Најновије

Људски торњеви

Много сам волео да идем у Барселону пре нове нормалности. Некако смо породично из прве синхронизовали вибрације са делом живота тог града, којем смо се редовно радосно враћали. Десетак година смо безуспешно покушавали да одемо другде на летовање. Увек бисмо себе уверили да ћемо се тамо најбоље, најопуштеније и најјефтиније провести. Уверени, а не убеђени, то бисмо и доживели. И две прославе рођендана, и два маратона... Нова авантуре, нова места, нови ликови... али и обавезни сусрети и традиционалне акције са старом екипом. Једна од ствари у којима смо заједно уживали су уличне фиесте - карневалске прославе специфичне за сваки крај града. Јасна је њихова угоститељско-туристичка димензија али је још евидентније да су много више од тога: искрено детињасто повезивање комшилука у игри, са дубоко смисленом симболичком и духовном димензијом. Уобичајена забава су и јавна надметања у уздизању људских торњева. Организација, заједништво, поверење, (с)трпљење и као круна деца која, на раменима својих старијих, спретно и храбро досежу висине пресудне за победу, само да би, након пажљивог силаска свих учесника, екипе заједно прославиле. Симболика живота у најплеменитијем издању. У новој нормалности здравствених ризика незамислива. Хвала Богу, те смо је доживели, разумели и усвојили.

Бошко Ћирковић - Шкабо (Фото: Хелм Каст)

Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо

Често осетим као учесник у тако лепој игри. Тај осећај није везан за старост људи са којима се сусрећем, комуницирам и стварам. Некада ми се чини да сам стрпљиви снагатор у братском загрљају себи сличних, од чије стамености зависи стабилност куле. Чешће сам део средишње конструкције - подносећи мањи терет од горостаса у основи, истовремено приморан да балансирам на њиховим раменима, добрим делом несвестан остатка окружења. Понекада ми припадне и улога детета које, победоносно се усправљајући на врху пирамиде, прво постаје свесно задивљене светине, потом лепоте околне архитектуре и на крају истине коју представља планина надвијена над градом. Наравно да ми, као осведоченом реперу, највише годи улога тог детета. Али све сам тежи и већ сам спазио планину. Природно је да сам све ређе то дете.  Опет, заиста схватам колико су све улоге важне и часне. А довољно је бити љубопитљив и пажљив слушалац, да би се сазнало понешто о свежем дечјем утиску са врха торња - заједничком успеху достојном здравице.

Ако се питате шта ме је нагнало да овако трабуњам... Одговор није шта, већ ко: мој УТС брат и бивши колега БССС касирка: Немања... Добро, има и мало жала за прапандемијском Барселоном и страха за посао и егзистенцију. Јутрос сам добио тужне слике омиљене стрипарнице на Борну, замандаљене и испражњење, а мојој страни Улице Цара Душана већ данима недостају само жбунићи котрљајуће траве да употпуне утисак пустиње.... Али брат је преотео шоу, поправио утисак и расположење кад ми је из предалеког Новог Зеланда послао два нова записа – песме.

Никада нисам тврдио да сам стручњак-професионалац у било чему. Самим тим, никада нисам имао амбицију да (пр)оцењујем рад(ове) других. Само мислим да сасвим солидно пишем риме. И када се људи већ одваже да затраже моје мишљење, вођен кућним васпитањем се трудим да не испаднем „ејч ар менаџер“ (у преводу: читам и одговарам). Притом настојим да будем искрен јер такве одговоре и сам тражим. „Хендловање“ остављам стручњацима-професионалцима. Ароганцију у наступу сматрам контрапродуктивном - волим да евентуално негативно мишљење испратим флоскуластим коментаром да су сви у почетку невешти(ји) и да су Љубав, жеља, труд и рад једини прави извори сваког талента. Притом исто поступам и са особама које знам и онима који ми се први пут обраћају.

Када ми је Немања, пре пар месеци, послао прве стихове одговорио сам да ми се чине генеричким и почетнички невештим (употребио сам чак стари БСленг за такве риме: „ноћ-моћ“). Предложио сам да се опусти, настави терапеутски да пише и фокус усмери на лична искуства и осећања у чаробном лепом али туђински удаљеном делу земаљске кугле. Знам човека, годинама сведочим његов раст... а слике предела ми је слао... Штавише, упечатљиву разгледницу са Океаном, безбрижним крдом крава на пољани и дивном планичугом под снегом и облацима управо посматрам. Претпоставио сам да има и жели нешто занимљиво да нам каже. Претпоставио сам да ће умети да нам опише шта види са свог нивоа куле. И данас сам добио награду: у трену сам телепромптован хиљадама километара југоисточно од свог сивила, како бих изблејао у ритму домаће репчуге с буразером на Зеланду...  Добро, није ни код њега баш све зелено и плаво... Али лепо је путовати... Добро, има у ту нешто стилског утицаја сенсеи Далибора... Али има и Његоша код Далибора... И пре свега има зачина: личности, искрености, напретка... Уздизања... Лепих погледа... Као у људских торњева... Даће Бог да их поново видимо... без маски, уживо... СВИЗАЈЕДНО. На здравље и спасење!

Књигу Бошка Ћирковића – Шкаба “Одметност” можете наручити ОВДЕ

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube