Најновије

ШТА ЈЕ ИДЕНТИТЕТ - КАПУТ ИЛИ КОЖА? Случај Милоша Ковића као огледало наше стварности!

У свом брзом и ефикасном реаговању на прогон који се против професора др Милоша Ковића спроводи на Филозофском факултету Универзитета у Београду(1), др Драган Хамовић је био јасан: “Јавни ангажман професора Ковића припада реду најбеспрекорнијих акција у нашој савременој, морално раслабљеној, пометеној или изобличеној елити. По самопрегору, опомиње на најбоље примере српских интелектуалаца и стваралаца из раздобља када се Србија подизала и градила, по цену несебичних улагања и жртава.      

Милош Ковић. (Фото: Јутјуб)

Пише: Владимир Димитријевић

О чему нема спора?

Милош Ковић сустопице прати дневне изазове савременог тока, тумачи их у неизбежној корелацији између прошлости и садашњег тренутка, расветљава их кристално јасно и утемељено. И када говори за ширу јавност и када пише за научне публикације.                

Увек је било и биће, у академској заједници обремењеној разним недостојностима и недоследностима, извргавања вредности и добрих обичаја. Али, овако огољено кршење писаних и неписаних норми - на које прецизно указује Милош Ковић, од стране оних који његовом научном имену и утицају не могу друкчије наудити - руши смисао и дигнитет Универзитета као установе засноване на поретку и врлини.                

Прилика је да и ми други, засад непогођени, сагледамо "случај" Милоша Ковића као део своје судбине, као симптом болести која може погодити сваког од нас који се изјашњавамо по савести и уверењу, мимо империјалних и системских наметаних доктрина. Не смеју такве радње, закривене иза згажених процедура, да остану изван светла јавности и њеног критичког суда. Спречимо бесавесне и тренутно моћне да уништавају људске интегритете, нарочито оне који се издвајају умним и моралним својствима. Мало нас је таквог кова.“(2)

Дакле, оно што се дешава са Ковићем, веома се тиче сваког од нас. Јер, у том лудилу има система. И није само Ковић прогањан. Рецимо, професор др Зоран Чворовић, чувени „звиждач“ у афери „Индекс“ ( још увек није окончана, а прошло је скоро деценију и по откад је афера откривена ) својевремено је тако прошао.(3) Ипак, у његовом случају правда је победила, и прогнани Чворовић се вратио на Правни факултет у Крагујевцу. Морамо учинити све да тако буде и у случају Милоша Ковића. 

Из историје самоуправљања                                                                      

Овде, наравно, није реч само о људској злонамерности, него и о проблемима везаним за орагнизацију рада Универзитета. Поводом Ковићевог случаја ( који, као и Кафкин „Процес“, траје и траје ), пре две године професор др Зоран Аврамовић је упозорио да прогони не би били могући да се код нас закони не пишу, што би рекао Павле Кенгелац, а цитирао Вук Караџић, „по правилам` баба Смиљане“:“Такви проблеми нису само „привилегија” Филозофског факултета. На свим факултетима у Србији постојали су, постоје (ко ће да их изброји?) и постојаће слични, мањи или већи проблеми насиља, кршења процедуре и воље научно-наставног већа. Другим речима, није овде реч само о једном факултету, већ о начину на који је у нормативном поретку уређена институција универзитета. Корени проблема налази се у: 1) тврдокорном задржавању самоуправне организације високог образовања, 2) одбијању да се у складу са европским стандардима пређе на интегрисани универзитет. Док се не реше ова два проблема, Милош Ковић ће понављати питање: постоји ли законски начин да се прогони и неправна понашања зауставе?            

У социјализму, универзитет је уживао самоуправљање и аутономију тако што је монополна партија контролисала управљање, финансирање, наставне кадрове. Ми који имамо самоуправна искуства знамо да су у институцијама „одлучивали” радни људи, а фактички владале неформалне интересне групе, чији су челници, разуме се, били чланови партије. Политичка моћ је из позадине давала предност једној или другој групи. Са транзицијом у грађанско друштво, капиталистичко тржиште и парламентарну државу статус готово свих установа, у смислу промене својине или добијања мандата управљања, променио се, али универзитет је остао на караули самоуправљања која се брани аутономијом. Чак је спуштена на „аутономију Одељења” факултета. Када се постави питање промене самоуправљања онда се то квалификује као угрожавање аутономије. А ствар је другачија: разликују се управљање и струка (настава, наука).                                                

Држава има управне надлежности у универзитетском образовању. То значи да она одлучује о избору директора који ће бити чувар закона, заправо надлежан за законитост рада. Процедура је јасна: онај ко те бира одговоран је за твој рад, контролише те и санкционише уколико кршиш законе.“(4)
И то је сасвим логично. Кад бисмо имали државу, а не само територију под туђом контролом, прогон Милоша Ковића не би био могућ.  

