Након скоро три деценије откако се та држава распала поново су се окупили у суботу на необичном месту, подземном бункеру код херцеговачког градића Коњица, и тамо евоцирали успомене на драматичне "године расплета" југословенске кризе чији су били учесници и сведоци. Њих тројица су први пут били у прилици да виде објекат који је у бившој држави третиран као најстрожија војна тајна.
Велики подземни комплекс пројектован тако да издржи напад атомских бомби грађен је од 1953 до 1979. Изградња је коштала 4,6 милијарди долара. Више новца је уложено једино у градњу подземног комплекса ратне луке Лора у Сплиту за шта је издвојено 5,7 милијарди евра. Најскупљи пројекат је била ратна ваздушна лука "Жељава" код Бихаћа чија је изградња коштала више од 7 милијарди долара. Комплекс кодног назива О-АРК 1992. године је требало да доживи судбину "Жељаве" јер је ЈНА при повлачењу из БиХ припремила све како би га минирала, међутим, само је присебност два војна лица спречила да та намера буде и спроведена.
У објекту код Коњица који данас служи као простор за излагање уметничких инсталација, а туристи га радо посећују да би видели "Титов бункер", био је осигуран ратни смештај и заклон за 350 особа од чега је 50 требало да буду највиши званичници бивше државе. Посебан део бункера је био предвиђен за Тита што се да приметити по трачку луксуза, укључујући и дан данас савршено очуване свилене тапете у његовој радној соби. Његовим одајама су у суботу прошетали Стипе Месић, виши хрватски председник који је био и члан последњег сазива Председништва СФРЈ, Раиф Диздаревић који је члан југославенског државног врха био пре њега као и први председник Словеније и прератни челник словенске организације Савеза комуниста Милан Кучан. Они су у Коњиц дошли на позив организатора "History Festa" да би учествовали у панелу о крају бивше државе.
Управо је Кучан био тај који је упозорио да Европска унија данас личи на бившу СФРЈ јер има бројне проблеме на које не налази праве одговоре, а они су ескалирали када су заборављена начела на којима је Унија утемељена - потреби да се више никада не допусти рат на европском континенту: "Мора да се одговори на питање који су темељни интереси који нас окупљају око ЕУ. То је питање равноправности и функционалности. Не може бити надгласавања држава, али о неким интересима се мора одлучивати већином" – рекао је Кучан упозоравајући да популисти попут Виктора Орбана, Марине Ле Пен и Матеа Салвинија заправо само раде у интересу Русије и администрације Доналда Трампа којима није у интересу јака Европа.
Некадашњи словенски председник је овим речима заправо закључио расправу под називом "30 година након бункера" чији модератор је био универзитетски професор из Загреба Дејан Јовић који је констатовао да пад Берлинског зида једино Балкану није донео ништа позитивно: "1989. година као да овај простор уопште није дотакла као друге Европљане", констатовао је Јовић, постављајући саговорницима питање да ли они себе сматрају одговорнима за све што се догодило крајем 80-их и почетком 90-их година.
“Није се могло учинити више” – тврди данас Диздаревић, а с њим је сагласан и Месић, али каже и да он једноставно није био у прилици да икоме наметне своје мишљење, иако је одмах по именовању за члана Председништва СФРЈ упозорио да ће бити и последњи председник тог тела ако не дође до политичког договора.
Кучан је рекао да се он осећа одговорним, јер није успео да увери друге аргументима да је Југославији дошао крај и да је потребно договорити се о мирном разлазу: "Одговоран сам и за две велике грешке које је направила Словенија - за “избрисане држављане” и за “Љубљанску банку” – био је искрен Кучан појашњавајући како су проблеми који су у самосталној Словенији настали резултат оцене да у бившој заједничкој држави ништа није ваљало, а то је појаснио "ирационалним наглашавањем националног елемента" упозоравајући да је такво понашање увек штетно.
