Најновије

ЕМИЛ ВЛАЈКИ ЗА ПРАВДУ - СРЕБРЕНИЧКИ ЗАПИСИ: О ријечима и стварима

На крају, на сцену ступа „међународни суд правде“. Он, на примјер, одбија да осуди нелегални и геноцидни НАТО напад на „непостојећу земљу“ (с ким ли је то „међународна заједница“ претходно у Рамбујеу преговарала?!), игнорира злочине „добрих момака“, али зато олако проглашава геноцидом скуп злочина на једном уском подручју гдје остарјели, те жене и дјеца, нису страдали.

Eмил Влајки (Фото: Архива)

Пише:  Емил Влајки

Мој отац, Хрват, и неколико његових пријатеља, одлучили су на почетку Другог свјетског рата да се ожене Јеврејкама да би их отргли од смрти. Мајка, Беа Аскенази, преживјела је, али не без опасности. Иако удата за неЈевреја, на улици је морала носити траку са жутом Давидовом звијездом. Мада је удајом промијенила име и презиме, у особној карти јој је стајало њено јеврејско поријекло.  У три наврата, била је интернирана диљем источне Еуропе. Отац ју је некако проналазио и спашавао.

Породица моје мајке није била те среће. Скрила се у некој напуштеној кући, али не задуго. Сусједи су јавили да су једног јутра дошли нацисти, на силу извукли моју баку, дједу и двије млађе мајчине сестре. Сусједима се учинило да се бака и дједа плачући моле. Али Јахве, јеврејски бог, очито их није услишио пошто нитко од њих никада више није био виђен.

Било је то вријеме Хитлеровог „финалног рјешења“ за Јевреје од којих је само у Аушвицу убијено миљун. Тада је филозоф Хоркхеимер рекао да након Аушвица више не може бити хуманизма. То се онда, када се убијало без одабира: мушкарце, жене, старо и младо како би се затро читав један народ, звало: геноцид. Тада су ријечи покривале универзалну бол, имале су дигнитет и одговарале су стварима.

Хоркхеимер се није преварио. Након рата, планету је захватио ужас неоколонијалне експлоатације. Данас, када је највећи дио свијета у дужничко - ропском односу према „међународној заједници“, сваке године од аранжираних ратова и биједе умире око четрдесет милијуна људи, од чега, према УНИЦЕФ-у, седамнаест милијуна дјеце! Али, зачудо, нитко се на те „неважне жртве“ нити осврће, нити то зове геноцидом! Овдје ријечи, не само да су изгубиле, него су добиле обрнути смисао: геноцид на свјетском нивоу проглашава се процесом демократизације!

Перверзност међународних односа посебно се испољила након пропасти „социјалистичког блока“ када је свијетом завладао Велики Брат. Од тада, не само ријечи, већ ствари и људи немају никаквог значења. Ратови и поводи за рат аранжирају се по вољи:

- Да би се напао Ирак, 1991. године било је измишљено да су ирачке снаге у Кувајту бацале на под бебе из инкубатора и газиле им главе. Све то је, наводно, видјела једна болничарка која је свједочила пред Конгресом „Великог Брата“, а милијуни људи су при том плакали пред ТВ екранима. Касније се испоставило да је то свједочење било лаж и да је наводна болничарка била кћер кувајтског амбасадора која се годинама није враћала у своју земљу. Након рата је, „Велики Брат“, завео ембарго против Ирака због чега је, по УНИЦЕФ-у, само до 1995. умрло више од пола милијуна дјеце. Тко је икада то назвао геноцидом?

- Да би се 1999. напала Југославија, исфабрициран је „масакр“ у Рачку, а успут је речена лаж о томе да су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четиристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија констатирала је да је од почетка 1999. страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име тих лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: „вратит ћемо вас на 1389. годину“! Ријечи су поново изгубиле смисао: тај геноцидни покушај назван је „хуманитарном интервенцијом“!

- Да би се наново напао Ирак, 2003. године измишљена су „ирачка средства за масовну деструкцију“, а свијету је представљен лажан документ о, наводној, ирачкој опасности; ријеч је, у ствари, о петнаест година старом магистарском раду неког студента! И поново је „Велики Брат“ напао једну земљу без одобрења УН-а и на основу лажног извјештаја! Наравно, то што у Ираку постоји 12 посто свјетске резерве нафте, „нема никакве везе“ са суштином ствари! Од 2003. до данас, у тој земљи убијено је пар стотина тисућа цивила, што од „хуманитарне интервенције“, што од испровоцираног грађанског рата. Али, нитко то не зове геноцидом!

Не признаје се, надаље, ни геноцид над Индијанцима, ни над аустралским аутохтонцима, ни над Јерменима, ни над Вијетнамцима. Геноцид је оно што од сада „Велики Брат“ прогласи геноцидом и што легитимира његову неоколонијалну политику. Једна од „формула“ за „геноцид“ је сљедећа:

Прво се међусобно покрве народи на неком (стратешки важном) подручју, с тим да су већ одабрани „добри и лоши момци“. На ратну сцену ступају медији „међународне заједнице“, центри за психолошко ратовање, шпијунске службе, дипломате, фалш - сателитски снимци, а све у сурадњи са банана-политичарима „добрих момака“ који су у стању да жртвују „мир за независност“ (Алија Изетбеговић. Када међусобно клање и етничко чишћење дођу до врхунца, онда они који су све закухали „хуманитарно“ интервенирају; наравно, једино против „лоших момака“!

Да, ипак, не би било сумње у исправност њихове „хуманитарне“ интервенције, аранжирају се све претпоставке за један „мини-селекцијски геноцид“ као онај у Сребреници. „Добри момци“, мушкарци и војска, напуштају неки град, препуштају га непријатељу и кукавички остављају на лицу мјеста жене и дјецу! Рачуна се да, чак и ако их непријатељ не повриједи, направит ће неколико масакра над мушкарцима, било због обијести злочинаца којих има у свакој војсци, било због освете ради претходних злочина које су починили „добри момци“. Ако жртава није довољно, оне ће произаћи из пробоја „добрих момака“ кроз непријатељске линије. На крају, на сцену ступа „међународни суд правде“. Он, на примјер, одбија да осуди нелегални и геноцидни НАТО напад на „непостојећу земљу“ (с ким ли је то „међународна заједница“ претходно у Рамбујеу преговарала?!), игнорира злочине „добрих момака“, али зато олако проглашава геноцидом скуп злочина на једном уском подручју гдје остарјели, те жене и дјеца, нису страдали.

Боже, питам се, зашто и нацисти нису имали овакву, српску, концепцију „геноцида“? Арон, Берта, Сара и Хана би живјели, пружили би ми љубав за коју сам прикраћен, а у животу би, након рата, били и милијуни других који су нестали у конц логорима. Овако, остају само вјечито неисплакане жртве и споменици, те бескрупулозни свјетски мешетари који све људско скрнаве и обезврјеђују, одузимајући ријечима и стварима свако достојанство и смисао.

У петак читајте на Правди текст Емила Влајкија „Сребренички геноцид“ и „Олуја“. Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА