Данас је овај обичај, због неслагања етнолога, остао да лебди између мита и стварности.
Наиме, поједини етнолози су у својим истраживањима дошли до закључка да је овај обичај на истоку Србије, у околини Хомоља, код Влаха ипак постојао.
Овај "заборављени" начин флертовања у савременом свету послужио је као подобан предмет за надоградњу маштовитим детаљима са мноштвом сексуалних конотација.
Тако ћемо претраживањем "стрнџања" на гуглу наићи на разне верзије - од софт до харкора.
Сам назив потиче од румунске речи "странге", што значи стегнути, а стрнџање представља грљење и миловање.
Сматра се да обичај води порекло из доба владавине Турака. Наиме, момци и девојке би се сакупили у центру села. Затим би момци прилазили девојкама и одводили их на места где могу да се осаме, а девојке би обавезно прихватале позив. Неретко су долазили у пратњи родитеља који су имали улогу саветника.
Пипање, љубљење и мажење било је дозвољено само у горњем пределу тела, док сексуални однос није био дозвољен. Тај чин су, у том случају, звали „велико стрнџање“.
Сеоска средина и родитељи на овај обичај у то време гледали су благонаклоно, јер је имао важну социолошку функцију и био је једна врста иницијације и припреме за брак.
Родитељи су посебно били поносни на своје ћерке које су момци често бирали. С друге стране, девојке са мало удварача изазивале су подозрење и биле оговаране. У сеоским причама и оговарањима најгоре су пролазиле девојке које су ретко биране или се уопште нису "стрнџале".
"Реч је о истраживањима у североисточној Србији, области која је позната по већој слободи у мушко-женским односима и малолетничким браковима. Да би припремила децу за рани брак заједница се труди да их кроз обичаје уведе у свет одраслих и убрза њихово полно сазревање. Наиме, о појединим празницима било је обичајно утврђено и јавно одобрено, слободније понашање младих и њихово интимно упознавање, мада су истовремено важила строга правила патријархалног морала, која су налагала смерност у понашању младих у свакодневном животу. Обичаји страџања о белим покладама, током ускршњих празника, на Биљни петак и сл., имали су и функцију контролисања сексуалног понашања, јер се дозвољавањем оваквих контаката спречавао, уствари, потпун сексуални живот са свим могућим последицама", наводи Зорица Дивац у научном раду „Предбрачни односи - улазак у свет одраслих", објављеном у Гласнику Етнографског института Српске академије наука и уметности (САНУ).
У појединим изворима може се наићи и на ону "тврђу" верзију ове приче. У влашким крајевима, наводно, млади би се окупили у пећини под маскама где би "ишли до краја", а то би чинили чак мењајући партнере.
По завршетку "стрнџања" младићи и девојке би се облачили и излазили сами из пећине, кријући маске које су у "игри страсти" носили. Сваке године се правила нова маска, а у мраку пећине, у налету страсти, долазило је чак и до инцеста.
Поједини етнолози негирају овакву верзију и за овај обичај кажу да је културолошки мит.
Било како било, верујемо да се "стрнџање", из ових верзија приче, у Србији више не практикује. Мада, претпостављамо да и данас, у савременом свету, постоје разне варијације оваквог обичаја.
Извор: Еспресо
