Сви детаљи ове командос-акције нису баш познати, али неке важне смернице за кратку причу о „Знаш ли на кога си пош’о?“ – јесу.
Сцена: Београд, јул 1914. Мрачна сцена, загушљива од дима. Свуда и често експлозије. Падају гранате не само близу обале, већ и широм града. Оштећена „Грчка краљица“ у Кнезу, погођено енглеско посланство (амбасада), универзитет београдски такође, једна граната пробила кров Дом ученица средњих школа па експлозијом разорила више одељења приземља и првог спрата. И тако редом. И тако свуда.
Атмосфера: Прост народ се уплашио. Како и не би, бомбе падају. Било је и бежања. Да се из оскудних кућа и тотално небезбедних страћара, пре свега деца одведу што даље од домета аустроугарских топова са оне стране две реке. Али, идеја освајача „мало ћемо да их рушимо, а много ћемо да их заплашимо, па ћемо их лако прегазити, ако се већ дотад и сами не предају“, почела је да пада у воду јер је народ видео да огромна већина, заправо, не мрда. И, да чак и они најимућнији, остају на своме. Видео народ да су ту и даље и Ђорђе Вајферт, и Никола Спасић, и Шуменковић, и Браћа Бајићи, Павловићи… Угледна имена тог доба, па почео народ да се сећа да се страх побеђује тако што не бежиш од њега, већ се окренеш, суочиш, и схватиш да је тог часа нестао. Е, али једно је бити на своме. Требало је показати и онима „преко“, Аустроугарима, колико смо близу предаје.
Акција: Ноћ. Река – Сава. Са ове наше стране, старобеоградске, петоро решених да доставе поклон. Са оне друге стране, преко, („прек“ се и називало све што је преко Саве и Дунава), аустроугарски топови. Ту у близини, тачно прекопута српског савског пристаништа, али мало даље, иза непријатељске артиљерије – аустроугарска касарна. Четворица комита, специјалних снага наше војске, које су још и четницима називани, а ту је и комита-девојка. Софија Јовановић. Препливали су Саву под окриљем ноћи, прошли неопажено кроз аустоугарске артиљеријске јединице које су бомбардовањем Београда хтеле да изазову предају, а онда се та петорка домогла касарне освајача.
И, баш ту, иза првих непријатељских борбених линија, у срцу аустроугарске војне поставке према престоници Србије, баш у средини касарне, попели су се на највиши врх зграде, па на јарбол ставили поклон.
Био је то поклон који је садржао одговор на питање „Предајете ли се, Срби, већ једном?“.
Када је сванула зора, Аустроугари су усред своје касарне, на њеном најистакнутијем месту, видели огромну српску тробојку.
„Предајемо се… ал’ мало морген“, отприлике је гласила та акција.
Шта је био почетак геноцида над Србима сазнајте ОВДЕ.
Извор: glas-srbije.rs
