Најновије

Марко Видојковић (интервју): "Злочиначка власт од марта жртвује цео народ!"

Колико пута сте изговорили реч "ђубре" и на шта вас та реч асоцира? Марко Видојковић представља свој роман "Ђубре" и износи истину које се многи плаше.

Фото-Промо

Када кажете „ђубре“, помислите на?

Ђубре је оно што никоме не треба и ничему не служи, шкарт који не може да се рециклира и загађује све око себе. У пренесеном значењу, ђубре су главни јунаци мог романа, ђубре је и друштвени систем који су успоставили. Ако то предуго траје, а траје, на крају се и читав народ претвара у ђубре. Данашња Србија представља корумпирани, полтронски и цивилизацијски отпадак. Лепа и здрава Србија данас је мит, јер су у њој трајно загађени вода, земљиште и ваздух. Српски домаћин је мит, јер је од њега остало понижено створење, које продаје свој глас за хиљаду динара, а рођену децу тера у иностранство. Белосветске корпорације грабе последње остатке наших митских природних ресурса, говна нам се изливају у реке из којих пијемо воду, а наде нема. То је ђубре, а не земља. Ако је за утеху и остатак човечанства је несагледива гомила ђубрета. Људи су се неконтролисано намножили, а примитивизам, себичлук и крвожедност које носимо из генетског записа пећинског човека доминирају планетом. Још од планирања овог романа, у јесен, 2018, као заплет сам замислио вишу силу, која неће само угрозити српски режим, већ и читаву планету. Радња је требало да се одиграва у изборном штабу владајуће странке, у изборној ноћи, у којој односе још једну лаку победу на намештеним изборима. У зло доба, стиже вест да је у Индонезији прорадио супервулкан и да почиње ново ледено доба, које ће обележити крај цивилизације, а самим тим и њихов крај. Деловало ми је то као згодан заплет за драмски текст. Годину дана касније закључио сам да ипак морам да им посветим роман. Супервулкан заменио сам супекугом, а уместо челника српског режима, смислио сам Драгишу, антисуперхероја, који из сенке управља Србијом. Кад се све то скоцкало, у лето 2019. почело је да се рађа „Ђубре“.

Сиви пунто или бентли? Који би одабрао аутор романа и зашто?

Ја возим црвени пунто, (децембар, 2009, први власник, цена повољна). Пре њега, возио сам крајслер неон аутоматик од 2000 кубика, чудовиште које ми је било мило, али је трошило превише бензина и што ми је најтеже падало, привлачило је пажњу. Пошто сам га овековечио у роману „Све црвенкапе су исте“ који је имао огроман тираж, лако је по крајслеру могло да се провали где сам, што ми прво није сметало, а онда ми је засметало. Сметало ми је и како је тај ауто утицао на мене и моје понашање, једноставно аутоматик са толико коња не можете да возите нормално, морате да га газите, а ако га газите, онда доводите у опасност свој и туђе животе. Решивши да унормалим свој начин живота, закључио сам како је пунто сјајно решење. У њему не можеш да будеш развратан, врло ограничено можеш да дивљаш, у пунту си практично невидљив. Он служи да ме одвезе од тачке А до тачке Б и невероватно је повољан за одржавање. Занимљива је прича о бентлију који вози Драгиша у „Ђубрету“. Све до последње руке књиге возио је Ауди Q8 са блинкерима и полицијском сиреном, а онда сам сазнао да је у јуну, 2018, када се дешава радња, Q8 био само концепт. Пребацио сам га у Q7, а Дејан Папић, власник Лагуне и човек који се много боље разуме у скупа кола рекао ми је: „Глупо је да Драгиша вози јефтинији ауто од своје ћерке, која вози кајена. Зашто не би, на пример, возио бентли?“ Замислио сам дебелог, проћелавог господара Србије у хавајској кошуљи, у бентлију са блинкерима и полицијском сиреном и закључио да је то прави ауто за њега. Када бих имао довољно пара и када бих желео да изађем из пунта, купио бих мицубиши лансер.

Која је веза између пакета кокаина и Драже Михаиловића?

То је референца на вест из 2019, када је на Атлантику заплењено 800 килограма кокаина, од којих је добар део био спакован у пакете са ликом Гаврила Принципа, што јасно указује на порекло екипе која је шверцовала ту робу. Радећи свој прљави посао, оставили су за собом и тај мали национални омаж, вероватно из чистог зезања. Вођен оном старом: „Друже Тито, тебе Срби лажу, они воле ђенерала Дражу“, Драгиши, који је у Србији главни за све, па тако и за ваљање гудре, на коју је притом озбиљно навучен, подарио сам пошиљку на којој је лик Драже Михаиловића. Ако Драгишу посматрамо као симбол Србије последњих деценија, онда се то може протумачити и као да се Срби у огромним количинама фиксају Чичом. Није ми то била намера, али као што се често дешава у романима, одређена симболика у њима појављује се накнадно, мимо воље писца.

Шта за Драгишу значи странка, шта за Вас као аутора значи Драгишино мишљење?

Драгиша није члан ниједне странке, он је господар свих странака и свих политичара. Драгиши странке представљају средство којим он остварује своје циљеве - што већу друштвену моћ и што више пара у штеку. Драгиша с подједнаким презиром гледа на највише државне органе, раднике који на дивље граде његове бројне зграде по Београду или рецимо Роме, којима узима рекет од покраденог бакра или плена стеченог џепарењем. Његово опхођење према највишим државним органима вероватно код дела читалаца Драгишу чини симпатичним, пошто у правом животу нема никога ко би се тако над њима иживљавао. Драгишино малтретирање оних који свакодневно малтретирају нас је окрепљујуће. На жалост, тај осећај је само још један доказ наше немоћи да било шта променимо.

Ко данас убија због огребаног аута?

У ђубрету какво је Србија много је оних који би убили и за мање. Питање је ко би за то одговарао. Припадници државног врха и чланови њихових породица пролазе некажњено какав год злочин извршили, а онај који ће у нападу беса некога избости ножем јер му је огребао кола, ићи ће у затвор, под условом да нема везе у врху власти. Драгиша је врх пирамиде зла и он полази од тога да ће, због своје преке нарави, некога вероватно убити ако му случајно огребе кола. Драгиша због тога, наравно, не би одговарао, али не смемо се заварати и помислити да у њему има нечег људског. Он одустаје од вожње бентлија у пијаном стању не зато што би му сметало ако некога убије, него пре свега да не би огребао бентли, а затим и због смарања које би уследило док позове све телефоне не би ли испеглао ситуацију. Постоји шанса да ће му такав инцидент на кратко упропастити провод, што је таквом типу недопустив ризик.

У роману кажете да иностране педерчине управљају домаћим педерчинама, где проналазите инспирацију када стварате и пишете? Колико је тешко пронаћи идеје и пренети на папир?

То је Драгишин жаргон. Не мисли он на хомосексуалце, иако ни њих не воли, већ под страним педерчинама мисли на привилеговане иностране лезилебовиће, који захваљујући педигреу или везама у неком лобију, управљају колонијама каква је Србија. Домаће педерчине су политичари, који су под директном Драгишином контролом. Драгиша зна да Србија није суверена земља, већ интересна зона, а актуелна домаћа политичка елита пуки извршилац страних налога. У стварности, у којој Драгише нема, постоје само „иностране педерчине које управљају домаћим педерчинама“, а на терену, где странци нису присутни, Драгишину улогу преузимају стотине малих Драгиша, које брутално злоупотребљавају свој политички положај, док странци, иако врло добро знају шта се овде дешава, то толеришу, све док добијају свој део колача. Овакве идеје није тешко пронаћи, довољно је само погледати у шта се претворила Србија последњих година, а пренети све то на папир није било нимало лако, пишући из Драгишиног угла.

Јунаку Вашег романа се не допадају жене које су пуне пластике, иако нама као читаоцима оставља утисак да би баш то могло да му буде привлачно, показује супротно. Ко су жене које данас привлаче пажњу?

Драгиша има фантазију да ће пронаћи жену која ће му перверзним играријама мало спустити его. Он се на врху осећа усамљено и потребно му је друго биће које ће умети да изађе у сусрет његовим изопаченим наркоманским потребама, жена довољно доминантна да у кревету задовољи његов мазохизам, а опет довољно вешта, да се из таквих играрија извуче без батина. „Пластичне жене“ су за њега симбол нове власти. Оне су популарне код оних које Драгиша презире из дна своје мрачне душе. Жена која пумпа уста унапред је дисквалификована, пре свега јер га њена вечито отворена уста неодољиво подсећају на најглупљег ученика у његовој основној школи. То може само да га разјари. Претпостављам да би према власници пластичних сиса био нешто блажи, али само под условом да ментално поседује оно што Драгиши треба. У пакету са Драгишином навученошћу на кокаин иде и импотенција, за коју ће он редовно кривити ону која није успела да га напали, па ће је стога издеветати. Жене које су Драгиши доступне долазе из актуелног политичког милљеа, те од њега могу добити само презир и шамаре. Оне које стартује на фејсбуку, а које не припадају његовом мрачном свету ђубрета и зла, уопште га не зарезују, што га такође доводи до беса и жеље да их преко својих ортака из Одељења за високотехнолошки криминал лоцира и казни. Такав какав је, Драгиша ипак проналази ону која му одговара, стога „Ђубре“ има и љубавни заплет, са, наравно, трагичним крајем. Кад је реч о животу мимо романа, довољно је рећи да су и мушкарци и жене у Србији потпуно равноправни у понижењима којима су изложени. Примитивној већини привлаче пажњу искључиво примитивне жене.

Има ли Драгиша име?

Драгиша инсистира на томе да га зову господин Драгиша. Добио је име по Драгиши Попадићу, јунаку серије „Бољи живот“. Као што је Гига Моравац био симбол Србина осамдесетих, који, суштински поштен, заједно са остатком друштва јуриша у пропаст, тако је господин Драгиша симбол моћног  Србина двадесет првог века, који се, заједно са остатком друштва, ваља у заједничкој пропасти.

Како преживети пандемију ако сте лик у књизи а како ако сте јунак данашњице?

Пандемију суперкуге нико неће преживети, пре или касније сви ће умрети. Актуелну пандемију короне је у Србији подједнако тешко преживети, како физички, тако и психички, а за то је пре свега кривац злочиначка власт, која већ трећи пут од марта жртвује цео народ вирусу и тако уништава, не само здравствени систем и привреду. Њиховом тактиком, која по јези надилази било ког јунака „Душрета“, Србија срља ка здравственој и друштвеној катаклизми. Грађани су препуштени самима себи, са државног врха долазе контрадикторне одлуке и агресивне поруке и полако али сигурно, сви ћемо одлепити од такве атмосфере, а многи ће се разболети и умрети. Пошто су грађани колективно одлепили и прост задатак, као што је ношење маски делује неизводљив, пошто су протуве и лудаци који такву баналну радњу сматрају ударом на своја људска права врло гласни и имају више ауторитета од било кога из „кризног штаба“. Иако је вирус САРС КОВ 2 далеко мање убитачан од суперкуге, нашли смо се на ивици пропасти. У таквим околностима, само нам Бог може помоћи.

Извор:Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube