Хашки трибунал га је, међутим, те оптужнице ослободио због недостатка доказа.
Први пут је оставку поднео 2005. након само 100 дана проведених на власти.
У свом тадашњем обраћању грађанима Косова, Харадинај је рекао да је то био један од најтежих дана у његовом животу.
“Ово је један од мојих најтежих дана, али слобода има високу цену...”, рекао је и додао да ће се суочити са оптужбама хашког трибунала, те позвао народ Косова да прихвати такву његову одлуку.
“Тражим од вас да прихватите ову судбину, молим вас да прихватите све што је готово немогуће прихватити, али учините то у част земље и нације” - рекао је Харадинај.
Пред Хашким трибуналом вођена два процеса против Харадинаја
Против Рамуша Харадинаја пред Хашким судом вођена су два процеса у којима је правоснажно ослобођен због недостатка доказа.
Харадинаја, бившег команданта ОВК у зони под називом Дукађини (која је обухватала делове општина Дечани, Ђаковица, Пећ, Исток и Клина које је насељавао махом албански живаљ), прва оптужница је теретила за окрутно поступање, тортуру и убиства људи заточених у импровизованим логорима.
Уз Харадинаја на оптуженичкој клупи нашли су се Идриз Баљај и Лахи Ибрахимај, а шест година затвора, које је одслужио, добио је Ибрахимај.
Након жалбе Хашког тужилаштва Апелационом већу, суђење враћено на почетак по мањем броју тачака оптужнице.
Међутим тада су сведоци одбијали да сведоче истичући недовољне мере заштите.
И у поновљеном суђењу оптужени Харадинај, Баљај и Ибрахимај су ослобођени због недостатка доказа.
Почетком јануара 2017. ухапшен је на швајцарско-француској граници по потерници Србије, али га је Апелациони суд у Колмару ослободио одбијањем захтева Србије за његову екстрадицију као бившег вође терористичке ОВК.
У августу 2002. међународни тужилац на Косову подигао је оптужницу против Харадинаја због оружаног напада на једну албанску породицу 2000, али никада није осуђен.
У свом аутобиографском делу „Прича о рату и слободи“, Харадинај је изјавио да су припадници ОВК „сваког дана убијали српске полицајце“.
У оквиру истраге о ратним сукобима на Косову и Метохији 1998. и 1999. и активностима ОВК, Харадинај је у Приштини 10. новембра 2004. разговарао са истражиоцима Хашког суда за ратне злочине почињене на тлу бившеСФРЈ , у вези сумњи да је починио ратне злочине над Србима и другим неалбанским становништвом током оружаних сукоба на Косову.
Поводом истраге против њега, сам Харадинај одбацио је могућност подизања оптужнице Хашког трибунала. Он је одмах после избора оценио да је реч о „спекулацијама и гласинама“.
Трибунал је против Харадинаја (заједно са Идризом Балајем и Лахи Брахимајем подигао оптужницу (случај бр. ИТ-04-84-И), којом га по 37 тачака терети за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања, на основу индивидуалне кривичне одговорности (која укључује и учешће у заједничком злочиначком подухвату), почињене у периоду од 1. марта до 30. септембра 1998. године (у које време је Харадинај био командант оперативне зоне Дукађин (Метохија).
Харадинај је по пријему оптужнице подено оставку на место премијера Косова, и добровољно се предао Трибуналу 9. марта 2005. Иначе, није се одмах сложио са америчком сугестијом да мирно и достојанствено оде у Хаг, него је тврдио да му је ДЖејми Рубин нешто обећавао у име Медлин Олбрајт.
Као командант зоне „Дукађин“, Харадинај је словио за најпоузданијег западног савезника на Косову, чији су борци, осим сукоба са српским снагама безбедности, велику помоћ авијацији НАТО пружали и у откривању непријатељских положаја.
После рата, током демилитаризације ОВК у снаге за борбу против елементарних непогода, Харадинајеве јединице су се најбрже трансформисале у Косовски заштитни корпус, зарад чега су му повремено опраштали „ситне несташлуке“, попут оружаних обрачуна са ривалским клановима на западу Косова.
У таквим обрачунима, наводе познаваоци тамошњих збивања, убијено је и неколико потенцијалних сведока које би главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте радо видела на својој страни.
По изворима из иностранства, а посебно оних из Немачке био један од организатора насиља и етничког чишћења Срба у организованом погрому од 17. до 19. марта 2004. године.
Дана 4. марта 2005, судија Бономи је потврдио оптужницу против Рамуша Харадинаја, Идриза Балаја и Лахија Брахимаја и наложио да буде запечаћена.
Тај налог је престао да важи 10. марта 2005.
Сви су у првом појављивању пред Хаашким трибуналом одбацили властиту кривицу за ратне злочине над косовским Србима, Ромима и Албанцима за које су оптужени.
Према наводима те оптужнице, реч је о удруженом злочиначком подухвату у којем су оптужени учествовали настао је у априлу 1998. или пре тог месеца, а имао је за циљ да Ослободилачка војска Косова (ОВК) успостави потпуну контролу над својом оперативном зоном Дукађин, путем напада тамошње цивилно становништво и њиховог и прогањања, то јест путем противправног уклањања српских цивила с тог подручја и насилног сузбијања сваког стварног или претпостављеног вида сарадње тамошњих албанских или ромских цивила са Србима.
Његов злочиначки циљ је, како се наводи, укључивао застрашивање, отмице, затварање, премлаћивање, мучење и убијање циљног цивилног становништва.
Сазнајте ОВДЕ који светски лидер је срушио Харадинаја.
Извор: Танјуг
