Најновије

ГАЛИЈАШЕВИЋ ЗА ПРАВДУ: Нови Прилози за биографију Алије Изетбеговића - Изневјерена и осуђена Организација "Млади муслимани“ (ФЕЉТОН 3)

Мехмед Спахо, предсједник Југословенске муслиманске организације, изненада је умро, и та је смрт тада изазивала многа нагадања и сумње, а његова странка је све више губила углед и утицај и у земљи и у властитом народу. Муслимани из Босне, Херцеговине и Санџака масовно су се исељавали, тражећи по свијету боље услове за живот и за потврду свог људског достојанства. У августу 1939. створена је тзв. Бановина Хрватска, чиме је једна државна цјелина, која је постојала и потврдивала се вијековима, била на неприродан начин подијељена, чиме је и муслимански народ подијељен на двије државе. А приближавао се и рат на ове просторе.Ратни пожар је већ харао по неким европских земљама, што је код муслиманског народа појачавало осјећаł егзистенцијалне угрожености.

Пише: Џевад Галијашевић

Истакнуте личности у тој групи младих људи који су се почели окупљати око једне идеје били су студенти Есад Карађозовић, Тарик Муфтић, Емин Гранов и Хусреф Башагић. Прво им се придружила група дака Прве мушке гимназије, те елитне средње школе која се увијек дичила високим нивоом знања и културе. А ти ђаци су у таквој школи били већином одликаши.У почетку су то били само разговори о темама који су их све занимале. Тако се причало на ђачким састанцима, сијелима, скуповима у муслиманским културним друштвима …

Званично оснивање организације "Млади муслимани" извршено је крајем марта 1941. године у просторијама муслиманског друштва "Трезвеност", а оснивачку скупштину је отворио и водио Тарик Муфтић.

Било је присутно 40-50 младих људи. На скупштини су усвојена правила организације, и одлучено је да се она региструје код власти и тако почне и своје званично дјеловање. Међутим, нису прошле ни двије седмице, рат је стигао и у наше крајеве, и организација није регистрована.Да су страховања од оног што муслиманима доноси рат била оправдана, показали су већ први дани фашистичке окупације. Мрачне силе ступиле су на сцену.Били су угрожени људски животи и имање. Нови поредак, оличен у Независној Држави Хрватској, тоталитарни фашистички режим који је силом сузбијао свако супротстављање и друкчије мишљење, посежући за покољем и геноцидом у остварењу својих циљева, донијели су масовна убијања српског народа а  муслиманима страх и неизвјесност егзистенције. 

Осјећај угрожености организације натјерао је њено руководство да потражи спас у окриљу "Ел Хидаје", званичног и легалног удружења исламских свештеника. Тако је 1942. године организација постала нека врста подмлатка тог удружења. Додуше, ни у самом руководству ни међу чланством организације "Млади муслимани" тај потез није прихваћен једнодушно. Било је оних који су зазирали од удруживања са клером, знајући за његову традиционалну везаност за званичну власт, ма каква она била, његову неодлучност и недовољну борбеност када је ријеч о свим животним интересима муслиманског народа. Али и за такве бунтовне и борбене "Младе муслимане", који су се потпуно одвојили од "ЕлХидаје", било је доста посла и обавеза. Зато су се они већином ангажовали у добротворном друштву "Мерхамет" које је у тим тешким ратним годинама заиста имало пуне руке посла. Требало је збрињавати и хранити хиљаде избјеглица из источне Босне, Санџака и Херцеговине, који су бјежали од четничких покоља и настојали да нађу уточиште у Сарајеву и другим већим градовима по Босни.

Данас је тешко измјерити и неким конкретним показатељима представити допринос који су млади људи дали у том хуманом послу, поготову што је нова комунистичка власт тај допринос сасвим потцијенила и настојала да његове трагове уништи. Али да је он био велик и драгоцјен, у то нема никакве сумње. Да би се та дјелатност потпуније освијетлила потребно је казати и чињеницу да је она обављана у веома тешким условима, у сталној опасности по живот тих младих људи, некад изложених оружју наступајућих јединица четника, некад и сили партизанских бригада које нису знале даразликују помоћ угроженом народу од судјеловања у активним квислиншким јединицама. Тако је, на примјер, у посљедњим ратним данима на домак Сарајева од партизана страдала група младића муслимана који су помагали мухаџерима из источне Босне.

Није то био једини посао који су у рату обавили "Млади муслимани" и којим су код свог народа стекли углед и поштовање. Они су по махалама, око џамија, у друштвима, на сијелима, окупљали младиће и дјевојке, дјечаке и дјевојчице, подстицали их на учење и читање, развијали међу њима љубав према спорту и културним активностима, подучавали их у поштовању и упражњавању вјере и вјерских дужности. А уз то, ниједан од њих се није придружио усташама, ниједан није отишао у "Ханџар дивизију" или неку другу ССјединицу. Били су, додуше, учлањени у "Усташку младеж" као и сви други ученици и студенти из хрватских и муслиманских породица, али је то била обавеза која се није могла избјећи. Неки су били мобилисани у домобранске јединице, али се ту радило о војној обавези која их није могла мимоићи, исто као што нису могли избјећи мобилизацију у партизанске јединице које су се бориле у посљедњим ратним данима или су касније прогониле остатке четничких и усташких формација по шумама.

У првим посљератним данима чинило се да ће све бити нормално.Онима који су били у војсци нико није приговарао ако су ишли на молитву у џамију, ако су постили или одбијали да једу свињетину. Студенти муслимани су, на примјер у Загребу имали свој посебан дом и мензу у оквиру друштва "Узданица" и ту је кување хране било прилагођено правилима која им је вјера налагала. Али постепено је нова, револуционарна власт све више практично манифестовала своју идеолошку оријентацију.Сви су натјерани на заједничке казане.На све стране су по Југославији затваране медресе, мектеби и друге вјерске институције, све је снажнија и упорнија била пропаганда међу омладином да се оставља вјерских обичаја и обавеза, да се окреће атеизму и новој, комунистичкој идеологији. Таква оријентација није се задржавала само на вербалном убјеђивању, него су кориштена и друга средства притиска. Укинута су друштва као што су била "Трезвеност" и "Мерхамет".Од "Гајрета" и "Узданице" створен је "Препород", пандан српском друштву "Просвјета" и хрватском "Напредак". Нова комунистичка власт је имала снажан утицај у та сва три друштва. Међутим, ни тај утицај није био довољан.Друштва су 1949. године рапуштена.Умјесто њих је створен Савез аматерских културно-умјетничких друштава, уз објашњење да је то воља сва три народа и да ће се на тај начин много успјешније развијати братство и јединство.

"Млади муслимани" су се поново почели окупљати, и то сад много масовније и организованије, подстакнути осјећајем да им је угрожена вјера, да је доведен у питање национални идентитет. Јер, иако је за вријеме рата партизански покрет издавао друкчије декларације, иако друкчије пише и у закључцима АВНОЈ-а и ЗАВНОБИХ-а, муслимана као народа опет нигдје није било.Опет им је, као у "старој трулој Југославији", постављен захтјев да се опредијеле јесу ли Срби или Хрвати. То су били младићи и дјевојке који су васпитавани у духу породичних традиција, а те традиције су се заснивале на вјековним, потврђеним и провјереним вриједностима.
Неких од вођа организације "МИади муслимани" више није било. Говорило се да су Есад Карадозовић и Емин Гранов побјегли у иностранство, а за Асафа Сердаревића се знало да је погинуо, да је био у оној групи што су је партизани побили посљедњих дана рата у акцији "Мерхамета". Нико тада није знао да је убијен и Есад Карађозовић у покушају да пређе границу, а да се Емин Гранов крије у својој породици (он ће се успјешно крити равно десет година, а онда ће изићи, биће затворен мјесец-два, и убрзо пуштен).

Организацију стварају и окупљају нове чланове ранији активисти: Неџиб Шаћирбеговић, Алија Изетбеговић, Ешреф Чампара и други, а када то руководство буде разбијено и осуђено на робију на процесу 1946. године, ствара се нова руководећа група која постепено формира праву, доста масовну илегалну организацију по свим правилима конспирације, организацију која има своје групе у многим градовима и селима по Босни и Херцеговини.а.

Први, и веома значајан јавни иступ "Младих муслимана", значајан прије свега по томе што је то, колико се зна, био први отворени протест против нове власти у Југославији, догодио се већ ујесен 1945. године на оснивачкој скупштини друштва "Препород" у сарајевској Вијећници. Мимо сценарија који је припремљен под патронатом нове власти "Млади муслимани" су дошли у великом броју и довели доста својих присталица. Извршили су прави пуч на тој оснивачкој скупштини, говорили, викали, лупали и издејствовали да неколико њихових истакнутих чланова уђе у управу друштва. На изласку из Вијећнице Алија Изетбеговић је био ухапшен, али је сутрадан пуштен јер је полиција схватила да треба похватати конце цијеле организације па онда хапсити и кажњавати. Од тог тренутка организација је стално била под паском ОЗН-е, касније УДБ-е, да би се на основу прикупљених података у годинама од 1946. до 1949. извршио суров и немилосрдан обрачун који је значио крај организације "Млади муслимани".

Прво хапшење руководилаца организације извршено је 1. марта 1946. године. Као војници ухапшени су Алија Изетбеговић и Неџиб Саћирбеговиц, са још десетак другова. Да ли због заузетости цивилних судова, или што су се надали да ће казне бити оштрије, тек цијелој груп је, на приједлог државног тужиоца, судио војни суд. Казне су можда биле и преоштре, можда и реално одмјерене према тадашњим критеријама, али је сигурно да су биле веома благе кад се упореде са казнама које су изрицане на каснијим процесима, поготову на оном 1949. године, када су четворица младића стријељана. Неџиб Шаћирбегович је на том првом процесу добио четири, Алија Изетбеговић три, а остали још мање година и мјесеци робије.

Тај процес није дао резултате које је власт очекивала.Нити је остале "МИаде муслимане" скренуо са пута којим су пошли, нити је заплашио младиће и дјевојке који су се у све већем броју укључивали у рад организације. Он је више био упозорење, сигнал да их комунистички режим сматра непријатељима, и да се према томе морају понашати. 

Нова група активиста организације, који су њени чланови били још за вријеме рата, почела се окупљати већ у априлу 1946. године. То су били Хасан Бибер, Халид Кајтаз, Исмет Сердаревић, Вахид Козарић и Махмут Јаребица. 

Пошто су сви били у војсци када је дјеловала и ухапшена претходна руководећа група, нису били сумњиви полицији па су се слободно састајали и договарали. Први састанак одржан је у априлу у стану Хасана Бибера. Он је био најстарији, имао је пуних 26 година.Осим тога код њега је у фебруару 1945. Есад Карађозовић оставио све пропагандне и друге материјале организације, па се већ тада Хасан истицао као водећа личност, иако званично никад није био изабран за руководиоца.
На том првом састанку договорено је да се прије свега приступи окупљању старих и привлачењу нових чланова. Сваки од учесника састанка добио је задатак да у кругу својих познаника и пријатеља наде младиће и дјевојке које ће заинтересовати за рад организације, једно вријеме пратити и посматрати њихово дјеловање и понашање, а онда их уводити у организацију. Ти нови чланови добиће затим задатак да и сами на исти начин анимирају нове младиће и дјевојке, и тако редом. Та група активиста наставила је да се редовно састаје сваки дан или код Хасана Бибера или у стану Халида Кајтаза.

По правилима конспирације, сваки члан руководства стварао је своју групу, а групе нису знале једна за другу. Исти принцип примјењиван је и код стварања нових група и ширења мреже организованих чланова. 

А онда су услиједила масовна хапшења припаника Младих муслимана. 

Групе удбаша, праћене наоружаним војницима, хапсиле су дању и ноћу. Поступак је најчешће био веома груб, пљуштале су батине, ухапшени су везивани по двојица лисицама или жицом за руке.Жица се урезивала и правила ране, али се на то нико није обазирао.Чим је на њих указано прстом да их треба ухапсити, унапријед се знало да су криви, и као да су већ осуђени требало их је одмах и кажњавати.Они више нису били ни слободни људи ни нормални грађани.

А вријеме је било тешко. Земља је била у критичној економској ситуацији, опасност од напада Совјетског Савеза послије сукоба око Резолуције Информбироа била је стална. У радњама се није могло купити готово ништа, чак су се и најокорјелији криминалци тешко одлучивали да се баве шверцом јер су и према њима примјењиване драстичне казне. Глад или хронична неисхрањеност мноштва људи били су се надвили над становништво као мора. Дотадашња искључива економска и политичка окренутост према "веииком брату" Совјетском Савезу и осталим источним земљама, и немогућност да се након прекида тих веза успоставе нови односи са Западом, довели су земљу на руб колапса. Нова, револуционарна власт на та питања није могла дати никакав одговор народу. 

Поред ибеоваца, хапшени су и суђени сарадници окупатора, ухваћени одметници, "крижари" и "шкрипари", имућнији људи који су проглашавани гуликожама народа и ратним добитницима, па касније пуштани када им је све одузето; међу њима су се сада нашли и "Млади муслимани". Тако је нова власт имала пуне руке посла, поред заваравања народа она је на тај начин јачала,    снажила будност и збијала редове војника, чувара реда и поретка, партијацаи скојеваца, дакле свих оних који су били инструмент владавине револуционарног поретка.

По објашњењима која је касније дао у затвору Теуфик Селимовић-Будони Исмету Сердаревићу, са којим се нашао на истом радном мјесту на издржаважњу казне, када је планиран коначни обрачун са "Младим Муслиманима", сад у договорима на релацији Централни комитет - УДБ-а, биле су двије концепције (а Будони је поуздан свједок, јер је у то вријеме он био један од руководилаца УДБ-е за Босну и Херцеговину и један од главних извршилаца тог обрачуна). Заговорници прве концепције тврдили су да би те младиће требало похапсити, коловође осудити на по неколико година затвора, а остале добро испребијати, отпремити на друштвено корисни рад или пустити. Што је најважније, ништа не објављивати, да народ не зна за тај обрачун и да се не узнемирава. Заговорници другог рјешења тврдили су да је потребан много драстичнијиобрачун: смртне казне и дугогодишње робије, и да све треба објавити како бисе и остали припадници муслиманског народа заплашили да не покушају ништа слично. Очигледно, побиједила је ова друга концепција, и она је досљедно је  спроведена. У Сарајеву је провала почела са двије стране. Прво је директор Медресе Сулејман Кемура, каснији реис-ул-улема, ухватио код једног ђака неке летке и прогласе организације "Млади муслимани" и о томе обавијестио УДБ-у, ова је дјечака одмах ухапсила и подвргла испитивању. С друге стране, један члан сарајевске организације отишао је на лијечење у Коњиц, тамо се повезао са мостарском организацијом, а када је ухапшен откривао је чланове и једне и друге организације. Медутим, можда су и те, као и друге "провале" послужиле као повод, можда су УДБ-и помогле да дозна како се организациłа проширила и омасовила више него што су они знали и очекивали. Али је сасвим сигурно да припадницима УДБ-е то нису била прва обавјештења о организацији, да је она вјероватно од почетка знала све шта се дешава и куд иде.

Младог Омера Ковача, ученика сарајевске Медресе, су мучили и тукли данима, али он је упорно шутио. Другови који су га видали у пролазу кажу да су му од силних батина очи биле испале из својих дупљи. Објесили би га за ноге у соби за мучење и љуљали, тражећи да проговори. Како он није попуштао, љуљали су га све јаче и јаче, на крају је ударао главом од један па од други зид. Тако је и умро, о томе нико ништа није знао, а за породицу он је једноставно - нестао. Такву судбину су вјероватно имали и Фикрет Плочо и Асим Чамџић, иако је за њих званично било речено да су убијени приликом покушаја да 1949. илегално пређу границу према Грчкој.

Омера Ступца, једног од вођа мостарске организације, довели су из затвора из Загреба у априлу 1949. када су почела хапшења и осталих руководилаца организације. Водали су га између Сарајева и Мостара да би га, као младића који је до тада по својој племенитости, храбрости и одлучности да пружа отпор био узор свим члановима организације, показивали друговима и на њему демонстрирали своје драконске методе. Кад је први пут доведен у мостарски затвор вођен је од ћелије до ћелије и показиван. Тада му је једна рука била већ усахла од батина и мучења. Послије су га објесили за руке и ноге, помоћу пушке коју су му провукли испод кољена. Висио је тако у затворском ходнику, а из посебне цијеви на стропу капала му је вода у ноздрве. Свакодневно су туда проводили новохапшене "Младе муслимане" и показивали им тај призор како би већ на првом кораку знали шта их чека. И говорили су им, како свједочи Смаил Велагић: "Овдје нема живих хероја!"

Хилмија Муфтић је још за вријеме истраге, од силних мука и батина, почео показивати знаке нервне поремећености. Али на то се нико није обазирао.Изведен је на суђење и осуђен као и остали, провео је само неколико година у затвору, али слободе никад није угледао јер је са робије отпремљен у лудницу.

Када се пажљиво читају записници саслушања која су у сарајевској УДБ-и обављана као припрема за велики процес одржан у августу 1949. године, може се запазити једна карактеристика.Већина оптужених су ухапшени у априлу, неки су испитивани истог дана или сутрадан, затим се испитивање прекида, наставља се за седмицу, за десет или више дана, па се опет прекида, па се касније наставља.

У другим случајевима оптуженог не испитују, пролази мјесец и више дана, а испитивања се интензивно обављају пред закључење истраге, када се већ врше припреме за суђење. Судећи по записницима, испитивање тече глатко, окривљени све признаје, мирно потписује сваку страницу. А може се само замислити кроз какве је муке сваки од њих пролазио у паузама испитивања, шта је све чињено да се он сломи и да престане одбијати прихватање кривице, и оне коју је ма имао и оне коју није. На крају стављају своје потписе и исљедник и окривљени, уз обавезну изјаву испитиваног да се према њему поступало коректно. Хасан Бибер чак одаје признање исљедницима да су били према њему пажљиви и омогућили му да се за вријеме истраге лијечи, јер је био болестан. Од чега - то и су се не каже.

Истина је међутим, да у изјавама осумничених, сваки испитивани "признаје" да је организација била антинародна и терористичка, у то затим "одаје"да је организација жељела искористити тешку ситуацију у земљи насталу послије Резолуције Информбироа и, повезана са вањским непријатељима, дићи устанак којим би се рушио постојећи режим. У поглављу књиге "лстрага", гдје доносимо ове записнике у цјелини, осим оних дијелова који се дословно понављају, има тај додатак за записник Хилмије Муфтића, карактеристичан по овоме. Муфтић на крају записника негира било какву везу организације са догадајима око Информбироа, да би већ на сљедећој, "додатој" страници "признао" сасвим супротно.

Предходна два дела фељтона погледајте ОВДЕ.

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције. 

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА