Пише: Велимир Ераковић
Била је то дивна слика поноворођене Светосавске и Његошеве Црне Горе, она коју је Свети Петар Цетињски направио управо таквом и назвао је Српска Спарта. Молитве, молебани, литије и литургије су биле понос читавом хришћанству а не само православљу. Све је било као у бајци осим коначног епилога.
Питам се, видјевши онолики енергију народа, јесмо ли на тврђи и јачи начин могли тражити поништење срамнога закона. Управо зато што је свакоме који је учествовао у литијама то било јасно. Сада је корона прекинула тај ходочасни ход и питање је како ћемо опет и на који начин довести онолико вјерника и колику ће жељу посједовати за нечим јачим.
Када ово кажем мислим на директно условљавање Мила Ђукановића да поднесе оставку, по сваку цијену и са њим предсједник владе Душко Марковић и комплетна влада. Морала је онолика маса народа да га натјера на одлазак са власти. Требало је само блокирати цијелу Црну Гору и дати им рок до кад да предају све функције, а затим их повести тамо ђе ће завршити на крају, у Спужу.
Учествујући у свакој борби против њега, знам да је најгори кад се опорави од и као грогирани боксер тада постаје права звијер. Вријеме је оно што сад ради за њега. Даје му шансу реорганизације ресурса и својих вјерних слуга које се опораве, прегрупишу и касније буду јачи.
А закон иако незаконит, стоји као усвојен и држава увелико врши попис црквене имовине. Савјетује га врх најмрачније алијансе у историји човечанства, како и на који начин да заташка вирус и до кад то да ради. У земљи која је враћена у доба својих предака, а за добро потомака ђаво опет плете своју мрежу зла и чемера које нас чека кад све ово прође.
Вјерујући у снагу Епископског савјета и снагу самог Митрополита Црне Горе и Брда, надам се да је и за наш покрет, ово један само мали одмор пред одлучујућу битку.
Не смијемо дозволити да онако јавно напада Србе да су правили логоре по Цетињу, посебно за жене у вријеме Божићног устанка, Србе називајући окупаторима и силеџијама уз толики напад на идентитет и традицију. Све што смо бранили нам је отео. Српску православну цркву не смије и не може.
Како год сад му ово стање одговара, народ се јагми за уље, брашно и остале намирнице а његови из катастра на миру пописују нашу имовину и краду нам што каже Матија Бећковић, прошлост и затиру нам вјекове. Молећи се Богу да нијесмо закаснили и да ће нас у времену короне умјесто панике и болести напунити духовном енергијом, чекаћемо пролазак вируса.
А онда нема назад и нема повлачења, нема предаје. Борба до краја и до пада са власти диктатора који и сад под патронатом Америке чини злочин који се ријечима не може описати.
Велики Владика Раде Петровић Његош каже “чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи. Чаша жучи иште чашу меда, смијешане, најслађе се пију”. У нади да ипак нијесмо закаснили и да се плам борбе за вјеру не може угасити јер је Господ онај који тај плам пали и жељи да се балкански демон напије жучи из чаше Његошеве, а за нас онај мед, мед који ће Србима остати као сласт до најслађе побједе у новијој историји.
Прочитајте ОВДЕ зашто није геноцида у Сребреници.
Извор: Правда
