Пише: Ведрана Рудан
Кад кажем да не волим Америку, то говорим откако сам је боље упознала, син ми је тамо провео добар део живота, увек осетим потребу да своју тезу оправдам чињеницама које спомињу паметни људи.
Ја сам превише емотивна и превише необјективна. Мој је син тамо дуго био "бело смеће", два америчка факултета нису му помогла да не буде црнац у белој кожи.
Зато сам у Јутарњем с великим интересом прочитала скраћено уводно поглавље из књиге „Цена профита“ америчког економисте и нобеловца Џозеда Штиглица.
Издвојила сам неколико реченица.
Политичари нас немилице уверавају да је Америка снажнија и боља од осталих. Подаци показују нешто сасвим друго. САД има већу неједнакост у примањима него иједна друга земља.
Удео радника, посебно ако изоставимо најбогатијих 1 одсто радника-који обухватају банкаре и генералне директоре, које се сматра „радницима“ за статистичке потребе, стрмоглаво се смањује и то на невиђен начин, са 75 одсто 1980. на 60 одсто 2010, што је смањење од 15 одсто у кратком раздобљу од само 30 година.
Удео најбогатијих 1 одсто више се него удвостручио. Удео најбогатијих 0,1 одсто повећао се готово четири пута у последњих 40 година.
Мушки радници, њих чак 15 одсто у напону снаге не ради. Плате у Америци су, кад се урачуна инфлација, приближно на истој висини као пре 60 година. Продуктивност америчких радника се у истом раздобљу повећала седмоструко.
Америка је дубоко подељена и на темељу расне, етничке и родне припадности, а велики део тих подела заснива се на окрутној дискриминацији. 1968. године, након расних немира, председник Линдин Џонсон именовао је одбор који је требао одредити главне разлоге. Закључци тог одбора нажалост вреде и данас. ‘Наша земља креће се у смеру два друштва, црначког и белачког-два одвојена и неравноправна друштва.’
У Америци најбогатијих 1 одсто становника има више од 40 одсто укупног америчког богатства. Широм света слика на самом врху још је гора.
Године 2017. 26 појединаца има једнако богатство као доњих 50 одсто становништва света, дакле, око 3,9 милијарди људи.
Та се бројка убрзано смањује. Данас, што је готово немогуће замислити, та шачица од тек 26 особа, готово одреда мушкараца, има једнаку економску тежину као сви становници Кине, Индије и Америке заједно.“
Тако пише нобеловац Џозеф Стиглиц у својој књизи "Цена профита".
Ви који гледате Америку у пламену и надате се да ће је прогутати ватра паклена, скрените поглед и препустите се ужицима које нобеловац Ангус Деатон назива "болестима очаја".
Уживајте у алкохолу, предозирајте се дрогом, убијте се.
Обичан, мали човек, црни, бели, жути или смеђи данас нема право на достојанствен живот. Ни у Њујорку, ни у Бенковцу.
Грчка отворила ватру на Турке на самој граници! Мигрант пронађен мртав! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: rudan.info
