Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо
Брзо сам дошао до броја проверене киропрактичарке (што би наш народ, без увијања, рекао: „костоломца“) Мире. Озбиљан брат. Наместила ме за час. Након потврдног одговора на питање везано за сутрашњи планирани тренинг, позајмио сам лову и пожурио у „Декатлон“. Услед гледања епизоде влога „Марка жвака“ са нашом (мени од раније познатом) сународницом запосленом у Милану сам скапирао да би било паметно од понедељка вежбе снаге радити у изолацији сопственог дома. Нисам био једини који се тога досетио. Реквизити су готово распродати током викенда. Неко је купио тону тоалет папира и сапуна а ми млади спортисти пошли по тону тегова. Школски пример паничних припрема за зомби апокалипсу. На повратку кући сам тркнуо до јединог отвореног супермаркета и купио све што нам је било потребно од хране и пиће до сутра ујутру. Сем кукурузног гриза. Њега су вероватно разграбили јер стоји на рафу поред брашна. Стигао сам кући на време да чујем да су „наши најстарији подигли наше градове“, да их председник много воли и „као Бога моли“...
А сад без шале. Јер је актуелна пандемија нешто врло озбиљно. Кроз четири државе на истој адреси, санкције, ратове и природне непогоде, за својих релативно кратких и по питању ванредних стања неспорно динамичних живота, моја се генерација са тако нечим још није сусрела. Нечиме што је ставило, ставља и без сумње ће тек ставити на озбиљан тест, не само здравствени и економски него и преовлађујући вредносни систем људске цивилизације. Јер ова претња враћа пред модерног човека, вестернизованог и уљуљканог у хиперпотрошњу у свим сегментима свог битисања, глобалну неизвесност и условљену преку потребу за дисциплином и стрпљењем. Тежина ситуације произилази управо из претпоставке да се ради о релативно малом проценту популације, који ће овај изузетно заразни измутирани вирус озбиљно здравствено угрозити. То отвара врата за „неће баш мене (и моје)“ став и понашање у одбрани сопственог комфора или борби за голи (економски) опстанак. Највероватније и неће. Али и ја нисам веровао да у солидној форми може да ми искочи пршљен у првом минуту недељног „хедбенговања“. А тај „минорни“ проценат од неких (како је без околишања било речи у. немачким медијима или у последњим излагањима нашег доктора Кона) 3-4 посто од укупне популације којима би могли бити потребни респиратори у борби за дах у Републици Србији, у апсолутним бројкама, износи добрано преко двестотинехиљада. Живота.
Мислим да зато не вреди да разглабамо да ли је и зашто тајна колико респиратора уопште имамо у здравственим установама. Не вреди да се обазиремо на минуле неслане шале, безобразну агресивност и непотребну патетику. Време је да у потпуности занемаримо дневну (несуђену предизборну) политику. Прекључе су високи државни званичници експлицитно изјавили да су пред нама дани у којима не треба слушати њих, већ искључиво здравствене стручњаке и да ће све предузете мере државе и бити у складу са тим упутствима. А, као што виролози са искуством борбе са другим вирусима могу да изведу и примене закључке на предстојећу, ми се можемо сетити бројних несебичних гестова дискретних хероја из криза које смо већ претурили преко главе. Морамо се потрудити да из себе избацимо отрове гене размажених потрошача, у које смо сви (у мањој или већој мери) измутирали од пролећа 1999. године. Тада смо песмом и телима бранили мостове и последњим динаром из џепа плаћали заједничке оброке. Солидарност, сестре и браћо. Солидарност у одговорности, спровођењу савета (истинских) доктора и помоћи „неимарима наших градова“. Солидарност у наступајућим и месецима, како би се, по ко зна који пут у нашој историји, поново обистинио узвик са краја недељног обраћања: „Живела Србија!“.
Књигу Бошка Ћирковића Шкаба одметност можете наручити ОВДЕ.
Извор: Правда
