Када се говори о актуалном рату у Сирији знамо да је почео у пролеће 2011. када су се с владиним снагама сукобили исламисти. Међутим, у ширем контексту овај рат се може такође посматрати и као кулминација једне кризе која је била у настанку деценијама.
Данас се конкретно треба осврнути на тај период, период који даје пуно јасније схватање актуелног рата и разлога због којих је избио. Треба се фокусирати највише на устанак у централном сиријском граду Хама, који је избио 2. фебруара 1982. године, али и догађајима који су му претходили.
Свакако, кад год говоримо о интерним сукобима једне земље тачна је претпоставка да страни фактори увек играју велику улогу. Сирија сигурно није изузетак, она је велика потврда тог правила што се и те како може видети у овом рату где су исламистичке снаге подржале бројне стране силе док власти у Дамаску такође имају снажне своје савезнике. Имајући то у виду, у овој причи фокус треба ипак ставити примарно на унутрашње сукобе и како је до њих дошло.
Велики идеолошки сукоб у Сирији траје још од 40-их година прошлог века. Од онда постоје две међусобно некомпатибилне струје - с једне стране имамо присталице тзв. арапског национализма, секуларизма и социјализма. С друге стране ту су исламистичке идеје, у првом реду моћна организација Муслиманска браћа (настала је крајем 20-их у Египту и дан данас делује на ширем простору Блиског истока као и у целом исламском свету). МБ, као и друге сличне групе, одбацивале су арапски национализам сматрајући га неисламским пошто је за њих раздвајање религије од политике недопустиво.
Међутим, то су идеолошке основе, али где се оне налазе у "практичном" смислу? Ствар је оваква - исламисти су били у сваком случају повлашћена класа у Сирији. Имали су моћ у својим рукама, контролисали су и доминирали суковима (Сук је трајно трговачка градска четврт у арапским градовима, најчешће је то главна тржница - другим речима, економско срце града), дакле новцем.
С друге стране секуларисти, окупљени око сиријске странке Баат, били су најчешће из сиромашнијих слојева друштва, маргинализовано радништво и друге групе. Самим тим што им је живот био тежи били су спремни на радикалнија решења, а појава снажног секуларизма с елементима социјалистичке економије свакако је била радикална појава у исламском свету. Другим речима, сукоб који се стварао био је у суштини класни сукоб. Идеологија је ту као додатни мотиватор, али класна компонентна заправо је пуно важнија.
Припадници МБ-а примарно су били сунити (Сирија је већински сунитска земља), док су се око Баата окупљали они којима, због саме чињенице да нису припадници већинске секте, шансе за успех нису биле једнаке. У исто време не може се рећи ни да је горња класа сунитских моћника нужно била фундаменталистичка - али, како то и иначе бива, идеје МБ-а дошле су им као добар елемент отпора према све моћнијем Баату и њиховом секуларизму.
Није тешко разумети тај концепт - сви знамо за категорију "великих верника" који редовно обилазе цркве, не држећи се у пракси готово никаквих верских начела, с јединим интересом да задрже (и повећају) своју материјалну контролу. У врху готово сваке земље имамо конзервативну класу моћника који религију поимају као средство контроле. Сирија нипошто није била изузетак.
Ипак, ове класно-идеолошке разлике постајале су у Сирији све израженије (као и у остатку Блиског истока). Повлашћени слојеви, владари градских тржница, осећали су како се ближи тренутак када ће њихова моћ бити директно изазвана. Тај тренутак стигао је 1963. када су у Сирији Баатисти извели државни удар.
Био је то почетак баатизма у Сирији, а ускоро ће у тим великим превирањима на врх избити један човек - сиријски председник Хафез ал-Асад, отац актуалног председника Башара ал-Асада, који ће владати од 1971. па све до смрти 2000. године. Али, треба се вратити прво на сам кључни тренутак... државни удар.
Баатисти су били "ношени" на таласу промена које су се догађале на Блиском истоку, а пре свега то је појава насеризма у Египту (због чега ће касније Сирија и Египат у једном периоду чак постати једна држава, али кратко и неуспешно).
За "владаре тржнице", али и све оне Сиријце који би се могли описати као фундаментални верници (којих нипошто није недостајало), долазак баатиста на власт био је огроман шок, страх. За њих, за верске масе, су ови секуларисти представљали праве непријатеље Бога и божјег учења, појаву која је дошла, инспирисана "безбожничким" страним светом, да би променила заувек њихов вековима одржаван друштвени поредак. За "владаре сукова" ово је била група која ће им отети уносне послове из руку и против ње се требало борити свим средствима.
Епицентар отпора према секуларизму био је централни сиријски град Хама (како то обично и бива - дубока унутрашњост је најконзервативнија). Тамо су МБ-овци била најмоћнији, тамо је отпор трајао од првог дана. Свака земља на свету има један "такав" град, град где ће отпор променама бити највећи. У сиријском случају то је била Хама.
У пролеће 1964. избили су немири у Хами. Исламистички устаници наоружали су се и одлучили да силом преузму град, а по могућности затим и целу Сирију. Покренули су нагли и координисани напад на владине снаге, полицију, војску, државне зграде... Али, баатистичке власти имале су на својој страни и те како моћан елемент одговора - војску, свакако.
Просечном сиријском војнику секуларне социјалистичке идеје биле су ближе, јер његова класна позадина то му је у практичном смислу налагала. Другим речима - свака особа се бори за онај поредак у којем јој је "боље".
Војска је ушла у Хаму, брзо и силовито.
Угушили су устанак МБ-оваца и побили око 70 припадника овог исламистичког покрета (још пуно већи број их је затворен). Они који нису убијени или ухапшени побегли су у "подземље" и одатле наставили да делују.
Први велики изазов заустављен је, силом, а био је то тек наговештај сукоба који долазе…
Мањи изоловани сукоби наставили су се кроз 60-е и 70-е године, али није било координисаног устанка какав је избио у Хами 1964. МБ-овцима је тада нанет брзи пораз и требало им је доста година да се опораве иако су се њихови чланови посветили герилским тактикама и нападима на владине снаге.
Велика ескалација долази на ред доласком 80-их година. Наиме, 26. јуна 1980. покушан је атентат на председника Асада. Чудом је преживео и рафал метака и ручне гранате које су бачене на њега за време службеног сусрета с председником Малија.
Владао је Асад и до тада "чврстом руком", без сумње, али репресија против неистомишљеника и исламиста била је "у нормалним оквирима" за та времена. То се драстично променило након покушаја атентата. Асадова освета била је немилосрдна - свега неколико сати након што је преживео покушај атентата снаге безбедности улазе у велики затворски комплекс Тадмор (у близини Палмире) где се налазио велики број затвореника припадника и присталица Муслиманке браће. Снаге безбедности иду од ћелије до ћелије и убијају их на лицу места.
Смакнућа спроводе јединице под контролом председниковог брата, Рифата ал-Асада. Убијено је, према неким изворима, око 1,200 људи.
Био је то осветнички масакр и тачка након које Сирија више неће бити иста. Асадова баатистичка власт закључила је, можда баш тог дана, да се ситуација у земљи неће побољшати, да неће бити суживота и компромиса, да секуларна Сирија може опстати једино ако МБ престане да постоји (нешто врло слично догађало се и у Египту где су трајали велики прогони МБ-оваца).
Неколико дана након покушаја атенатата и покоља затвореника у Тадмору, сиријске власти доносе Закон број 49. Према истом чланство у Муслиманској браћи кажњава се - смрћу.
Припадници МБ-а настављају да делују, изводећи све чешће бомбашке и друге нападе. Епицентар њиховог деловања и даље је Хама. Из Хаме се шири терор, а власти на терор узвраћају властитим терором па тако војска идуће године, у априлу 1981., упада у Хаму и убија најмање 300 особа.
Избијају сукоби на улицама, а војска од врата до врата тражи припаднике МБ-а, притом убија и већи број обичних цивила. За њих то очито више и нису "обични цивили" - цео град сада се у неку руку сматра проблемом, а целокупно његово становништво про-МБ. Те напетости биле су пут према највећој ескалацији која ће уследити идуће године...
2. фебруара 1982., у 2 сата ноћу, патрола сиријске војске у Хами бива нападнута из заседе, али ово није био напад као раније... ово је сада већ била реприза догађаја од пре готово две деценије, реприза устанка у Хами из 1964., само су до сада анимозитети нарасли до незамисливих пропорција.
Лидер МБ-оваца у Хами, Абу Бакр, позива на општи устанак против власти. Разгласи у џамијама који се користе као позив на молитву сада позивају на џихад против Баата - стотине исламистичких милитаната у дубокој ноћи одједном устају у Хами и крећу у силовити напад на полицијске станице, касарне, складишта оружја...
До идућег јутра убијено је око 70 водећих Баатиста у граду, а исламисти су Хаму прогласили "ослобођеним градом" те су позвали цели сиријски народ да устане "против неверника".
Сиријске власти знале су да би се могао поновити устанак из 1964., али нешто ове магнитуде ипак нису очекивали. Да ће у једној ноћи изгубити Хаму нису се надали. Хама више није била под контролом сиријске државе - тамо је почео исламистички рат против те државе...
Није тешко замислити шта је Хафез ал-Асад учинио. Реално гледајући, Хама је могла бити само први корак према општем устанку широм земље, након ње на ред би дошао Хомс, па други градови... концентрично би се "џихад" проширио на Алепо, Дамаск... Зашто знамо то? Зато јер се управо то догодило из "трећег покушаја" који је на ред дошао 2011. године!
Вратимо се у Хаму и почетак фебруара 1982. Након устанка исламистичких снага, које су се годинама припремале на тај тренутак, очекивао се одговор из Дамаска, одлука. А одлука је била? Сломити - не само исламистички устанак, одлука је била сломити саму Хаму, убити град да исти више никада не би био претња по целу земљу.
Мобилисане су све војне снаге - од ваздухопловних снага па до елитних војних јединица. Пред напад сиријске власти позвале су град на предају поручивши да након истека рока свако ко се буде нашао у граду сматраће се исламистичким милитантом и МБ-овцем. Подсетимо притом на Закон 49. казна за припадништво МБ-у била је смрт.
Колико су невини цивили, они који нису били присталице МБ-а, уопште могли да напусте град у тој ситуацији (град је одмах стављен под опсаду)? Тешко да су могли - МБ-овцима сигурно није било у интересу да цивили оду!
Кренуо је напад, рат у граду Хами, који ће потрајати укупно 3 недеље. У првих недељу дана војска је преузела контролу, а друге две недеље трајао је тотални покољ града који ће остати запамћен као "Масакр у Хами".
Исламисти у Хами веровали су да ће устати цела Сирија, али то се није догодило. Устанак је остао ограничен само на Хаму, а то је омогућило војсци да се и концентрише само на Хаму.
Тим страшним данима сведочио је и истакнути британски репортер Роберт Фиск који се нашао у самом граду за време напада сиријске војске. У својој књизи описује како су цивили панично бежали пред војском, али нису имали где да побегну. Даље, град је интензивно бомбардован из ваздуха и артиљеријом. Разбијало се историјско старо језгро града, рушиле су се улице како би се довољно "прошириле" да би њима могли да пролазе тенкови.
Прва четири дана град је готово непрестано бомбардован. Затим улазе трупе, тенкови... МБ милитанти нису имали шансе. Асад је на град послао "све што има".
Припремајући се за рат у граду МБ-овци су ископали цели комплекс тунела под градом. Тамо су побегли након што је војска почела да чешља улице, метар по метар. Ускоро су пронашли тајне тунеле. Да би их избацили вани у тунеле су упумпавали нафту, а пред излазима били су позиционирани тенкови који су гранатама милитанте дословно дизали у ваздух.
Устанак у Хами је угушен. У року од 27 дана на простору града убијено је, зависно од извора, између 10,000 и 40,000 људи (Роберт Фиск процењује да их је убијено око 20,000 што је можда и најреалнија бројка).
МБ у Сирији увелико се распао након Хаме. Многи су побегли из земље, већином у Јордан, Ирак, Британију, САД и Немачку (одакле су припремали нови план устанка за шта ће им требати готово 30 година).
Након Хаме Асад је владао пуно строже, што се могло и очекивати. Занимљиво, већ идуће године по њега је дошао нови изазов, али овог пута не од стране исламиста, који су били поражени, већ од неког врло блиског - његовог рођеног брата Рифата ал-Асада! Да, истог оног Рифата који је био кључан актер у гушењу свих устанака у Хами (укључујући и овог највећег 1982. године).
Наиме, 1983. председник Хафез се разболео, а Рифат је то искористио за покушај државног удара - избиле су и борбе на улицама Дамаска између фракција сиријске војске (про-Хафез против про-Рифат снага). Рифат ал-Асад је поражен па је побегао у егзил где ће остати заувек. Тамо се касније повезао са директним непријатељима сиријске државе, укључујући америчке шпијунске службе, тражио је помоћ и од Израела, а наводно и од - иронично - Муслиманске браће!
Био је гневан када је 90-их година Хафез из Лондона у Сирију вратио свог сина Башара, који је тамо радио као офтамолог и није био превише упућен у сиријску политику, да би га припремио за наследника (за наследство био је припреман Башаров брат Басел ал-Асад, али он је 1994. погинуо у саобраћајној несрећи). Упркос свему Рифат се надао да ће он након смрти Хафеза преузети власт у Сирији, али то се није догодило.
Сирију је 2000. преузео млади Башар ал-Асад који је тада имао свега 34 године. Недавно се венчао са Асмом Асад, живели су у Лондону, он је радио у приватној клиници, она у банци. Дефинитивно није подизан да би био апсолутни владар Сирије - али, управо то је била последња жеља његовог оца. Башар ал-Асад постаје сиријски председник 2000. године, на велико разочарење и гнев његовог стрица.
11 година касније мораће се суочити са ситуацијом какву његов отац никада није ни приближно доживео - новим великим устанком Муслиманске браће с елементима нових терористичких снага. Не треба ни да чуди, али међу првим устанцима 2011. био је управо устанак у Хами. Но, за разлику од устанка 1964. и оног великог 1982., овог пута устанак није био ограничен само на Хаму већ је еруптирао широм земље...
И опет, баш као што су секуларисти дошли на власт 60-их година "на таласу" промена широм Блиског истока, тако је и у пролеће 2011. било са исламистима - наиме, реч је о тзв. "Арапском пролећу" које је, у суштини, било исламистичког карактера. МБ-овци у Египту срушили су председника Хоснија Мубарака. У Египту МБ се могао ослонити на тактику (релативно) мирних протеста, знајући да имају на својој страни довољно људи.
У Сирији то није могло проћи тако да је устанак брзо прерастао у оружане нападе на сиријске снаге безбедности, баш као и 1982. године. Али, овог пута цео Западни свет је чврсто стао уз исламистичке снаге оптужујући Башара ал-Асада да "убија ненаоружане про-демократске демонстранте".
Била је то једна од највећих лажи 21. века. Да је у том времену, под интензитетом Арапског пролећа (и протеста широм света), свакако било и оних који су заиста желели реформисану демократску Сирију, сигурно да јесте, али устанак су ипак примарно водили милитантни исламисти, овог пута уз велику подршку Западних и блискоисточних земаља у новцу, оружју...
Рат у Сирији траје већ 9 година и рат добија Асад, уз снажну помоћ Русије, Ирана и либанског Хезболаха.
Да бисмо знали зашто се овај рат води морали смо да се подсетимо на устанке из Хаме јер те приче су снажно повезане. Свакако, ту су и бројни други разлози, нарочито када је реч о великој подршци Запада за Муслиманску браћу - милитанте су подржавали примарно како би ови срушили Асада (као што су срушили и Гадафија у Либији) пошто је овај савезник с њиховим ривалима (пре свега Русијом, али и Ираном).
Ипак, на плану саме Сирије, то је и даље сукоб између секуларизма и исламизма, и свега што иде с тим у вези (примарно сукоб класа у борби за утицај и иметак). Када се овај рат заврши, јер устанак у Хами је поново угушен, по трећи пут (рат тренутно траје још само у провинцији Идлиб и неким мањим џеповима), може ли Сирија напокон бити слободна од понављања крваве историје?
Може, али мораће да се припреми за то. На сиријском председнику Асаду највећи посао након рата биће како реформисати земљу у којој би равнотежа између међусобно супротстављених група била већа - иако је то можда и тежи задатак него добити рат!
Турска неће дозволити Сирији да добије територију! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Advance.hr
