Најновије

EМИЛ ВЛАЈКИ ЗА ПРАВДУ: Сребреница је била данајски поклон Србима

Међународни медији су тада били сведоци када је српска армија евакуирала око 30.000 муслиманских цивила. Војници УН су више пута посведочили да су Срби добро поступали с цивилима. У Подрињу су на хиљаде Срба протерани, повређени и масакрирани, док су истовремено њихова имања и куће уништаване. Отоме западни медији шуте.  Да ли је геноцид, ако прво све цивиле непријатељске војске на сигурно смјестите, и тада кренете у обрачун са противничком армијом?обрачун са противничком армијом?“

Пише: Емил Влајки

Други дио сребреничког злочина, онај извршен од стране Срба над Муслиманима, био је пројектиран од стране Запада, а у спрези с дијелом тадашњег муслиманског руководства. Срби су наглавачке улетјели у постављену замку, што их нимало не амнестира од почињеног злочина. Погледајмо кронологију догађања.

Представници муслиманске заједнице окупили су се у Сарајеву 28. и 29. рујна 1993. године Неки преживјели чланови сребреничке делегацје рекли су да им је Изетбеговић казао да би НАТО, према предсједнику Клинтону, интервенирао у БиХ само под увјетом да Срби упадну у Сребреницу и да притом побију барем 5.000 особа. То није било могуће реализирати, јер је слиједеће године био геноцид у Руанди са милијун жртава и свијет је био тиме заокупљен. Година 1995. је за то било „идеално вријеме“, јер је Клинтону за други предсједнички мандат требао форсирани мир у БиХ.

Очито је, да је Сребреница „дата на тањуру“ Србима. Орић је са својим штабом хеликоптером пребачен из Сребренице седам дана прије њеног пада. Дан прије пада, цјелокупна мушка муслиманска популација напустила је Сребреницу, укључујући и 4.000 наоружаних припадника Армије БиХ; у Сребреници је, према попису направљеном од стране Холандских трупа остало око 300 мушкараца.

Злочин над Муслиманима се вјеројатно десио приликом и након заробљавања, када су се Муслимани настојали пробити кроз српске положаје према својим базама. Масовне егзекуције над Муслиманима вршене су у мјестима Пилице, Брањево, Петковац, Козлук и Кравица.

Поновимо, како Тадеус Мазоwиецкy, специјални извјестилац УН са ратом захваћених подручја, описује што се догађало 11. српња у Сребреници:

ДОКУМЕНТ

Кључни дијелови текста Mazowieckog

Након освајања Сребренице, тамо није више било мушкараца, само жене и дјеца

СРЕБРЕНИЦА 

А. Опће примједбе 

4. Овај извјештај се заснива на налазима мисије специјалног извјестиоца приликом посјете Тузли, од 22.-24, јула 1995. као и истраге коју је провело особље Центра за људска права, везано за компоненту цивилних питања мировних снага Уједињених нација (УНПФ). Истраживање укључује интервјуе вођене са расељеним лицима и разговоре са појединцима из подручја Тузле, укључујући представнике кантоналних и опћинских власти, локалних медицинских установа и чланова српске заједнице. Такођер, контактирано је безброј међународних организација и локалних невладиних организација активних у том подручју, укључујући Уред Високог комесаријата за избјеглице при Уједињеним нацијама (УНХЦР), Међународни комитет црвеног крижа, Љекари без граница (Белгија), Посматрачка мисија Европске заједнице и Хелсиншка скупштина грађана. Примљене су информације од неколико новинара. Уз то, овај извјештај се заснива на интервјуима са мировњацима Заштитних снага Уједињених нација (УНПРОФОР) који су били присутни у Поточарима и Сребреници када су се описани догађаји у Сребреници десили. 

Трагична одисеја муслиманског народа у Сребреници, започела је падом Енклаве, у уторак 11. јула 1995. Изгон цјелокупне муслиманске популације, процјене говоре између 38.000 и 42.000 попримио је сљедеће облике: 
Једна група која се састојала, углавном, од жена, мале дјеце и неколико особа нерегрутне старосне доби, отишла је из Сребренице у штаб Заштитних снага Уједињених нација (УНПРОФОР) који се налазио у Поточарима. Остали су тамо кратко вријеме прије него су насилно одвезени аутобусима на борбену линију приликом евакуације које су организирале снаге босанских Срба.

Болесни и рањеници су прво одвезени у Поточаре, а затим евакуирани на линију фронте возилима медицинског конвоја УНПРОФОР, који су организирале снаге босанских Срба. 
Група, која се састојала, углавном, од мушкараца регрутне старосне доби, сакупљена је у колону и кренула пјешке на пут, дугачак најмање неколико дана од Сребренице до линије фронта… 

Б. Ситуација у Сребреници 

Жестоко бомбардирање енклаве Сребренице започело је у четвртак 6. јула, а до слиједећег уторка снаге босанских Срба ушле су у град. До тада је већ хиљаде жена и дјеце стигло у базу УНПРОФОР, тражећи заштиту. Мало је било мушкараца у овој маси. База која је узаврела од људи, гранатирана је поподне. Људи су вриштали и плакали на капији, а извјештаји говоре да је било жртава и да је убијена најмање једна особа. 

Започела је евакуација ових људи, од којих су неке одвезли припадници УНПРОФОР у Поточаре на пет камиона, а остали су пјешке ишли за њима. Скоро 95 посто лица овог егзодуса састојало се од жена, дјеце и старијих особа. Путовање до Поточара описано је као потпуни каос, у којем су људи висили са страна камиона и падали од исцрпљености због врућине и тешких услова. Рањени из болнице су, такођер евакуирани у Поточаре… 

Путовање пјешке 

Мушкарци регрутне доби из Сребренице скупили су се на брежуљку Буљим-Јаглић, у непосредној близини града у понедјељак 11. јула. Формирали су врло велику колону од 15.000 лица која је кренула из града према територији под контролом Босанске владе. Колона се, углавном, састојала од мушкараца цивила. Између 3.000 и 4.000 било је наоружано, а према извјештајима, око 10.000 ненаоружано. Мало је било жена и дјеце у тој групи. 

Ова колона, са два или три лица у реду, пружала се неколико километара. Извјештаји говоре да су наоружани људи били распоређени на челу, затим група рањеника, онда цивила и, коначно група наоружаних људи. Такођер је било наоружаних људи који су били раштркани са страна колоне. 

 У току путовања ова колона се прекидала на много мањих група. Касније, како се путовање наставило, ове мале групе су се придруживале осталим групама и путовали су заједно. Тешко је установити јасан низ догађаја, пошто је толики број људи био укључен у групе које су се стално формирале и цијепале. Извјештаји свједока на тај начин теже да дају дио по дио слике онога што се догађало. 

Преживјели са овог путовања говоре о нападима и засједама које су постављале снаге босанских Срба, групама састављеним углавном од цивила… 

Питање да ли су ово били војни напади против цивила заправо је кључно у правном смислу. Да би се успоставило кршење међународног хуманитарног права, такви напади морају бити против цивила. Напади против бораца дозвољавају се у току нормалног ратовања. Овим се намеће проблем везан за ову ситуацију, пошто се почетна колона, и касније покидане групе, састојала од мјешавине цивила и бораца. 

Зато би требало одредити, на бази једног по једног случаја, да ли се сваки поједини напад на неку групу сматра кршењем међународног хуманитарног права…

Муслимани о Сребреници

- Сами Муслимани из Сребренице дали су најбоља објашњења неочекиваног повлачења јаких снага 28. корпуса – каже Павић. – Ибран Мустафић, оснивач СДА у Сребреници и посланик у скупштини Федерације БиХ, у интервјуу 1996. је рекао: 

„Сценариј за издају Сребренице је свјесно припремљен. Нажалост, у тај посао су умијешани босанско Предсједништво и команда Армије”. Он је нагласио да су напади из заштићене зоне били „свјесно давање повода српским снагама да нападну”, а да су трагични сценариј направиле „личности које су у љето 1995. напустиле Сребреницу без огреботине”.

Због оваквих изјава на Мустафића је организирано неколико атентата, а још већи скандал је изазвало свједочење Хакије Мехољића, некадашњег шефа полиције у Сребреници.

- Он је открио да је циљ повлачења 28. дивизије био срачунат да доведе до што већег броја жртава, да би се добио повод за НАТО интервенцију.

Мехољић је открио да је Алија Изетбеговић делегацији из Сребренице рекао: 

„Клинтон ми је нудио и у априлу 1993. да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тад ће бити војна интервенција”. Кад је Изетбеговић покушао да ово демантира, Мехољић је као свједоке позвао још седморицу људи који су присуствовали састанку.

О пометњи међу народом који се повлачио за 28. дивизијом Армије БиХ из Сребренице, писао је и Џонатан Рупер из ББЦ: „И холандски мировни контингент и обавјештајни официри британских специјалних јединица САС, који су се налазили у граду кад је пао, били су свједоци огорчених борби између самих муслимана у Сребреници кратко вријеме прије него што су Срби ушли. Такођер постоје извјештаји да је знатан број погинуо прелазећи минска поља која је њихова страна поставила.”

ЗАКЉУЧАК

Амерички државни секретар, Мадлен Олбригхт, је прва у Савјету Сигурности УН почела говорити о „Сребреничком геноциду“, 10 коловоза 1995. Показала је члановима Савјета 8 сателитских фотографија. Само три од њих није класифицирано и на њима се апсолутно ништа конкретно не види!

Занимљиво је, да се датум њеног казивања поклапа са током америчко-хрватске операције 'Олуја' када је из Хрватске отјерано око 200 000 људи.. 
Али, доста тога је већ речено.

1.Оно што је неоспорно, то је да је у Сребреници и око ње, након злочина почињених над Србима од 1992-1995 од стране Муслимана, почињен злочин над Муслиманима, мушкарцима, од 11-17 јула 1995.
2.Срби нису смјели присуствовати ископавању муслиманских жртава.
3Многи ДНК налази, с обзиром на далеке родбинске везе са жртвама, нису вјеродостојни с обзиром на неопходан постотак вјеројатности да би такве жртве биле истински верифициране.
4.Пронађено је око 400, очито побијених, муслимана са завезаним рукама.
5.Добар дио приче о геноциду исконструирали су страни антрополози (неки из Јужне Америке) на основу „логичке дедукције“ који Сребреницу нису ни видјели
6.Међутим, ништа се друго, чак ни приближно точно, не зна:
-Не зна се број жртава.
-Не зна се слијед догађаја.
-Не знају се вријеме и околности страдања Муслимана.
-Не знају се прави наредбодавци онога што је сасвим сигурно утврђено као злочин.
-На мезарју у Поточарима постоје покопани Срби сматрани муслиманима као и наводно покопани муслимани који су пронађени живи.
-Дио масовних гробница које постоје, сасвим су сигурно резултат асанације (било је љето, и пријетила је зараза) које је војска Републике Српске извршила.
7.То је први локални, селективни злочин у повијести, судски оквалифициран као геноцид.

Срби морају бити свјесни тога, да се њихова демонизација наставља несмањеним интензитетом и да је окосница те демонизације управо „сребренички геноцид”. Запад је потрошио (и троши) на стотине милијуна долара како би одржао тај, већ сада, планетарни мит. 

У суботу на Правди читајте текст Емила Влајкија  – Оспоравања „сребреничког геноцида“.

Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА