Најновије

Дејан Грујић (интервју): Највише су ме дотицале Цртице у којима сам описивао људе који не могу да преживе од свог рада!

Сигурни смо да његов глас препознајете широм Србије. Дејан Грујић је водитељ и уредник емисије јутарњег програма Радио Београда 202, „Устанак“, и то је оно што знате а да ли знате да је он дипломирани глумац и да је недавно издао књигу под називом "Цртице"? Дејан нам открива како је настала ова књига коју су многи са нестрпљењем очекивали.

Фото: Слађана Банић, Лука Караџулески, Ана Грујић

Како су настале цртице?

Цртице су настајале годинама. Догодило се случајно, (мада ништа на овом свету није случајно) да постанем уредник Јутарњег програма Радио Београда 202. Tадашњи главни уредник 202-ке, Дарко Коцјан, предложио ми је да се сваког јутра када водим емисију, огласим „Цртицом 202“ у којој би коментарисао људе, догађаје, појаве... Био сам сумњичав, али сам пристао да барем покушам. До тада нисам писао и то је за мене представљало прави изазов. Међутим, прве реакције слушалаца биле су више него одличне, и шта сам друго могао да урадим него да наставим с писањем. Трудио сам се да баратам чињеницама, и успевао у томе. Нико се никада није јавио да ме оптужи да баратам неистинама, чаршијским причама, или да спекулишем. Дешавало се да испод моје Цртице, у пољу за коментаре на мрежама, пратиоци допишу своје коментаре који су у највећем броју случајева улепшавали и допуњавали мој текст.  

 Која Вам је најдража цртица и зашто?

Свака је на свој начин била најдража у тренутку настајања. Знате већ како изгледа тај процес писања: мерите сваку реч, бирате најсажетије описе, трудите се да све буде јасно и прецизно, непристрасно, а опет лично, и онда кад се све заврши рад на Цртици, схватите да је сутра нови дан, и наравно нови изазов за следећу Цртицу. Највише сам волео цртице у којима је у центру пажње човек, уметник, спортиста. Најлепше и најнадахнутије сам писао о Новаку Ђоковићу, Бисери Велетанлић, нашим младим шампионима знања, али и о неким драгим гостима нашег главног града, уметницима, музичарима... Не замерите, не бих издвојио ни једну Цртицу посебно.

Која цртица Вас је највише растужила и дотакла емотивно?

Највише су ме дотицале Цртице у којима сам описивао људе, раднике, ратаре, уметнике који не могу да преживе од свог рада, обесправљене и понижене. Жртве транзиције и њихове судбине, такође и жене, поготово оне које су претрпеле насиље, деца просјаци и она без родитељског старања, студенти који муку муче са системским неправилностима и парадоксима, судбине немоћних напуштених животиња које џелати у људском облику масакрирају... Кажем Вам, није ми лако да се одлучим, јер би то онда било лицитирање а ја то не могу и не умем. Ипак су све Цртице моје и подједнако су ми прирасле срцу.

Шта за Вас представља ова књига? 

Ова књига за мене представља излет у сасвим нови свет. Открио сам захваљујући књизи да то што пишем сада има вредност хронике. Описујући догађаје од 2010. До 2012. Године, заправо враћам време и анализирајући долазим до закључка да се ништа значајно није променило до данашњих дана. Моја издавачка кућа „Либерланд“ и уредник Карло Астрахан, планирају да од мојих Цртица направе едицију. То значи да бисмо сваке наредне године објављивали „Живот на Цртицу“, а свака књига би била збирка од око 150-так цртица и обухватала би око две године. Кажем, то су планови, видећемо како ће читалачка публика реаговати. У време када нема јавних промоција због епидемије вируса корона, веома смо задовољни првим реакцијама читалаца али и тржишта морам да признам, јер је чувени „Југотон “ из Београда преузео на себе обавезу да књигу дистрибуира у својим продајним објектима тако да је то једна велика шанса да књига добро прође.

Шта Ваша књога поручује читаоцима а шта Ви као аутор?

Порука читаоцима је да читају оно што им се допада, да не робују предрасудама и не оцењују писце као „лаке“ „жанровске“ „тешке“ или „таблоидно-естрадне“. Важно је да се чита. Укус ваља полако оштрити и после сваке прочитане књиге, само од себе, критеријум избора неке следеће књиге биће оштрији Невероватно ми је када чујем да се у Србији мало чита. Чита се, и то веома, само што је мало оних који су читани. После прве књиге, себе доживљавам као хроничара једног времена, непретенциозног и ненаметљивог, а жељног да оно што пише прочита што је могуће више људи. Међутим, моје жеље су једно, а стварност – па хајде да сачекамо да почну праве промоције, да победимо корону, да вратимо живот у нормалу, лако ћемо после да сводимо рачуне.

 

Извор:Правда

 

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА