Најновије

СЛОБОДАН СТОЈИЧЕВИЋ: Црква и феномени данашњице (КРАЈ ФЕЉТОНА)

„Инфохоличност“, „СОП синдром“, „Ехо-балон“ и „Информациона купола“ – Нагли развој свих врста комуникације, па и Интернет комуникације створио је још један чудноват и потпуно нов феномен који чак још увек нема ни званично дефинисано име. Овај феномен се назива „ехо-одаја“ или „ехо-соба“ или „ехо-балон“ а у ширем контексту и „информациона купола.“ 

Слободан Стојичевић (Фото: Хелм Каст)

Пише: Слободан Стојичевић, аутор књига Мрежни рат против Срба и Хибридни рат против Српске Православне Цркве

У ранијим епохама информација је било мало и човек је најчешће жељно упијао сваку нову информацију до које је могао да дође. Тим пре што му је у ранијим временима често и живот зависио од обавештености и свих могућих информација о његовом окружењу до којих је могао да дође. Али у данашње време медија и средстава масовних комуникација (СМИ) је невероватно много а преко свега тога се појавио и Интернет у виду Веб 1., Веб 2., Веб 3. и Веб 4. Просечан човек данас сем што прати радио и телевизију са стотинама канала, чита новине и часописе или њихове верзије на сајтовима новости (Веб 1.), током дана је сво време на мрежи („он лајн“) и непрестано, у кратким временским размацима проверава електронску пошту и прати најчешће неколико друштвених мрежа истовремено (Веб 2.) а преко свега тога просечан „прималац“ најчешће током дана непрекидно прати и разне месинџере (Вајбер, Вотс Ап, - Веб 3. и 4.).    

Колико информација просечан грађанин прими током дана, говори и податак да само један број Вашингтон Поста или Њујорк Тајмса (дневна новина) садржи отприлике исто онолико информација колико је човек у на пример XVII веку добијао за цео свој живот!

Наравно да човеков мозак и човекова психа имају проблем да приме и обраде ову количину информација. Са друге стране – човек је предодређен за „информациону глад“ или „информациону прождрљивост“. Хиљадама година његова егзистенција и животи његових блиских су зависили од правовремене  информисаности (о опасностима и о могућностима). Тако да је неки облик „информационе зависности“ (може се назвати „инфохоличност“) одувек постојао само што информација није било толико да би то стварало проблем са психом. Али данас ствара неколико, још увек неистражених, последица и феномена.  

„Инфохоличност“ се код једног броја људи претвара у „синдром Страх од Пропуштања“ или „СОП синдром“  (или на енглеском „ФОМО синдром“ од енгл. FoMO - Fear of missing out ), овај синдром је примећен још 1996. године а почео је шире да се уочава 2004. године а манифестује се као манијакални страх од пропуштања неке информације или од пропуштања неке могућности. Овај синдром се посебно развио са појавом друштвених мрежа. Сматра се да између 40-60% људи у некој мери повремено имају симптоме овог синдрома. Више се манифестује код мушкараца него код жена. Често узрокује грозничаво праћење новости, друштвених мрежа, сазнавање и памћење огромног броја (најчешће потпуно беспотребних) информација. Примећено је чак да млади понекад оклевају приликом уласка у емотивну везу јер нису сигурни да ли ће можда на тај начин „пропустити бољу прилику“.   

Са друге стране, постоји велики проценат људи који на бујицу информација  реагују потпуно супротно – почињу да беже од информација. То је феномен  – затварања под информациону куполу. Услед огромне количине информација, просечан корисник почиње да бира само неке медије и СМИ као изворе информација и то обично оне који су блиски његовим животним ставовима. На овај начин одбације све оне изворе информација који говоре о ономе што њему није занимљиво или му је непријатно. 

Ово пак доводи до неколико других последица. Медији, НВО и идеолози, почињу да „јуре“ кориснике по платформама са својим модерним идеолошким и политички коректним наративима! На пример људи беже од (гео)политике, сукоба, крви, насиља,… и почињу да гледају нешто неутрално. Ова жеља за „неутралним садржајима“ код гледалаца доводи до стварања канала који говоре о природи, историји, култури, кувању, фитнесу,… али се онда у емисије и документарне филмове који су наизглед „неутрални“ уносе савремени политички коректни садржаји. На пример: у историјске документарце се убацује изврнуто тумачење историје, поглед на историјске догађаје из геополитичког угла Запада, у емисије о култури се убацују примери инклузивности, феминизма, ЛГБТ кроз историју,… Спорт као „најважнија споредна ствар на свету“ полако постаје „најважније прибежиште за одмарање мозга на свету“, тако да се и овде кроз рекламе и около спортске вести на „задња врата“ гледаоцима сервирају потребни наративи (сведоци смо колико спортиста је одједном  и случајно баш данас открило своју ЛГБТ  оријентацију). Ова идеолошка игра „мачке и миша“ између прималаца који беже од информација и власника медија који их јуре са својим новим идеологијама, још увек није довољно истражена а и интензивно се развија тако да ни закључци нису до краја познати. Али, у сваком случају треба знати да није баш свака емисија о Другом светском рату или о „како су живели људи у Старом Риму“ политички и психолошки неутрална. 

Некада давно (пре 20 – 30 година!) Интернет је условно говорећи био „слободан“. Свако је могао да пише и објављује и сви су могли да гледају шта хоће. Данас више није тако. Поред разних цензура о којима смо говорили и оно што је „у слободном приступу“ само условно се може назвати тако. Сви АјТи гиганти (Гугл, Фејсбук, Амазон, Твитер, Нетфликс,…) и све интернет платформе пажљиво сакупљају информације о корисницима. Последица овог сакупљања информација има много и о некима ћемо још говорити али овде нас занима сакупљање информација у сврху прављења личних профила и алгоритама. Један од нивоа овог проблема је стварање „филтера“ или „зидова“. Укратко речено: да би се садржај учинио што занимљивијим кориснику, свака платформа о њему сакупља информације и прави одређени психолошки профил: шта га, колико и како интересује. На пример Гугл прати претраге (речи које су претраживане), посете сајтовима (велика већина сајтова има уговор са Гуглом о дељењу информација о посети јер се тако „индексира“ сајт, то јест рангира по броју посета), теме и кључне речи које се појављују у писмима на електронској пошти, и још много, много тога и на основу свега тога његов алгоритам предлаже оно што је најзанимљивије појединачном кориснику. Данас већ више није тајна да ако се са два компјутера који су један поред другог претражи иста реч на Гуглу: резултати претраге неће бити исти! У односу на ИП адресу (личну адресу корисника) резултати претраге ће бити „персонализовани.“ Ово се тако и зове „персонализација“ то јест прилагођавање појединој персони (особи). Првобитна идеја персонализације можда и није била монструозна али се данас свакако у то изродила. Идеја је била да се човек ослободи од нежељених информација и да му се понуде оне информације које га интересују. Али данас ова идеја практично помаже у ограђивању човека од спољног света и његово затварање у свој неки свет. А човеком одсеченим од спољног света је много лакше манипулисати. Како ово конкретно изгледа? На пример у јулу 2010. године сервис Гугл Њуз је лансирао „персонализовану верзију“: главне вести су исте за све гледаоце али ако се гледа даље, свако види само оне новости које су релевантне само за вас у зависности од профила који је Гугл већ саставио о вама. Раније, када би човек листао новине он би видео на пример стотињак чланака а прочитао само 2-5-7. Али би знао да постоји осталих 95% вести и појмова. А данас, у време персонализације, он већ полако губи везу са реалношћу и престаје и да зна за постојање великог дела реалности. А исто је и са свим другим платформама. На пример, платформа Нетфликс је један од првих сервиса који је употребио вештачку интелигенцију да изграђује личне профиле корисника и да им на основу алгоритма нуди садржаје за гледање. Овде се појављује нови проблем филтера: манипулација интересовањима. Нетфликс је оптужен да фаворизује ЛГБТ садржаје приликом претрага и сугестија. Другим речима само лагано више предлаже ЛГБТ садржаје  и садржаје у којима има више ЛГБТ ликова. Сам корисник (гледалац) тешко да може да уочи и документује а камоли да нешто уради овим поводом али постоје организације  које прате и документују па чак и траже судску заштиту за гледаоце . (А посебна тема је са садржајима који су на ивици педофилије као што је филм „Слаткиши“ о девојчицама.) 

Међутим, то што ми нешто не знамо не значи да други то не знају и да наше речи и поступци немају тежину. Млади, за разлику од средовечне и старије генерације врло добро знају за ове алгоритме. И ако се у сред пандемије у пролеће 2020. године, у једној од најпопуларнијих емисија на ТВ појави владика Григорије (Дурић) и вероватно желећи да се покаже као модеран, прогресиван, близак младима, изјави да је прегледао цео Нетфликс  и да нема шта није гледао на Нетфликсу. За младе и оне који знају шта је вештачка интелигенција и персонализовање предлаганих садржаја – то практично значи да највероватније гледа и ЛГБТ садржаје. Без обзира шта је он заиста мислио и хтео да каже . На Нетфликсу постоји барем 57 серија  које форсирају ЛГБТ као главне ликове а постоји и посебно издвојен жанр у претрази за ЛГБТ садржаје .

Следећи феномен који се појавио последњих година је затварање у „ехо-балон“: на друштвеним мрежама (а и на другим платформама, месинџерима, Веб 3 и 4) човек напросто бежи од садржаја које „неће да зна“ и од људи који мисле другачије. Услед огромне понуде информација, корисник одбацује сву информацију која није у складу са његовим мишљењем и фокусира се само на оне групе и окружење оних који мисле исто. (Сетимо се пси-ефеката, на пример ефеката „социјалност информације“, „ефекат стада“ и „ефекат подршке групе“.) Ово надаље узрокује стварање „затворених друштвених група“ што је понекад врло опасно: појављују је групе за самоубиства, групе фанатика, групе секташа, постоји цео покрет тзв. „скул-шутинг“ то јест пуцњава по школама… Према истраживањима често се у оваквим затвореним групама успостављају посебна правила комуникације: ословљавање са „брате“ (код религиозних група) и „сестро“ (код радикално феминистичких група). 
Све ове тенденције и феномени су изузетно опасни у случају деце и омладине. 

За „ехо-балоне“ је карактеристична унификација мишљења то јест да се свако ко мисли другачије врло брзо блокира и избацује из групе, тако да унутар групе сви мисле исто и практично једни-другима понављају једно те исто. Али оно што је још опасније то је лагано путовање целе групе и следовање за лидером. Обично се у оваквим групама издвоји јака личност која почиње да води групу у одређеном правцу.

Један од најпогубнијих феномена данашњице, који иако још увек није истражен, али се увелико користи у манипулацији друштвом и ономе о чему ћемо касније говорити – бихејвиористичком рату, је феномен екстрема. Обиље информација, презасићеност информацијама и општа отупелост („блиц-свест“, дигитална деменција, дебилизација) корисника – узрокују потребу за све јачим надражајима и све простијим садржајима. Свака идеја се врло брзо упрошћава, банализује, карикира, доводи до апсурда и супротставља онима који не мисле исто. О сваком питању се моментално ствара два потпуно опречна и супротна става и сви су принуђени да се сврстају уз једну од крајности. Данас су практично сва друштва подељена по сваком питању на две крајности које се огорчено мрзе! Као што смо рекли за пси-ефекат подршке групе: већина људи (а посебно младих) често изабирајући групу и окружење по једном питању – аутоматски су принуђени да се пристану и на све остале „ставове“ групе иако се у суштини не слажу.

И овде долазимо до у ствари највећег проблема, феномена који се тек назире: разочараност, отупелост, безидејност, безнађе. Ако се мало пажљивије сагледају данашња друштва а посебно млади у скоро свим државама и друштвима виде се управо ове особине. 

Из неког разлога који истраживачима тек предстоји да проуче, грађани, а посебно млади, под утицајем свих платформи, без обзира на животни стандард, класу, друштвени слој, иметак, образовање,… постају разочарани, „праведно гневни“, отупели, безидејни. Вероватно најбоља реч за ово би била: безнађе.

Сви ови феномени се пажљиво изучавају од стране тинк танк центара. И користе у глобалној неолибералној идеолошкој агресији. И државе су принуђене да се бране а и да заштите своје становништво. И од осмишљених напада америчких кибер-ратника али и од стихијских тенденција на самим мрежама. На пример: у Русији постоји неколико већих  јавних пројеката и комерцијалних фирми који се баве информационом безбедношћу. Ово је већ постала огромна област која се тиче и заштите података и заштите психе и заштите од манипулација, али један сегмент ове, већ се може слободно рећи „индустрије“, се тиче праћења друштвених мрежа и „заштите брендова“  на друштвеним мрежама. И руска држава преко тендера наручује праћење „температуре“ у друштву и на друштвеним мрежама по одређеним појмовима (брендовима). 

Праћење друштвених мрежа - Крибрум

1.  FOMO: Почему мы уверены, что окружающие живут лучше нас  https://www.wonderzine.com/wonderzine/life/life/232246-fomo 
2.  Fear of missing out en.wikipedia.org/wiki/Fear_of_missing_out
3.  Verile se najbolje teniserke Belgije - jedna za drugu www.b92.net/zivot/vesti.php
4.  Najbolja fudbalerka sveta udaje se za svoju koleginicu FOTO www.b92.net/zivot/vesti.php
5. „Netflix форсира LGBT садржај“ www.ifamnews.com/sr/netflix-forsira-lgbt-sadrzaj/
6.„Netflix деци суптилно намеће опасну трансродну идеологију“ www.ifamnews.com/sr/netflix-deci-suptilno-namece-opasnu-transrodnu-ideologiju/
7. „Нетфликс иде на суд – Велика порота Тексаса поднела тужбу против Нетфликса због сексуализације малолетника“ www.ifamnews.com/sr/netfliks-ide-na-sud-velika-porota-teksasa-podnela-tuzhbu-protiv-netfliksa-zbog-seksualizatsije-maloletnika/
8. Veče sa Ivanom Ivanovićem 526. Gost: Vladika Grigorije 1:05:31 водитељ: „хтео сам за крај да Вас питам једно питање које излази мало из оквира религије, онако људско је. […] Да ли можда имате неку препоруку, шта би људи могли да прочитају, који филм да погледају. Нешто што Ви гледате, што читате, што мислите да би било корисно за њих?“ Владика Григорије: „… да се исповедим пре тога, за мене кажу ова моја дјеца около, да сам прегледао цијели Нетфликс. Они за који год филм кажу – а ја сам га већ гледао а поготову серије. Али оно што се плашим, да ако ја препоручим серије које ја гледам, онда ће они моји колеге, епископи да се шокирају, шта ја то гледам.“ Даље владика препоручује разне филмове, серије („Млади Папа“ „Наркос“), књиге, шетњу, природу, „ја возим бицикло“,… али што је најзанимљивије – не препоручује молитву. 
9. www.out.com/lifestyle/2017/12/22/57-netflix-shows-awesome-lgbt-characters
10.  https://www.netflix.com/rs/browse/genre/100010 
11.  „Брендови“ као што смо раније описали нису само производи или фирме већ то могу бити и политичари, партије, друштвене организације, животни стилови, друштвене вредности,… Један од можда најважнијих „брендова“ је и Руска Православна Црква.

Први део фељтона пгледајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА