Пише: Нашер Шариф
Доживели смо крај политичких права и медијских слобода о којима смо сањали пре него што су 2014. дошли проблеми са Хутијевцима. Док зараћене стране преговарају о слободним изборима и мировном споразуму, шири се насиље и расте број сиромашних и гладних. Сваки дан их је све више.
Наоружани екстремисти очито спроводе етничко и политичко чишћење у областима којима господаре. Најпре су њихови политички противници били жртве, а онда њихови бивши савезници. Различите формације у рату почеле су све више да личе једне на друге.
Избор између куге и колере
Свака наоружана група описује своје активности као „дужност чувања безбедности од непријатељских агената“. Ти агенти су обично припадници друге партије. Међутим, ни једна од тих „влада“ не брине се о исплаћивању дохотка, одржавању инфраструктуре или о правима обичних људи. Они своју власт базирају на насиљу и изнуђивању новца од људи. Они одузимају права својим политичким противницима и плене њихову имовину.
У главном граду Сани учитељи или службеници више немају право на плату или здравствену заштиту. Свет је подржао паравојску која је одстранила све што има везе са правом и законом у мојој земљи и која је остатак политичких снага такође претворила у паравојске. Имамо избор између куге и колере.
Замислите живот без очију и удова. Тако изгледа живот без права, заштите и законитости. Новинарство је проглашено злочином, осим ако нисте спремни да хвалите политичаре и да њихове злочине опишете као део решења. Независна штампа је елиминисана.
Један мој пријатељ је на челу невладине организације. Ни њима није боље. Хутијевци контролишу све. Уместо раније годишње дозволе за рад сада се за сваку активност мора затражити посебна дозвола. Мој пријатељ каже да тамо више не могу ни у клозет без дозволе.
Свако ко се супротстави Хутијевцима бива прогнан или убијен. А они користе судове да би то легитимисали. У јулу је један суд у Сани на смрт осудио тридесеторо људи – политичаре, научнике и новинаре – због „велеиздаје“.
Хутијевци тврде да су то агенти који сарађују са непријатељем – Саудијском Арабијом или другим јеменским странкама у градовима Марибу и Адену. То је само једна од многих репресивних метода којима гледају да сузбију сваку опозицију у корену.
Нерасположење расте
Ситуација није боља ни ван главног града. Недавно сам снимао репортажу у Марибу, граду на 200 километара источно од Сане. На том подручју влада Ислах, исламска странка која важи као део међународно признате владе Јемена, владе која се бори против Хутијеваца.
Ислах је почела војну офанзиву против племена Ашраф како би остварила утицај у региону. Тенкови, артиљерија и наоружани екстремисти су оставили за собом пустош. Многи становници отада живе у шаторима или су побегли у Сану.
У Сани се економска ситуација погоршала. Сваког дана се уводе нови порези и царине због којих све више малих привредника пропада. Осим тога, Хутијевци од предузећа траже да плате дозволе за рад и „ратну таксу“.
Када су дошли на власт, многи су мислили да ће напокон да сузбију корупцију. Али, данас људи осећају страх, мржњу и гнев. Када неко критикује Хутијевце у јавности, на пример, у средствима јавног превоза, други то гласно одобравају.
Боље је не гледати вести
После пет година рата, Јеменци су научили неке ствари које им помажу да избегну још већи бол. Не гледамо више у слике такозваних мученика, које се виде свуда, и не укључујемо више вести.
Ако, на пример, прегледаш слике мученика, можда ћеш наићи на неког рођака који се прикључио паравојним јединицама и сматра да ти не заслужујеш да живиш ако га не подржаваш. Или ћеш видети лице пријатеља којег дуго ниси срео.
Сада би могао да у емисији вести чујеш глас једног другог пријатеља који је постао злочинац, и који говори о значају рата док путује светом по хотелима са пет звездица и као представник твог бола зарађује хиљаде долара.
Присиљени смо да живимо без страсти и наде. Наши снови су стављени на црну листу. А наши политичари су нас оставили на цедилу. Старамо се још само о томе како да постанемо невидљиви и останемо живи и највећи циљ за време читавог овог рата нам је да прославимо још један рођендан. Понекад је то и једини циљ који нам је још остао.
У наводном иранском атомском складишту пронађени трагови уранијума. Прочитајте ОВДЕ све детаље.
Извор: Дојче Веле