Враћајући се у период од пре тридесет година, Месић је рекао да је у Председништво СФРЈ отишао са задатком да се постигне договор о решењу кризе, међутим, тамо није наишао на саговорнике. Подсетио је на то да је један од предлога био успостава конфедерације шест држава на период од три до пет година. Поновио је своју ранију тврдњу да је кључни проблем настао када су покојнии хрватски председник Фрањо Туђман и председник Србије Слободан Милошевић у четири ока у Карађорђеву договорили разграничење и то на штету БиХ: "Туђман се из Карађорђева вратио сав озарен и рекао да је све договорено – рекао је Месић у Коњицу понављајући тврдњу да је Милошевић Туђману нудио бановинске границе из 1939. као и Кладушу, Цазин и Бихаћ за које је рекао да му нису потребни, јер је то "турска крајина".
Месић је рекао и да је Туђмана тада упозорио да БиХ односно Алија Изетбеговић на то сигурно неће мирно гледати, на шта му је покојни хрватски председник узвратио како "Алија нема шта да каже ако се хрватске и српске маказе сложе". Месић ипак нема недоумицу да је концепт велике Србије био у позадини свега што је радио и другима нудио Милошевић: "Милошевић није желио никакву Југославију. Ни федеративну ни конфедеративну. Он је варао свет. Био је уверљиви преварант".
Диздаревић је пак подсетио да је СФРЈ већ кључну 1989. практично дочекала у хаосу са инфлацијом од 350 посто, без владе и без прорачуна, а Милошевић је кроз своју "антибирократску револуцију" брутално сменио руководство Црне Горе. У таквом окружењу, потврдио је Диздаревић, постојала је спремност у тадашњем државном врху да се као крајњом мером посегне за увођењем ванредног стања: "Били смо у мучном расположењу. Пред нашим очима се рушила Југославија, а ми смо били немоћни".
Одмах након тога Милошевић је извршио притисак не би ли сменио Стипу Шувара са места председника Централног комитета СКЈ, а Диздаревић каже да је српски челник већ тада покушао да спроведе пуч и преузме и надзор над свим битним процесима. Кључни проблем, истиче данас Диздаревић, је то што није било храбрости да се рачун за кризно стање адресира право на Милошевића и спречи рушење начела на којима је југославенска федерација једино могла да опстане.
Кучан је рекао да је Словенија као бранитељка Устава из 1974. годие желела да понуди разуман механизам решавања сукоба у бившој Југославији, али у томе није успела, пре свега због улоге у држави коју је тада имала ЈНА која је желела централизовану државу на темељу меморандума САНУ.
Четрнаести конгрес СКЈ Кучан и данас види као кључни догађај који је означио крај СФРЈ, а одаје признање тадашњем челнику хрватских комуниста Ивици Рачану јер је подупро одлуку Словенаца о напуштању тог скупа којим је Милошевић желео да доминира.
“То је био знак да је дошао крај земље која се звала СФРЈ” – рекао је Кучан.
Рекао је да је Словенија имала на располагању само 30 дана да спречи масовну војну интервенцију против њеног осамостаљења, а донекле јој је помогло то што ни врх ЈНА није био јединствен јер се, рецимо, генерал Вељко Кадијевић колебао што да уради. Коментаришући улогу Анте Марковића, последњег предедника Савезног извршног већа СФРЈ, Кучан је рекао су њега и у Словенији доживљавали као добар избор, али је његово именовање закасило годину или две: "Можда смо ипак погрешно проценили да је Марковић био Хрват из БиХ".
Кучан тврди да је 29. новембра 1990. Туђману и Марковићу предложио концепт мирног изласка Словеније из СФРЈ, а Марковићу је предложио да од међународне заједнице затражи интервенцију како би спречио оружани сукоб унутар земље. Марковић је то 1990. године одбио уз образложење да мора да се придржава важећег Устава државе чији је премијер био.
Ко сматра Србију фронтом Европе, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Јутарњи лист