То није аутономија, то је аномија             

У Србији је на универзитетима другачије но што би морало бити, каже Аврамовић:“Оно што боде очи свакоме у академској заједници свакако је нејасан, магловит однос између државе и универзитета, односно факултета. Оснивач више од 80 факултета и пет универзитета, Република Србија нема управна овлашћења. По важећим законима, главни орган управљања факултетом је савет факултета, чије две трећине чине наставници и студенти, а трећину представници оснивача. То није управљање, то је класично самоуправљање. (И терминолошки је управа ублажена саветом). Тешко је наћи овакав систем самоуправљања у европским универзитетским центрима.                        

И као оснивач и као финансијер држава нема овлашћења над управним радом факултета. Ако је правни статус високошколских установа овакав, нема наде да ће се нешто изменити у смислу проблема о коме пише Милош Ковић. Године пролазе, а овде разговори о реформи универзитетског образовања тапкају у месту, троше се паре на неплодне расправе, пишу стратегије, ништа се суштински не мења и главно питање је да се што дуже остане на универзитету. А све то под окриљем говора о уласку у европски образовни простор. Али, на гајимо илузије: неће се ући са неинтегрисаним универзитетом и самоуправљањем.“(4)

Дакле, болест је системска, и напада повремено, кад коме одговара да се с неким обрачуна. Тако се и Ковић нашао на удару. 

Уместо закључка

Да поновимо: борба која се води око Ковића много је озбиљнија него што се на први поглед чини. То је заиста води борба за историју, без које нема постојања једног народа. Прогоњени сведок истине о нама је у књизи „Завети“ својевремено посведочио:“У времену огромне, нарасле моћи „средстава убеђивања“, од медија и интернета до бомби и ракета, не крије се намера да се „промени свест“ српског народа. То нам, чак, нуди и препоручује сâм председник наше републике. Ни такви пројекти нису нови. Потребно је, на пример, прочитати предлоге класичног британског либерала, историчара Томаса Бабингтона Маколија из 1835, о томе како променити школски систем у Индији да би се у тој колонији произвела „класа људи који ће бити Индијци по крви и боји коже, али Енглези по укусу, ставовима, моралу и интелекту“. Реч је, дакле, о колонизацији, спровођеној, и пре Срба, над многим нацијама. Ни учешће тобоже демократски изабраних органа власти у Србији у томе не би требало да чуди. Председник републике нам, наиме говори о штетности нашег „косовског мита“, док нам свесрдно препоручује мит о културној, цивилизацијској, политичкој и моралној супериорности западног света. Историчари су ту, међутим, да подсете да људи заиста живе од митова, да се због тога потискивање једног (српског) мита не завршава некаквом рационализацијом свести и јавног живота, него смештањем другог (западног, англоамеричког) на његово место, и да управо највеће западне нације, с обзиром на њихов учинак у истребљивању читавих људских популација на европском, америчком, азијском и америчком континенту, немају никаквих разлога да се позивају на своју моралну или цивилизацијску супериорност. Прочитајте сјајну књигу социолога Срђана Шљукића под насловом Мит као судбина.“(5,159)

Стајати на страни Милоша Ковића значи борити се за право на своју историју, за право на идентитет. Ако Ковића протерају, другосрбијанштина ће наметати своју, колонијалну верзију историјског мишљења студентима Филозофског факултета у Београду, и неће бити лако студентима да сачувају здрав разум и срце мудро, укрепљено заветношћу. А то нам је, у овом и сваком другом тренутку, насушно. Јер, идентитет није капут, него кожа једног народа. Капут се може скинути и обући други, али драње коже је најгори вид мучења. 

Не смемо пристати да нас лише самоистоветности ако хоћемо да, после потомака, будемо и преци. 

Упутнице:

1.http://www.pecat.co.rs/2021/10/kratka-istorija-jednog-progona/

2.https://www.novosti.rs/c/vesti/drustvo/1049526/podrska-kovicu-boju-istinu-reagovanje-dragana-hamovica-desavanja-filozofskom-fakultetu-beogradu

3.https://vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/istina-o-zoranu-cvorovicu.pdf

4.https://www.politika.rs/scc/clanak/424379/Pogledi/Samoupravljanje-na-fakultetima

5. Милош Ковић: Завети, Катена Мунди, Београд, 2019.

Вашингтон жели да повуче непримерен потез, али Москва има спреман одговор! Више о томе ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА