Најновије

ПРЕЖИВЕЛИ ПАКАО ОЛУЈЕ: Потресне исповести спортиста о страхотама прогона Срба из Крајине цепају срца

Јуче се обележавало 25. годишњица прогона Срба из Републике Српске Крајине током хрватске операције "Олуја", која је почела је 4. августа 1995. офанзивом хрватске војске и полиције и јединица Хрватског већа одбране на подручја Баније, Кордуна, Лике и северне Далмације, односно на Републику Српску Крајину.

Олуја (Фото: Јутјуб)

Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избеглица у аутомобилима, камионима, на тракторима и другим пољопривредним возилима улазиле у Србију и БиХ.

По подацима Документационо информационог центра Веритас, током акције "Олуја" убијено је 1.869 Срба, од којих су 1.220 били цивили.

Око три четвртине страдалих било је старије од 60 година, а међу жртвама је 551 жена, што, како су навели у Веритасу, представља један од "црних рекорда грађанског рата '90-тих година прошлог века на просторима бивше Југославије".

Протерано је више од 220.000 Срба а подаци о броју несталих крећу се од 745 особа до 1.183.

Многобројне познате личности, међу којима је мноштво спортиста, нашле су се међу очајним избеглицама које су гледале да извуку живу главу испод хрватских граната, метака, бомби и ножева. И данас се сећају најцрњих дана у животима и опроштаја од завичаја, из ког су заувек протерани.

Алекс Марић, кошаркаш

- Деда ми је убијен почетком "Олује" у кући у Сонковићу код Шибеника. Његови посмртни остаци ексхумирани су тек последњег дана новембра 2012. из заједничке гробнице на локацији Света Мара код Шибеника заједно са посмртним остацима још 31 особе. Ниједан рат не може да се заборави или да се пређе преко тога. Недајбоже ником да доживи оно што је мој народ доживео, да дели судбину моје породице, родбине, пријатеља... Јако ме љути када неки мисле да је то била шетња Срба кроз неку шуму. Као да се ништа није догодило, а Хрвати, као и светски медији, заборављају колико је хиљада Срба прогнано са огњишта или, још горе, колико их је убијено. Као да су Срби најгори на свету, као да смо ми сами криви за све што нам се догодило, а да против нас није нико. Као да нисмо људи, да немамо земљу, поштовање, веру, нацију, Србију - рекао је познати кошаркаш.

Милош Дегенек, фудбалер

- Знам из прича родитеља, бабе и деде да смо девет дана ишли трактором. Тада смо имали само хлеб и млеко. Отац никада после "Олује" није отишао у Далмацију. Мене су двојица деда одвела у Орлић кад сам имао десет година. Кад сам отворио врата родне куће, почео сам да плачем иако сам био беба кад су ме однели одатле. Ваљда се то осети, све оно што су ми родитељи причали, како смо отишли, све оно што сам видео на снимцима, све је пробудило емоције у мени. Знам да су неке приче крајишких Срба много теже и болније од мојих јер има људи који су изгубили своје најмилије. "Олуја" никад не сме да се заборави! Никад! Треба да се сећамо, да је обележавамо. Ми Срби никад не смемо да одгајамо нашу децу да мрзе неки други народ. Ми то и не радимо. Играм за Аустралију, а за њену репрезентацију играју католици, муслимани, православци... Сјајно се слажем са свима - рекао је он.

Марта Дрпа, одбојкашица

- Имала сам шест година и била сам свесна да рат траје, бомбардовања нису била ништа ново за мене. Мама ме је одвела у купатило јер је тамо најсигурније, обукла ми фармерке, љубичасту мајицу и омиљене патике, због којих сам тих дана била сва битна, пошто нису имале пертле већ чичак, а принт Микија Мауса на њима остао ми је заувек урезан у памћење. Мајка ми је рекла: "Идемо у склониште", а ја сам мислила да ће бомбе престати да падају за који сат и ми ћемо се вратити у стан у центру Книна, изнад апотеке - сећа се она.

- Након неколико сати у склоништу стигла је вест да је Книн пао, да морамо да бежимо из града, где ко може... Мој отац, вечити патриота, који је био рањен, на штакама, у том моменту упорно је одбијао да идемо било где јер ко сме њега да истера из његове куће и слично. Срећом, мама је била паметнија. Не сећам се колико је трајао пут, знам да му нигде није било краја, сећам се колоне, врућине, жеђи, стараца на тракторима, деце која плачу. Сећам се да ми је константно било мука, да сам целим путем повраћала, а највећи проблем ми је био што сам повратила у бакину кухињску крпу јер бака је увек била педантна жена. Мислила сам како ће ме сигурно казнити због тог мог недела, несвесна чињенице да ми заправо идемо из домова у непознато, да се никад нећемо тамо вратити, да смо преко ноћи све изгубили. Имам пријатеље са свих страна бивше Југославије, никога не мрзим, никога конкретно не кривим, мени је само жао народа. И нашег и вашег и њиховог. Народа. Бесповратно уништених домова, уништених генерација, оних преживелих који никад више после рата нису заправо живели. Зато не желим да се овај злочин заборави. Јер бојим се, ако се заборави - десиће се опет - упозорила је она.

Милан Борјан, фудбалер

- Живео сам преко пута стадиона Динара. Прескочим зидић и ето ме на терену. Мој отац је био голман, па сам и ја кренуо његовим стопама. Али мислим да сам га надмашио. После смо морали да избегнемо у Београд. Деда ме је одвео на тренинг Радничког. Тамо сам постао голман. Живео сам у блоковима, опасан крај. Ко зна како бих се провео у животу да нисам отишао у Канаду. Живео сам у Блоку 64, у којем је било много жестоких момака у то време. Сећам се да је моја породица предала документа за Канаду, Зимбабве, Америку и Аустралију. Отац је изабрао Канаду - рекао је голман.

Предраг Шупут, кошаркаш

- Да ми је неко деведесетих рекао да ћу у будућности играти у загребачкој Цедевити, рекао бих да нема шансе да се то деси. Али, ето, видиш шта ти је живот... Иду дани, све се заборавља. Нисам хтео да размишљам о томе што сам избегао из Лике и нисам променио веру. Мени мајка живи у Кореници, ту ми је и брат. А опет, од рата је прошло 20 година. Ако смо људи, морамо да праштамо. Поборник сам тезе да народ на овим просторима мора да живи заједно. Некако је то нормално јер су и у Србији и у Хрватској исти проблеми. Народ је незапослен, размишља само како да преживи - каже он.

Русија ствара војне базе у шест афричких држава. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Курир 

Бонус видео

Ово ватрено оружје можете купити без дозволе полиције! | Дарко Божић 

Kњигу Александра Дугина “Четврта политичка теорија” можете поручити ОВДЕ.

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube