Председник Хасан Рохани је путем Твитера изразио жаљење за „неопростиву грешку“. Саопштено је да ће бити позвани на одговорност они који су начинили ту грешку. Министар спољних послова Џавад Зариф је, уз изразе саучешћа, додао да је “авантуризам САД довео до катастрофе“.
Тако се настављају напетости које су почеле када је америчка војска усмртила водећег иранског генерала Касима Сулејманија, након чега је Иран ракетирао америчке базе у Ираку. Међутим, у дебати стално измиче питање које би ваљало прво поставити – ко је овде прекршио међународно право?
“У међународном праву је овако: Велике државе раде оно што могу, а мале оно што морају. То недвосмислено важи и у овом случају“, рекао је Фолкер Пертес одговарајући на питање – да ли је циљано убиство иранског генерала Касима Сулејманија, и то не у Ирану него у Ираку, у складу са међународним правом.
Фолкер Пертес је светски признати стручњак за Блиски исток, директор берлинске Фондације за науку и политику. Главни задатак те независне институције је да саветује немачки парламент и Владу о спољној и политици.
Да ли су САД у рату и против кога?
У наставку је Пертес изнео можда кључну дилему, када је реч о међународном праву у актуелној ситуацији између САД и Ирана.
“Ако су САД и Иран у рату, онда се може оправдати и циљано убиство вискорангираног генерала. А ако између САД и Ирана не постоји ратно стање – онда је ово што су учиниле САД био чин државног тероризма”, навео је он.
САД су напад у којем је убијен и Сулејмани извршиле у Ираку, а тамо их је својевремено званично у помоћ позвала легитимна влада те земље. Међутим, напад на Сулејманија очигледно није извршен уз пристанак Ирака јер је та земља пре неколико дана званично укинула гостопримство војсци САД и жалила се Савету безбедности УН.
По међународном праву, то би значило да су САД вишеструким убиством дроновима извршиле ратна дејства против Ирака.
Међутим Штефан Талмон, шеф катедре за међународно право на универзитету у Бону, износи другачије виђење.
“Непосредно пред убиство иранског генерала је америчко Министарство одбране објавило дуго саопштење. У њему је побројано неколико напада на америчке јединице које су од новембра 2019. извеле шиитске паравојске које наводно контролише Иран. САД су се легитимно браниле од ове серије оружаних напада.“
Да ли САД имају право да буду у Сирији?
Талмон ипак каже да то не значи да су све акције САД на Блиском истоку у складу међународним правом.
“На пример, у Сирији. Тамо су само Русија и Иран активни на сигурној међународноправној основи, јер су дошле на позив међународно признатог шефа државе Башара ал Асада”.
“Све остале државе присуство темеље на сумњивом праву на колективну самоодбрану од терористичке паравојске Исламске државе. Али, најкасније од марта 2019, то оправдање више не важи. Тада је званично речено да је ИС побеђена и то значи да нико ко није позван, тамо нема шта да тражи – укључујући и Бундесвер“, оценио је Талмон.
Фолкер Пертес је ту другачијег мишљења. Он је рекао да Исламска држава није побеђена.
“Већ видимо да су мере за борбу против такозване Исламске државе обустављене. То је забрињавајуће, јер ИС ни у којем случају није поражена у региону. Напротив: нестабилност је плодно тло на којем ИС поново јача.“
„Ако Сједињене Државе повуку снаге из Ирака, Иран ц́е постати једини хегемон у Ираку. То би изазвало отпор ирачких националистичких, сунитских и курдских снага, и могло би разбије ионако крхки Ирак“, додао је Пертес.
Шта је највећа слабост међународног права?
Штефан Талмон признаје да је главна слабост међународног права у томе што фактички нема институције која може да констатује да ли је нека држава прекршила међународно право и да је казни.
„Међународни суд (у Хагу) додуше постоји, али он може да буде активан само ако га одређена држава признаје. До сада су то учиниле само 74 од 193 државе чланице УН. Али, већина декларација којим су 74 државе признале суд, пуне су рупа као као швајцарски сир. Дакле и те државе – укључујући Немачку – искључују бројне спорове из надлежности Међународног суда, јер ниједна држава не жели да буде званично потврђено да је прекршила међународно право.“
Мада се државе на међународно право често позивају када им то одговара, Штефан Талмон каже да оно није постало обичан политички инструмент: „Чињеница да се све стране позивају на међународно право показује да је оно од огромне важности. Поготово у западним демократијама, где се владе морају суочити са јавним мњењем, тешко да могу учинити било шта што би било очигледно противно међународном праву.“
„Међутим, то такође често доводи до тога да владе тумаче међународно право како им одговара, само да би легитимисале своје поступке. Тиме му чине медвеђу услугу“, оцењује професор Талмон.
Он истиче да Међународно право привилегује међународно признату владу неке државе: „У Сирији је то Асад, а у Венецуели је то још увек Николас Мадуро. Они вам не морају бити симпатични, али међународно право не дозвољава да их неко једноставно елиминише војним средствима, чак ни у случају најозбиљнијих кршења људских права.“
Он такође каже да је упитно да ли су људска права заиста увек мотив војне интервенције: „Да се стварно ради о људским правима, међународна заједница би морала да интервенише у многим другим земљама. Међутим, она то не ради.“
Прочитајте ОВДЕ о новом драматичном снику који показује како је погођен украјински авион.
Извор: Дојче веле
