Очигледно је да се систематски ради на осигурању саобраћаја, који ће се наставити након што се саобраћајница потпуно деблокира.
Напредовање углавном предводе снаге 25. дивизије сиријске војске, бивши „Тигрови“ генерала Сухеила Ал-Хасана, који су јуче ослободили комплекс Икарда и место и брдо Ал-Еис, западно од града Хадера, где су стациониране иранске снаге.
Остаје да се очисти пут северно од Икарде до стамбеног комплекса Рашедин 4, западно од Алепа, где су распоређене јединице либанског и ирачког Хезболаха. Јуче ујутро су се урушиле све линије одбране терориста, чији су команданти, како се чини према снимцима објављеним на интернету, бацили у битку последње снаге, младиће од нешто више од двадесет година, без посебних војних вештина и ратног искуства.
Ипак, ово је посlедњи озбиљан задатак у овој фази, пре свега због чињенице да се с Турском не може постићи oзбиљан договор, а Русија не жели попустити због убиства своја четири припадника специјалних снага, које су раније овог месеца у заседи на северу Сирије убиле протурске исламистичке милиције.
Турци очито граде нову демаркацијску линију, користећи снаге доведене у Идлиб за постављање нових проматрачких пунктова. Међутим, како се већ пет већих таквих турских утврда нашло иза линија сиријске војске и зависе о доброј вољи руских снага, то што су Турци тренутно у Тафтаназу и што ће изградити још једно или два проматрачка места, не значи ништа.
То је приметно и у реторици Анкаре. Претњи Сирији “да се одмакне од турских проматрачких места”, сада су се претвориле у претње “ако нападнете, ми ћемо одговорити” или “ако нас зауставите у покрету трупа око Идлиба, ми ћемо одговорити”. То указује да је Турска де факто признала прелазак аутопута М5 под Асадову контролу. Сада се, барем за ову клаузулу из Споразума из Сочија, нико не мора бринути, јер је деблокадом скинута с дневног реда.
Сада остаје питање другог дела споразума, које се тиче аутопута М4 Латакија-Алепо.
Иако је ова фаза кампање у Идлибу почела средином децембра, копнени напредак је почео 24. јануара. Након што се узме и очисти овај комад територије, који с раније ослобођеним подручјима, Абу Духуром, севером Хаме и јужним Идлибом, чини 45% територије „Великог Идлиба“, који је био предмет Споразума из Сочија, највероватније ћемо видети оперативну паузу у војним операцијама.
Терористи су показали да су исцрпили своје борбене способности и не могу задржати надзор над овим подручјем. Саудијски клерик и духовни вођа Ал-Нусра Фронта, Абдула Ал-Мухаyсини, плачући оптужује „браћу и савезнике“ за издају. Мисли ли на Ријад, Турску, Катар и САД и европске земље, или на све заједно, није прецизирао.
Тренутак истине
Након пораза сиријских и међународних терориста у Идлибу и након ослобађања великог средишта провинције, града Саракиба, главног путног средишта на раскршу главних рута М4 и М5, фронт милитаната у покрајини урушио се на многим местима, а породице терориста су кренуле према турској граници.
Војнотехнички и људски ресурси преосталих група у Идлибу се троше. Неки од њих беже у Турску, неки су већ пребачени у Либију. “Најтврђи“ и даље држе фронт испред Алепа, али је јуче и та линија фронта урушила, а провладине милиције из Алепа се крећу према југу дуж магистрале М5, гурајући линију фронта даље од града. На самој линији фронта су се годинама водиле жестоке борбе у недовршеним, готово новим стамбеним блоковима Рашедин, који су претворени у рушевине. Чини се да сиријска војска жели да у те зграде уђе што више терориста, како би их, да користимо војну терминологију, сравниле са земљом, заједно с „непријатељском живом силом“.
Сада су терористи који су заузели овај део Сирије, иза којих стоје Турска, Израел и Сједињене Државе, прешли су на директну агресију. Турска илегално шаље своје трупе у суседну земљу, поставља проматрачке пунктове и покушава блокирати путове без координације ни с Русијом ни са Сиријом. Одвија се стварна војна окупација сиријске територија од стране Турске.
У исто време израелски авиони бомбардују цивилну ваздушну луку Дамаск у тренутку доласка великог путничког авиона, чиме су угрозили животе скоро 200 људи.
На северу Сирије су Американци илегално су распоредили своје војне базе и краду сиријску нафту.
(Стање у Идлибу 9. фебруар, Фото: South Front)
Догађаји у Сирији, који су започели покушајем “револуције” 2011. године, које су подстакнули САД, Израел, Турска и земље Персијског залива, за циљ су имали уништење Сирије као снажне и независне државе, плус што је свака од земаља антисиријске коалиције имала своје интересе. Турска је намера била одузимање северних сиријских територија. Израел жели максимално ослабити војни потенцијал Сирије, а земље Персијског залива и Сједињене Државе покушале су заузети нафтна поља и изградити нафтни и гасни коридор од Персијског залева до Средоземног мора.
Русија је каснила и интервенисала је након четири године од почетка агресије на Сирију, али је, заједно с Ираном и Хезболахом, успела спасити сиријску државу.
У Сирији су се Русија и Иран директном интервенцијом суочили с добро организованим терористичким организацијама, које су имале огромну инострану подршку. Штовише, током операције у Сирији је Русија претрпела губитке, али није могла адекватно одговорити на ове непријатељске акције.
Турска је некажњено оборила руски авион. Русија је била нападнута, а након извињења и признања кривице, што је Ердоган успео некако промумљати, Турска је под своју контролу ставила велики део северне Сирије.
Иста ствар догодила се у сиријској пустињи, где су САД заједно с Курдима заузели североисток земље, где краду сиријску нафту и покушавају спречити руске патроле, не обраћајући пажњу ни на Сиријце ни на Русе. То се све догађа упркос чињеници да је присутност Американаца у Сирији апсолутно илегална, док су руске трупе у Сирији тамо на захтев сиријске владе и у складу с руско-сиријским споразумом о пријатељству и сарадњи.
Ни Израел није бољи. Крив је за обарање руског авиона Ил-20 у којем је убијена посада.
Противници Русије и Сирије сада су земље које су спремне ићи на максимално погоршање односа с Москвом. Али сви ти “лукави планови” сада не раде и неће ни радити. У овој ситуацији Русији иде у прилог што се с Москвом нико неће ништа договорити. Русији је одавно објављен рат до уништења и не може бити мира. Од Русије се очекује само предаја.
Тренутни стил деловања руског вођства је покушати извршити притисак да се нешто договори и избећи стварни сукоб. Коначно, Владимир Путин је рекао како руски народи мрзе рат и покушаће га избећи по сваку цену, али не по цену понижења.
Сада у Сирији за Русију долази тренутак истине. Стално ослобађање сиријске територије од турских и америчких окупатора ће неизбежно довести до насилних сукоба с тим земљама. Ако руски политички врх није спреман за овај сукоб и није спреман употребити војну силу не само против милитаната, већ и против агресорских држава, тада ће цела сиријска кампања, сва руска политика последњих година резултирати политичким колапсом. Ако не постоји политичка воља за кориштење силе, ниједна хиперсонична или интерконтинентална ракета ту неће помоћи и претвориће се у обично гвожђе. Иран, земља мањих ресурса и са слабијом војном технологијом од Русије, не боји се одупрети Американцима у њиховим покушајима да униште њихову земљу.
Њихово водство је показало и показује челичну вољу и Американци су се повукли. Управо то ће Русија ускоро морати учинити у Сирији, јер Турци, Американци и Израелци у политици разумију само силу. Пред руским водством је вријеме за доношење важних војних и политичких одлука и могло би се рећи да је вријеме тренутка истине. Коначно, упозорење је послано. Турској су изравно на оптужбе одговорили Лавров и Путин, а неизравно руско зракопловство које и овог тренутка подржава сиријску кампању у Идлибу. Израел је такођер оптужен из Москве да се опет скривао иза путничког зракоплова, како би без опасности ракетирао Дамаск. Сиријско водство у том смислу није рекло ништа и све је препуштено Русији. САД су упозорене на изванредној сједници Вијећа сигурности о ситуацији у Сирији, гдје је руски представник Василиј Небензја, који је на „аргументе“ западних представника да у Идлибу страдавају само цивили рекао да слуша „фарсу фаризеја“ и да се масакр мора завршити, зликовци ће добити оно што заслужују, цивили ће се спасити, а послијератна Сирија ће требати радне руке да залијечи ране, а тада ће јој добро доћи сваки грађанин.
Прочитајте ОВДЕ шта се дешава у Саракаибу.
Извор: logicno. com/Н. Бабић
