Правда

Наравно, ово је и војни и политички потез какав руски државно-војни врх – кад су САД у питању – није повукао ни поводом Југославије, ни поводом Ирака, ни поводом Авганистана и Либије. Портпаролка руске дипломатије, Марија Захарова, поводом свега је изјавила: ''Као прво, у Сирији се већ поодавно налазе ракетни системи С-400 и нико није говорио да је то шоу. А С-300 су стигли у Сирију након „цурења“ информација од експерата блиских ерсаблиђменту САД да ће уследити удари крстарећим ракетама по сиријским аеродромима. Претпостављамо да ти експерти нису говорили напамет. А имајући у виду да се тамо налази и наша војна техника и да операције у Сирији изводе наше Ваздушно-космичке снаге – узели смо у обзир да нико не може унапред знати куда ће која ракета да полети. Зато смо разместили системе С-300“. Московски медији већ су потражили одговор на питање: колико рално могу С-400 и С-300 који су у Сирији ако не буду морали да одбијају напад групе крстарећих ракета већ прави ракетно-бомбардерски удар велике војно-ваздушне формације? Заменик команданта руске ратне авијације – генерал Ајтеч Бижев – нагласио је да би много шта зависило од броја ракета које би ти системи могли да испале, односно од броја ракета којима располажу: ''Обично С-300 и С-400 имају по три бојева комплета ракета. То је веома много, ако се има у виду веисока вероватноћа уништавања мета већ првом испаљеном ракетом. Из досадашњих ратова јасно је да авијација која у првом налету изгуби 20 одсто летелица обустављ борбена дејства. А ја не мислим да наш претпостављени противник располаже ескадрилама камиказа.“ Бижев додатно указује да уништити руски систем ПВО у Сирији не би било нимало лако јер му се ни једна летелица не може приближити непримећена: ''Наши радари виде сваки објекат на растојању 600-700 километара од аеродрома Хмејмим. Чим би нешто ушло у тај простор, у приправност број 1 не би бил стављени само С-300 и С-400, него и ракетно-топовски системи „Панцир“ који их штите. Све што би летело према Хмејмиму било би уништено чим би се нашло у домету. За сваку мету су предвиђене две ракете, али је обично довољна и једна“. Бижев је још истакао: „Наши ракетни системи у стању су да униште сваки ваздушни циљ, ма којом брзином летео и упркос ометањима. Зона обарања износи око 400 километара.“ Према његовом указивању, системи С-300 ВМ2, који су стигли у Сирију, намењени су првенствено уништавању крстарећих ракета: ''Противничка авијација – не улазећи у зону дејства ПВО – по правилу лансира велики број крстарећих ракета ради прављења коридора у ПВО кроз које потом може летети. С-300 ВМ2 ће управо то онемогућити. Поврх свега, већ на први знак узбуне, наши авиони ће узлетети са Хмејмима и распоредити се за одбијање напада.“ Генерал Бижев је открио и да су руски стручњаци помогли Сирији да постави своју ПВО и само кратко додао: ''Не завидим онима који покушају да гурну нос у зону њеног деловања“.  Стручњак московског Центра за анализу стратегија и технологија Максим Шаповаленко поводом ПВО-заплета у Сирији рекао је и ово: ''Једна батерија С-400 може да изађе на крај са авио-ескадрилом. Међутим, тешко је ишта прогнозирати јер не можемо знати о каквом би се нападу могло радити.  У Медитерану још нема ни једног носача авиона. Ако се појави – тада ће бити потребно да се рачуна... Али, ни тада нико неће јавно рећи: каквим наши системи ракетама тамо располажу – онима великог домета или супервеликог домета. А С-400 може да користи ракете три типа“. По његовој процени, сируација је блиска оној из 1983. године: ''Ако Американци одлуче да ризикују да понове Вијетнам – тада ће добити Вијетнам. Тамо су коришћени примитивни ПВО-системи, али су они имали веома озбиљне губитке“. Извор: fakti.org