Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо
Често осетим као учесник у тако лепој игри. Тај осећај није везан за старост људи са којима се сусрећем, комуницирам и стварам. Некада ми се чини да сам стрпљиви снагатор у братском загрљају себи сличних, од чије стамености зависи стабилност куле. Чешће сам део средишње конструкције - подносећи мањи терет од горостаса у основи, истовремено приморан да балансирам на њиховим раменима, добрим делом несвестан остатка окружења. Понекада ми припадне и улога детета које, победоносно се усправљајући на врху пирамиде, прво постаје свесно задивљене светине, потом лепоте околне архитектуре и на крају истине коју представља планина надвијена над градом. Наравно да ми, као осведоченом реперу, највише годи улога тог детета. Али све сам тежи и већ сам спазио планину. Природно је да сам све ређе то дете. Опет, заиста схватам колико су све улоге важне и часне. А довољно је бити љубопитљив и пажљив слушалац, да би се сазнало понешто о свежем дечјем утиску са врха торња - заједничком успеху достојном здравице.
Ако се питате шта ме је нагнало да овако трабуњам... Одговор није шта, већ ко: мој УТС брат и бивши колега БССС касирка: Немања... Добро, има и мало жала за прапандемијском Барселоном и страха за посао и егзистенцију. Јутрос сам добио тужне слике омиљене стрипарнице на Борну, замандаљене и испражњење, а мојој страни Улице Цара Душана већ данима недостају само жбунићи котрљајуће траве да употпуне утисак пустиње.... Али брат је преотео шоу, поправио утисак и расположење кад ми је из предалеког Новог Зеланда послао два нова записа – песме.
Никада нисам тврдио да сам стручњак-професионалац у било чему. Самим тим, никада нисам имао амбицију да (пр)оцењујем рад(ове) других. Само мислим да сасвим солидно пишем риме. И када се људи већ одваже да затраже моје мишљење, вођен кућним васпитањем се трудим да не испаднем „ејч ар менаџер“ (у преводу: читам и одговарам). Притом настојим да будем искрен јер такве одговоре и сам тражим. „Хендловање“ остављам стручњацима-професионалцима. Ароганцију у наступу сматрам контрапродуктивном - волим да евентуално негативно мишљење испратим флоскуластим коментаром да су сви у почетку невешти(ји) и да су Љубав, жеља, труд и рад једини прави извори сваког талента. Притом исто поступам и са особама које знам и онима који ми се први пут обраћају.
Када ми је Немања, пре пар месеци, послао прве стихове одговорио сам да ми се чине генеричким и почетнички невештим (употребио сам чак стари БСленг за такве риме: „ноћ-моћ“). Предложио сам да се опусти, настави терапеутски да пише и фокус усмери на лична искуства и осећања у чаробном лепом али туђински удаљеном делу земаљске кугле. Знам човека, годинама сведочим његов раст... а слике предела ми је слао... Штавише, упечатљиву разгледницу са Океаном, безбрижним крдом крава на пољани и дивном планичугом под снегом и облацима управо посматрам. Претпоставио сам да има и жели нешто занимљиво да нам каже. Претпоставио сам да ће умети да нам опише шта види са свог нивоа куле. И данас сам добио награду: у трену сам телепромптован хиљадама километара југоисточно од свог сивила, како бих изблејао у ритму домаће репчуге с буразером на Зеланду... Добро, није ни код њега баш све зелено и плаво... Али лепо је путовати... Добро, има у ту нешто стилског утицаја сенсеи Далибора... Али има и Његоша код Далибора... И пре свега има зачина: личности, искрености, напретка... Уздизања... Лепих погледа... Као у људских торњева... Даће Бог да их поново видимо... без маски, уживо... СВИЗАЈЕДНО. На здравље и спасење!
Књигу Бошка Ћирковића – Шкаба “Одметност” можете наручити ОВДЕ.
Извор: Правда
