Пише: The Saker

Без сумње сведочимо крају западне хегемоније широм света. Навикнути смо на међународни поредак који је од 18. века, на основу инспирације просветитељства, почивао на западној хегемонији, углавном француској у 18. веку; затим углавном британској у 19. веку захваљујући индустријској револуцији и, коначно, углавном америчкој у 20. веку, захваљујући два велика сукоба и економској и политичкој доминацији ове силе.

Ствари се мењају. И сада је поредак дубоко уздрман грешкама западњака у одређеним кризама, одлукама које су Американци доносили већ неколико година, а које нису започете с овом администрацијом, али које воде преиспитивању одређених импликација у сукобима на Блиском Истоку и другде и преиспитивање дубоке, дипломатске и војне стратегије, а понекад и преиспитивању елемената солидарности за које смо мислили да су вечни.

А онда се рађају нове силе чији утицај вероватно дуго потцењујемо. Кина је на првом месту, али и руска стратегија која, мора се рећи, успешно напредује последњих година.

Индија која се такође појављује на сцени, као и нове економије које такође постају силе не само економске, већ и политичке и које себе сматрају, како су неки написали, правим „цивилизацијским државама“ које сада долазе не само да пољуљају наш међународни поредак, већ и да преиспитају политички поредак и политичку машту која иде уз то, са много динамике и много више инспирације него што је имамо. Погледајте Индију, Русију и Кину. Оне имају много јачу политичку инспирацију од Европљана данас. Оне мисле о нашој планети истинском логиком, истинском филозофијом, маштом коју смо мало изгубили.

Анализирајмо сада ове Макронове кључне изјаве једну по једну:

1) „велики преокрет који се несумњиво догађа први пут у нашој историји на готово свим пољима и са дубоким историјским значајем“

Овде је Макрон скренуо пажњу на нека заиста значајна запажања: оно о чему ће се даље говорити није само велики догађај, већ и догађај без преседана у историји (било француске или европске). Надаље, оно о чему ће се расправљати у даљем тексту погађа „скоро свако поље“ и има огромне историјске импликације.

2) „Без сумње сведочимо крају западне хегемоније широм света“

Кад сам то прочитао, моја прва и прилично инфантилна реакција била је „стварно ?! Шалите се ?! Ко би помислио !? ”После свега, неки од нас то говоре већ дуго, дуго, али небитно. Оно што је важно јесте да је и Ротшилдова марионета попут Макрона морала коначно да изговори ове речи. Вероватно је био срећан попут капетана Титаника када је морао (коначно!) да нареди општу евакуацију овог непојмљивог брода, али без обзира на то,  успео је. Од данас па надаље, појам краја западне хегемоније на планети потпуно је ушао у „мејнстрим“ јавни дискурс. Ово је огромна победа за све нас који већ годинама говоримо исте ствари.

3) „грешкама западњака у одређеним кризама, одлукама које су Американци доносили већ неколико година“

Иако су унутрашње супротности западног материјализма уопште и посебно англоционистичког капитализма сустигле западни свет и како је евентуална катастрофална криза била неизбежна, такође је тачно да су западни лидери то углавном сами себи учинили; у најмању руку, они су драматично убрзали ове процесе.

У том контексту издвојио бих следеће политичаре за номинацију за медаљу за сјајну службу у урушавању западне хегемоније над нашом планетом Доналд Трамп и Барак Обама, али и Франсоа Оланд и Емануел Макрон (да, и он, чак и ако сада промени песму!), Ангела Меркел, наравно, и последње, али не и најмање важно, свака британска премијерка од Маргарет Тачер (можда, уз посебну похвалу за Терезу Меј). 

4) „рађање нових сила чији смо утицај вероватно дуго потцењивали. Кина је на првом месту, али и руска стратегија која, мора се рећи, успешно напредује последњих година “

Даље, то није само Кина. И Русија је велики конкурент и веома успешна у томе, отуда признање да упркос свим напорима англоционистичких елита, Царство не само да није успело да сломи Русију, већ је Русија била веома успешна у одбрани од Запада.

Коначно, у војном погледу, Русија је постигла више од паритета. У ствари, тврдио бих да барем у погледу квалитета руске оружане снаге напредују у неколико кључних технологија (хиперсоничне ракете, ваздушна одбрана, електронско ратовање итд.) Чак иако она још заостаје када су у питању друге технологије (углавном заиста застарелим стварима као што су носачи авиона). Али најважнија је политичка победа Русије: пет година након Евромајдана и ослобађања Крима од нацистичког јарма, САД су далеко изолованије од Русије. 

5) “праве” цивилизацијске државе “које сада долазе не само да би пољуљале наш међународни поредак”

Иако је руска нација много млађа од оне у Кини или, још више Индији, 1000 година руске цивилизације заслужује да стоји поред ова два великана светске историје. А оно што је апсолутно сигурно је да Кина и Индија никада не би могле да изграде нов, међународни поредак који желе без Русије, барем у догледној будућности. Упркос свим врло стварним напретком који су недавно постигле кинеске оружане снаге (а у мањој мери и индијске), Русија је и даље много јача војна сила од Кине.

Заправо Русија, Кина и Индија су заправо све бивша царства која су се одрекле империјализма и која сада само теже моћним, али ипак „нормалним“ нацијама. Управо по својој величини и рељефу, то су „неупадљиве“ земље које све представљају посебан модел развоја и желе мултиполарни међународни поредак који би им омогућио да сигурно постигну своје циљеве.

Другим речима, Макрон разуме да ће будућем међународним поретком диктирати Кина, Русија и Индија, а не било која комбинација западних сила. 

6) „Погледајте Индију, Русију и Кину. Они имају много јачу политичку инспирацију од Европљана данас. Они размишљају о нашој планети истинском логиком, правом филозофијом, маштом коју смо мало изгубили. “

Ово је „срж БРИКС“ изазова Империји: Кина и Русија су већ утврдиле оно што Кинези називају „Свеобухватним стратешким партнерством за управљање новом ером“. Ако сада могу да прошире ово неформално, али изузетно дубоко партнерство на Индију, тада ће БРИКС имати завидну будућност. 

И да, Макрон је приметио: Кина и, посебно, Русија имају суштински другачији поглед на свет и, за разлику од западног, њихов има „много јаче политичке“ циљеве (Макрон је користио реч „аспирације“), „праву филозофију и машту “коју је запад изгубио. Али на овај или онај начин и први пут после 1000 година, о будућности наше планете неће одлучивати нигде на Западу, не у Европи (старој или „новој“), већ у Азији, пре свега од стране руско-кинеског савеза.

Англоционистичко царство је вероватно последње у историји, дефинитивно последње западно.

Сада не бисмо требали бити наивни, Макрон није изненада спознао религију, постао свестан или одједном постао експерт за међународне односе. Наравно, постоји циничан разлог зашто мења пему. Заправо, постоји неколико таквих разлога.

Прво, чини се да је веза између Макрона и Трампа пукла. Друго, цела Европа је у слободном паду социјалном, економском и, наравно, политичком. 

Штавише, иако сам увек говорио да Русија није део Европе културно и духовно, Русија је географски великим делом у Европи, економски и политички и једноставно нема начина да било који замисливи савез европских држава спаси Европу њеног тренутног стања без руске помоћи. Свиђало вам се то или не, то је чињеница, без обзира да ли политичар или коментатор X, Y или Z то схвата или не. Макрон је вероватно схватио да такозвани „источноевропљани“ нису ништа друго него јефтине проститутке које раде оно што ујак Шмуел жели, Немачка се урушава под тежином Меркелове „сјајне“ имиграцијске политике док је Велика Британија под Борис Џонсоном заузета покушајем самоуништења попут САД-а под Трампом. 

Ако би биле уједињене, Русија и Француска би могле да граде много сигурнију Европу од оне која данас полако и болно умире пред нашим очима. Али погрешно је мислити да Русија може „поново доћи“ под сферу утицаја Англоциониста. У том контексту, Путинов одговор на питање да ли је Русија вољна да се врати у Г8 је врло упечатљив: прво је рекао да би, ако Г7 жели да се врати у Русију, Путин то поздравио, али је онда такође додао да је Г7 / 8 бескористан без, да, погађате, Кине и Индије.

Биће занимљиво видети да ли ће садашњи Г7 икада пристати да мутира у нову Г10 која би Русију, Кину и Индију учинила најмоћнијим блоком (или гласачком групом) овог новог форума. У то лично сумњам, али они постају очајни и Макронове речи указују на то да се о овој опцији барем разговара иза затворених врата. Искрено, с обзиром на то колико брзо Г7 постаје крајње неважан, очекујем да ће га постепено укинути и заменити (објективно много релевантнији) Г20.

Напокон, постоје Трампови напори да се Русија врати у Г8 који су врло транспарентно повезани са тренутним трговинским ратом и геостратешком конкуренцијом између САД-а и Кине. Понуда је бескорисна за Русију, баш као и повратак у PACE, али Русија не жели беспотребно никога да вређа и зато Путин није јавно одбио Трампа или директно одбио да дође у Мајами: уместо тога, одобрио је општи концепт, али је понудио бољи начин да се то реши. Типични Путин.

Закључак: Макрон чита са зидова

Без обзира на његове политичке мотиве због којих је рекао све то, Макрон није идиот, нити су његови саветници. Французи су мислили сваку реч коју је Макрон рекао. У ствари, Макрон је већ позвао Путина да учествује на састанку нормандијског формата у Паризу у врло блиској будућности. Ако се тај састанак на крају и догоди, то ће значити да су организатори дали Путину гаранције да то неће бити само уобичајени разговори и да ће се коначно добити неки озбиљни резултати.

То заузврат значи да ће неко – вероватно Французи – имати неугодан задатак да каже Украјинцима да је забава готова и да сада треба да се уједине и започну са применом споразума из Минска, нешто што Зеленски можда хоће, а можда и неће учинити, али свакако нешто што поједини Украјинци никада неће прихватити. Дакле, ако Запад заиста озбиљно намеће Кијеву да се придржава споразума из Минска, онда се Запад коначно мора одрећи своје самодеструктивне, русофобичне хистерије и значајно променити тон о Украјини.

Позвати Путина у Париз само да му поново кажете да Русија “мора да учини више” нема смисла. Стога ће се све остале стране морати да се помире са стварношћу пре него што позову Путина. Очигледно је да се то може догодити у Паризу. Што се тиче Трампа, он се управо понудио да посредује (ако се од њега затражи) између Русије и Украјине.

Биће изузетно занимљиво видети да ли ће се овај састанак нормандијског формата заиста одржати и какву ће улогу, ако уопште буде имао, имати Трамп и САД иза врата. Тада ћемо знати да ли је Макронова епифанија била само једнократна мука или не.

НАТО је изгубио надмоћ над Русијом. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Webtribune.rs