Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Пиштање унутар верног Ковид-сакафандера ме је обавестило о приспећу новости. Прецизним покретом рожњаче активирам вести јавног сервиса Интернет-Холовизије Нове Александрије на унутрашњем визиру. Волим то да радим на тај старомодни начин, директна кортикална ВР емисија ми је и дан данас зачудна. Коалициони партнери су у праву кад кажу да сам прави реликт прохујалих времена. Заправо, за мене је време на неки начин стало оног дана када су најнапреднији, једнострано отцепивши остатак тадашње Републике Србије од Општине Чајетина, прогласили Нову Александрију и свог лидера за првог (и од тада и јединог) Фараона. Народ се није побунио. Није ни приметио разлику. У ствари, у први мах није ту ни било много шта за приметити. Стање и дневно кретање ствари је остало суштински исто. Само су се називи променили. Или је правилније записати да се реалност и номинално озваничила? Дотле су људи махом већ били: или једним оком загледаним у своје бушне џепове а другим у свет(л)е ријалитије или директно егзистенционално повезани са Фараоновом свитом. Ретки непокорно неумрежени су се већ налазили изоловани у: луднице, трпезарије народних кухиња или некакве алтернативне културне колективе. Дакле, били су прилично ирелевантни за целу причу.
Ја сам био један од тих неприлагођених несрећника. Лудницу сам избегао пуким неодласцима на лекарске прегледа. Народне кухиње су ме редовно спашавали родитељи. Али припадност којекаквим активистичким групацијама нисам прескочио. Кад је Нова Александрија из себе избацила и признала као независну државу бившу српску јужну покрајину био сам емотивно девастиран. Када је само пар година након тога приступила и војнике уступила крвавом Северноатланском тактичком савезу био сам огорчен. Недуго затим, почела је хајка и јавна осуда „издајника земље“ који су се, упркос немогућности државног ухлебљења, и даље осећали и изјашњавали као Срби или, не дај Алече, Златиборци. Када је нова земља забранила употребу, претходно званичне, ћирилице у јавним установама, послао сам јединца на студије политичких наука у Републику Чајетину. Након што ми се син вратио у Београд на води, Фараон је већ донео и чувени Декрет о Међуврсним брачним заједницама и озваничио своју дугогодишњу везу са даждевњаком. Недуго потом је и све некадашње православне храмове трансформисао у зигурате посвећене култу А.Ц.Е. (Александра Целообухватног Екуменског). Искористио сам синовљеву докторску стипендију и његов одлазак тим поводом у Подгорицу за вишемесечно тиховање у једном од забачених брдских манастира Митрополије Црногорско-приморске Чајетинске Православне Цркве. Тамо сам током молитве доживео просветљење и позив да скупим храброст и снагу да оснујем опозициони покрет у родној груди. Искористио сам познанства стечена у Црној Гори и Чајетини, као и респектабилну бројност старих Срба и тзв етничких Чајетинаца (Златибораца) у Новој Александрији.
Фараонова клика, наравно, на наше активност није мировала. Више пута сам хапшен и брутално мучен али сам ипак пуштан на слободу, чак на волшебне начине и охрабриван да наставим са деловањем. Требало ми је времена да прокљувим Фараонову стратешку поставку: он и његови првосвештеници су народ одржавали у покорности константим страхом од мог седања на Хоклицу Св Доналда. Мантрали су како ћу вратити мрачни великосрпски шовинизам и златиборски горштачки примитивизам и прекинути европски аутобан, на којем је земља већ последње три деценије стрпљиво стајала. Подршка борби се осипала. Многи су били просто превише окупирани неизвесном егзистенцијом, неки су чак и поверовали у Фараонове лажи. У једном моменту сам и сам почео да сумњам у успех мисије. Тада се десило чудо: Фараон је, из само њему знаних разлога, одлучио да заокружи новоалександријски идентитет и удари на последњу преосталу спрско-чајетинску светињу – ријалити програме.
Шимановачки ријалити чаробњак и мудри анти-ковид проналазач, Жељко Бели, је ове зиме (с)п(р)овео велелепне мирољубиве кастинге. Чак ни чињеница да више од две деценије живимо у страху од вируса, од главе до пете умотани у пластичне скафандере, није могла да унизи те призоре. Пријавило се ту и младо и старо, новоалександријске дроље уз чајетинске фолк певаче, црногорски пропали спортисти са профараонским зелот-посланицима, златиборске чобанчице заљубљене у брадате ајдигеј сплаваре, пластични људи под руку са хуманодиним роботима... И сви су поштено плаћали да гласају за опстанак у програму свог фаворита. Чудо једно, какво само ријалити може да посведочи. Фараон је очигледно заборавио на стару максиму, насталу још у доба српске неоколонијалне политичке сцене: „Победићемо! С нама Ријалити!“. Да ли га је можда Жекс Бели мало превише почастио прашком?
Било како било, холо-вести које сам примио су добре. Најбоље! С нама беше Ријалити! Победисмо! Велики посао тек предстоји али најтежи корак је направљен. Док улазим у штаб, где је окупљена маса у победничкој еуфорији, видно појачаној Жексовом белом магијом, састављам личну холо-поруку свом старом другару из Подгорице. Текст (изговорен гласом Шкаба из старог српског националистичког реп састава „Београдски синдикат“):“Ево и нас у демократију! Био си у праву, брт. Првих тридесет година је најтеже.“ Потом копам по холо-складишту, како бих нашао 4д-рекреацију архивског снимка извођења њиховог древног хита „Свиће свиће“, са гала концерта у Подгорици…
Бећковић открио позадину Новакове дисквалификације! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
