Најновије

Ми смо ултра тркач Србија

Добар дан, добри људи. Не знам да ли смо се већ срели и упознали. Ми смо УТС, седам година стара групација људи у покрету, иницијално окупљених око трчања... од које бисте већину активних припадника лагано претрчали, на тренингу или на трци. „Ми не трчимо брзо, ми желимо да стигнемо далеко“. Да. На неким експедицијама се може практично рећи и само: „Ми не трчимо.“  А прилично је дискутабилно колико смо далеко стигли.  Ако се гледа полазна тркачка форма неких од нас...онда смо га баш покидали. Али ако се гледа збир прост социјалних потенцијала, камоли очекује синергија....онда само џаба кречили. Свакако не одустајемо од тог креда. Први део нам је све лакше спровести, имамо већ довољно тренинга у меморији...можданој и мишићној... Али настављамо да промишљамо, преводимо и остварујемо други део реченице.

Бошко Ћирковић - Шкабо (Фото: Јутјуб)

Ми смо УТС, седам година година стара групација људи у покрету, намерена да од групе појединаца постане озбиљна заједница...међу којима ја први практично не познајем већину људи. Добро, није ни природно да се стотине људи, које су свих ових година на Кошутњаку прошле кроз бесплатне тренажне процесе за жељене  маратонске, ултрамаратонске и ултра-трејл трке, баш буду сви као нокат и месо. А ја сам био и остао, како сам сам себе најбоље дефинисао, „социјално аутистичан“ тип. Али стварно је било момената када смо, без обзира на све разлике и површна познанства, масовније посведочили да: „Наш императив није победа појединца, него боља заједница“. Опет, било је и другачијих момената. Не баш славних момената. Људи смо. Остајемо на тој животној стази и верујем да ћемо се око спровођења ове максиме потрудити и у будућности...на трчању и у стварном животу. Јер кад год смо то учинили, добро за све није изостало.

Ми смо УТС, седам година стара групација људи у покрету, жељна да примером мотивише, покрене, привуче, унапреди људе око себе...која се на моменте, превише уроњена у нумеричко-роботску свакодневницу, опасно завоза. „Ми не желимо да претекнемо себе, него да превазиђемо себе. Наши резултати не говоре да смо бољи, него да можеш и ти“.  Први део о самопревазилажењу није споран. Да, добар део људи који су протутњали или још тутње Кошутњаком знам само са тренинга и трка. Али и то познавање је понекад довољно. Ако си са неким провео шест ноћних сати у замрзнутој шуми у срцу Београда, можеш бити прилично сигуран да је та особа способна за несвакидашње подухвате. Ако са другим пак људима путујеш стотине километара како бисте провели пар дана у истим таквим шумама по земљи и иностранству, можеш макар бити сигуран да су вам дијагнозе сличне ако не и исте. А то о многим колегама на факсу, послу и у осталим доменима света у којем нико није какав јесте не сазнамо ни након пар година.   Поента је поново у другом делу: мотивацији за самопревазилажење. Никако не искључујем ЈА из МИ, када кажем да пречесто заборављамо да нисмо постали некакви битни спортисти-тркачи...

Ми смо онај ћале кога малолетна деца, после редовних тренинга, претичу на узбрдицама. Ми смо она кева, уз коју преслатка ћеркица издржава до последњег склека. Ми смо запослени људи који суботом устају у пет да би истренирали са екипом и потом отишли на бурек. Ми смо људи који грабе сваку прилику да долете из приградских насеља и удаљених градова и тренирају заједно. Ми смо људи који су паузирали, па се враћали; падали, па устајали; повређивали се, па се лечили... Ми смо армија која прати преко интернета и проноси инсигније у својим срединама, на својим тркама и у својим свакодневним биткама...Ми нисмо супермени, килијани, безгрешни, ретко смо повраћали од тежине тренинга али никада нисмо и нећемо се зауставити, кукати или очајавати...Ми (треба да) поштено дајемо све од себе на тренингу и поштујемо људе око себе. То памтимо и примењујемо у „стварном животу“...

Ми смо УТС, седам година стара групација нормалних људи у покрету и овом приликом позивамо све људе који се осећају слично да сврате у недељу 27.9. у 19 часова до Кошутњака, на пољану иза тениског клуба и кафића „Privilege“, да не великом платну погледају дивну бесплатну премијеру. Најжељнији, најмотивисанији и најупорнији од нас су, уз помоћ пар добрих људи из екипе и са стране, успели да реализују трећи УТС филм. У питању је друго остварење нашег брата, професионалног кувара и већ верзираног филмаџије, Душана Нестеровића. „Дани дивова 2“ говори о поновном учешћу нашег тренера и оснивача Далибора Даничића и дебију наше челичне пријатељице Јелене Филиповић на најтежој брдској трци у Европи, Tor des Geants (338км, са преко 24000м вертикалног успона). Пре свега, филм сведочи жељу, труд и захвалност - животни путу који сами учесници и њихови ближњи пролазе да би уопште дошло до oваквих подухвата. А подухватима искуствено одговорно сматрам: и припреме и одлазак и завршавање овакве трке али и снимање и завршавање оваквог филма. Другим речима: садржај филма на најтежи и најлепши начин подвлачи све цитиране реченице-макисме УТС мисије. Зато слободно свратите...ако СМЕТЕ... јер ко СМЕ, тај МОЖЕ... А то МОЖЕ бити и почетак неког новог филма…

Књигу “Одметност” Бошка Ћирковића Шкаба можете наручити на линку ОВДЕ.

Извор: Правда

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube