Као одговор на последње напетости с Ираном, који је оптужен за недавне нападе на нафтне танкере, Сједињене Америчке Државе покренуле су иницијативу за осигурање кретања нафтним танкерима у том подручју, истовремено осигуравајући бољу видљивост.
Иницијатива, која је названа као програм "Сентинел" (стражар), подразумева распоређивање додатних ратних бродова и авиона за поморске патроле, као и постављање камера и других уређаја за надзор пловила која превозе нафту и користе заливски коридор.
Како би се смањио притисак на америчке ресурсе, Бела кућа покушава да придобије подршку регионалних и међународних савезника, који такође страхују да ће им ирански напади угрозити залихе нафте.
Међутим, санкције које је Вашингтон увео Ирану прошле године довеле су до отуђивања чак и најближих америчких партнера. Чак и ако Сједињене Америчке Државе успешно успоставе такву коалицију против Ирана, то још увек неће бити довољно за ублажавање ризика од будућих напада на танкере, нити ће смањити претње светским енергетским токовима, саопштио је центар Стратфор.
Ово није први пут да се Сједињене Америчке Државе и Иран сучељавају у Заливу око питања осигуравања танкерског саобраћаја кроз регион. Сличне тензије између две земље избиле су током Иранско-ирачког рата 80-их година прошлог века, када су Техеран и Багдад узајамно нападали нафтне танкере, што је навело Вашингтон да реагује због претњи сопственом увозу нафте из региона.
Године 1987. је администрација тадашњег америчког председника Роналда Регана покренула операцију "Искрена намера”.
Вашингтон је тада распоредио десетине ратних бродова и патролних авиона у Заливу. Међутим, без обзира на њену импресивну величину, операција није успела одвратити Иран од напада на ирачке танкере и америчке савезнике у региону употребом морских мина, јуришних чамаца и крстарећих противбродских ракета. То је, на крају, довело до низа сукоба између америчких и иранских снага, који су кулминирали операцијом "Богомољка" 1988. године и завршетком Иранско-ирачког рата убрзо након тога.
Стратфор наводи да, приликом мерења ефикасности и ризика програма "Сентинел", постоји неколико важних лекција које се могу извући из програма "Искрена намера”.
Као прво, овај програм - чак и ако буде успешно успостављен - никако не гарантује да ће Иран окончати или смањити своје нападе на нафтне танкере који пролазе кроз Залив. То је данас можда још јасније, јер постоји превише потенцијалних енергетских циљева у регији, а премало снага да све то заштите.
Друго, мотивација за иранске нападе у 1980-им била је повезана с дубљом кризом, посебно за Ирачко-ирански рат. Најновији напади на танкере вјероватно указују на дубљу слабост у Ирану, која је несумњиво потакнута тешким економским санкцијама које је Wасхингтон наметнуо тој земљи прошле године. С обзиром на то да Техеран неће много изгубити, озбиљне финансијске невоље вероватно су учиниле владу спремнијом на спровођење ризичних операција.
Осим тих сличности, једнако је важно да се разуме шта се променило од тада до данас, а један од најзначајнијих фактора јесу промене у увозу нафте, до којих је дошло у протеклих 40 година. У време Ирачко-иранског рата европске земље и САД били су међу највећим купцима нафте из Залива.
Међутим, земље Индо-пацифичког регије, укључујући кључне партнере САД-а, попут Индије и Јужне Кореје, па све до америчког супарника Кине, постали су највећи увозници нафте. Такође, администрација Доналда Трампа има другачији приступ претњама националној безбедности.
За разлику од ратоборнијег Регана, Трамп даје приоритет напорима за смањивање свеукупних сигурносних обавеза Сједињених Америчких Држава у иностранству. Као резултат тога, Бела кућа врши притисак на своје савезнике у Заливу, али и на друге велике увознике нафте у региону, као што су Јапан, Јужна Кореја, Индија и, у нешто мањој мери, на европске државе, како би узеле значајније учешће у програму "Сентинел".
"Међутим, без обзира на ослањање тих држава на нафту из региона, многи савезници и партнери Вашингтона и даље су веома опрезни по питању америчких мотивација. То неповерење у великој мери произлази из Трамповог повлачења из нуклеарног споразума с Ираном из 2015. године", наводи Стратфор.
Такођер, многи савезници САД-а страхују да ће јачање војног присуства у Заливу само повећати ризик од потенцијалног сукоба између Техерана и Вашингтона.
Чак су и Уједињени Арапски Емирати - који се традиционално противе иранском понашању у региону - оклевали јавно уперити прст у Техеран због недавних напада на танкере, страхујући од потенцијално разорних последица рата на економију и стабилност те државе, имајући у виду географску близину између Ирана и УАЕ-а. Стратфор истиче да срж проблема није величина програма "Сентинел", него чињеница да су такве иницијативе усмерене само на решавање симптома, а не узроке "иранске агресије".
Било да се то дешава у Заливу или на неком другом месту на Блиском истоку, Техеран је очигледно мотивисан да настави са одмаздом против онога што види као напоре Вашингтона да промени или ослаби режим у овој земљи.
Све док Вашингтон настави да повећава притисак на Техеран својим санкцијама, повећаће се и ризик од тога да напетости између две земље ескалирају у директан сукоб, који би несумњиво имао много разорнији утицај на регион, закључује амерички центар за стратешке студије.
Прочитајте ОВДЕ какве то савезнике тражи САД и за шта.
Извор: Ал Џазира Балканс
