Најновије

Пулмолог који је Вучићу поручио да "престане да се*е": Знате ли да нам је животни век међу најкраћим у Европи

Ко не лети не може да падне. Толико сам срећан што сам '90. у СКЦ-у био на концерту бенда који је боље прашио од МC5 и Stoogesa, Робне куће. Бенд је након пар синглова нестао са сцене, али и данас када их пустите, схватате да је та троминутна форма непоновљива. Нађите их на Јутјуб, па после њих пустите Репетитор или Казну за уши. Све друго је просто смешно.

др Дејан Жујовић (Фото: ЈУтјуб)

Пише: др Дејан Жујовић, пулмолог 

Ок. У златном добу смо. Лидери. Тигрови. Не видите? Будале сте. Ипак, ја док сам био дете, пекаре су се затварале до поднева. Није било послом сажваканих мајки које у три-четири поподне деци купују бурек за ручак. Тај бурек се у моје време куповао на четвртине, не на граме. Дајте ми сто грама са сиром… Хлеб је у моје време био тежак килограм, и није се куповао после пет поподне као сада, на снижењу.

У моје време контејнере није нико обилазио. Нису морали да се смишљају модели који спречавају копање по њима. Ипак, најгори додир са бескрајном тугом сиромаштва доживљавам на послу. Гледам људе који у сред зиме у папучама долазе на преглед. Већина старијих има пензије од 11 до 15 хиљада. Па да је за свој радни век само један ексер укуцавао дневно зарадио је ваљда више? А ја му прописујем лекове који ће га коштати пар хиљада динара, јер мора да их доплати. Његов сапатник у економски посрнулој Црној Гори или Хрватској то добија бесплатно.

Пре много година, док сам радио на Старом сајмишту као лекар опште праксе, запала ми је за око једна бака. Имала је око осамдесет година и често је тражила да јој пропишем Тродон. Био сам убеђен да га продаје локалним наркоманима и да тако преживљава. Једног дана сам јој рекао, бако, написаћу ти, али мораш да ми кажеш шта радиш са њим. Она одмах започе: Сине, ја ујутру када се пробудим одмах попијем два комада, вратим се у кревет и поново заспим. Тако уштедим на струји, јер не морам да грејем док спавам, а уштедим и на храни, прескочим доручак и ручак. Предвече се пробудим, поједем мало млека и хлеба и опет попијем два комада.

Гледам је и ћутим. Гледам људско биће које бежи од глади у хибернацију. У жену-биљку. И плаче ми се, али нећу пред њом. И напишем шта је тражила.

Следећа сцена. Радим у теренској служби и одлазим на један позив. Улазимо у зграду и на неком спрату звонимо. Врата нам отвара детенце не старије од 3-4 године. Оно чува и брине се о потпуно непокретној баки. Мама је давно отишла, тату су ухапсили јер се није одазвао војном позиву. Човек није знао како да остави дете и непокретну мајку. Дете кува и спрема по кући. Животе…

Зима је. На Дивчибарама сам као лекар задужен за децу на екскурзији. Зову ме наставнице да одем до једног одмаралишта, јер детету није добро. Мали гори од температуре. Наставница ми показује папуче у којима су га родитељи послали на планину у сред зиме. Сиротиња су тешка, одељење је сакупило новац за њега да би пошао. Дајем му лекове и остављам новац испод душека. Да купи неку обућу.

Драги моји, ако две трећине афричких земаља има већу просечну плату од наше, ако знате да нам је животни век међу најкраћим у Европи, са овим друштвом нешто озбиљно није уреду. Можда да сви колективно кренемо да се дозирамо Тродонима или да се преселимо у имагинаријум првих десет канала на нашим даљинским управљачима? Или да будемо солидарни, и подржимо сваки штрајк радника/роба у овој земљи? Да једном кажемо да шипка од пар десетина метара не може да кошта два милона евра? Да заиста проверимо како је десет милона евра потрошено за ону бетонску ледину у центру нашег града? Да одемо на планину и донесемо им јелку од сто сома евра? Док нам деца примају хемиотерапију на ходнику разваљене болнице?

Ова земља би могла да храни десет оваквих земаља. Овај народ није заслужио да гладује и да зависи од народних кухиња. Сећате се како смо некада причали? У Америци да паднеш на улици сви би те прескакали и нико ти не би помогао. Е па рођаци, ја се много више плашим овог мог зомбираног народа, за који је врло дискутабилно да ли је бар нешто појео тог дана када сам се просуо по тротоару. Искрено, страх ме је да би ме моји појели.

Драги пријатељи, помозимо људима који су остали без посла зато што су имали образ и кичму. Наведени рачуни се воде на мене. Сав прикупљен новац ће бити упућен Александру Обрадовићу, отпуштеним нишким жандармима и двема професоркама из Беле Цркве. Покажимо солидарност према људима који су у животу само једну грешку направили – били су часни.

Динарски
265000000576857940

Девизни
РС35265044000005631664

EUR SWIFT/BIC. RZBAATWW
USD SWIFT/BIC. RZBAATWW

Најновије упозерење др Предрага Кона погледајте ОВДЕ.

Извор: Нова

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS