када је реч оп броју војника. Највећи део наших војних способности је у служби НАТО. И до данас смо врло ангажовани у Авганистану, и тиме заступамо и интересе САД."
Савез „није уклесан у камен"
Званични циљ НАТО је – према самиту из 2014 – да свака чланица финансира Алијансу сумом која би до 2024. године требало да се креће „у правцу" два одсто БДП. САД су 2018. дале 3,39 одсто, мели број европских чланица НАТО је досегао циљ од два процента, Немачка – само 1,23 процента. И најновији немачки ббуџет не предвиђа два одсто. Меркелова је до 2024. обећала 1,5 одсто, док Трамп тражи „најмање" два. Немачка СПД која је у владајућој коалицији посебно кочи повећање војних издатака. Њен портпарол за спољну политику Нилс Шмид је за Дојче веле рекао да поменута два процента не би требало третирати „као фетиш" - „одлучујуће је да повећавамо нашу борбену готовост, и то радимо". Спор траје и даље.
Генерални секретар НАТО је недавно рекао: „Вечито постојање трансатлантских веза није нешто што је урезано у камен". Но, та изјава је била више намењена Берлину. Столтенберг се нада: „У историји НАТО смо већ имали многе разлике у мишљењима, и увек смо их превазилазил. Јер, на крају се сви слажемо да су Северна Америка и Европа сигурније заједно."
Прочитајте ОВДЕ која је то Путинова порука узнемирила Европу.
Извор: Дојче Веле
