Овако почиње колумна новинара Горана Геровца коју је објавио хрватски "Вечерњи лист". Он отвара тешка политичка, национална и историјска питања која се намећу и доминирају у хрватској јавности, а због којих неретко испашта обичан човек. Србин или Хрват. Или Ром. Хомосексуалац... Повод је напад на Србе у Супетру.
"И да вас је неко довољно рано за ваше годиште питао како замишљате будућност, како би требало да изгледа, да ли бисте прво помислили да ће бити насилна, нетолерантна, скупа, рестриктивна, пренапрегнута, фрустрирана, религијски ексклузивна, херметична, ретроградна, униформисана, ретардирана? Да ли би вам пало на памет да сте на часовима историје учили о будућности?! Само слабо сте учили. Важан допринос томе шта је будућност постала дала је и ваша ћутња и мирење с олако обећаном брзином виртуалног напретка и конкретног пропадања. Па ако сте мислили да живите у епилогу једног времена, преварили сте се.
Ово је тек загрејавање јер оно најгоре није се ни догодило. Добро, у Супетру су можда нападнути сезонци, али њих сезонци дефинитивно нису напали. Насилници постају стално и тражено занимање у друштву у којем се до успеха долази формом, а не садржајем, у којем су новац и политичка моћ предуслов угледа без обзира на то како се до новца дошло. Исто тако, професор који, официјелно, добија опомену пред отказ јер пише на друштвеним мрежама током радног времена, а стварно јер се противи општеприхваћеној тотемизацији друштва и милитаризацији дечјих мозгова, суштина је колективног насиља према појединцу који покушава остати сабран у параноидном ковитлацу и који жели мислити својом главом.
Потражити на улици Србина и иживети своје ништавило на њему, па зашто то не би било нормално кад легитимитет Србина као мете своје историјске разлоге проналази у будућности. Но, ако данас појуримо за Србином доживљавајући га као легитиман реквизит у држави коју претварамо у "собу за разбијање", сутра ће се јурити по улици и професори који неће нужно бити Срби, али би деци можда могли да се усуде да наговесте да Земља није равна плоча, да сви научници у протеклих 2.000 година нису били свештеници, да смисао одрастања није обилазак костурница, да је од домовине која од тебе тражи да умреш за њу много лепша и боља домовина која ће "тражити" да у њој нормално живиш, да ратно стање није трајно стање, да психопате могу доћи на власт једино ако их психопате изаберу...
Толико је тога због чега ће лов на људе постати део националног фолклора у средини која памти изјаве "могу отићи из државе коме се не свиђа", "након Другог светског рата многи су Хрвати у Аргентини пронашли слободу у којој су могли сведочити своје домољубље", "боље нека припазе шта пишу". Сећате се ко је све то рекао? Не?! Неко безначајан, али у схизофренији своје позиције истовремено непорециво скандалозан. Углавном, насиље ће расти, а сама кулминација биће у кључној тачки усмерена према најслабијима, најмалобројнијима, најнормалнијима. Након што изветри, након што у тој континенталној европсихијатрији доведемо саме себе до руба голог смисла опстанка, окренућемо се по ко зна који пут презреној памети очекујући од ње да разреши ствар, уз зачуђено пренемагање најгорљивијих разаратеља и фашиста како смо, за Бога милога, уопште довде дошли. Лако је бити човек међу људима, али како то остати сам испред времена?
Ватрогасац из Супетра покушао је то дословно бити, стати на пут стихији па су и њега поломили сународници који очекују да им овај чува имовину и последње национално зрно мозга од њих самих. Разум у судару с колективном махнитошћу увек добије по њушци. Као таоци најгорих смемо се чудити једино онда кад се догоди нешто потпуно супротно од онога што се догађа стално. Непрекидно потенцирати српство као фантомску претњу, Роме као прљави образ мултилатералности, избеглице као антикрсташки рат, гејеве као педерски карактерне девијације, атеисте као сатанисте, мудре као идеолошке непријатеље, а мислиоце као тумор на минимозгу нације неће нас одвести нигде другде него у казнене експедиције чишћења. Не могу славити оне за које кажу да су погинули за домовину, али могу неутешно жалити за њима зато што су морали погинути јер су њихове смрти алиби да су добровољно поднели највећу жртву, а не да су жртвовани с предумишљајем.
Бол која је остала иза њих никада неће бити пуштена на миру, она мора генерисати нове боли у наизглед тражењу правде која би, да је има, морала бити вапај за престанком. За мене је већ касно, али за децу која сада одрастају није ни почело. Моја је младост потраћена путовањима од костурнице до костурнице и колико год страшне призоре оживљавале, нису нас одвратиле од тога да се покољемо. Могу ли костурнице искрвљене из тог покоља имати лековит учинак на децу која их сада обилазе? Требало би престати у њихово име припремати фреквенцију емоционалне напетости изнад оне висине на којој просечан мозак не може чути. Врисак угрожених постаће вишегласан збор, атонална полифонија компонована свака из свог солистичког углс. Када успемо разазнати главну мелодију, схватићемо да је то зато што смо и сами запевали у том збору; преплашени, прогоњени и у мањини која је самоубилачки мислила да правда и разум једноставно морају победити."
О ефекту “Косовски бумеранг”, сазнајте више ОВДЕ.
Извор: Вечерњи лист
