Како су настале цртице?
Цртице су настајале годинама. Догодило се случајно, (мада ништа на овом свету није случајно) да постанем уредник Јутарњег програма Радио Београда 202. Tадашњи главни уредник 202-ке, Дарко Коцјан, предложио ми је да се сваког јутра када водим емисију, огласим „Цртицом 202“ у којој би коментарисао људе, догађаје, појаве... Био сам сумњичав, али сам пристао да барем покушам. До тада нисам писао и то је за мене представљало прави изазов. Међутим, прве реакције слушалаца биле су више него одличне, и шта сам друго могао да урадим него да наставим с писањем. Трудио сам се да баратам чињеницама, и успевао у томе. Нико се никада није јавио да ме оптужи да баратам неистинама, чаршијским причама, или да спекулишем. Дешавало се да испод моје Цртице, у пољу за коментаре на мрежама, пратиоци допишу своје коментаре који су у највећем броју случајева улепшавали и допуњавали мој текст.
Која Вам је најдража цртица и зашто?
Свака је на свој начин била најдража у тренутку настајања. Знате већ како изгледа тај процес писања: мерите сваку реч, бирате најсажетије описе, трудите се да све буде јасно и прецизно, непристрасно, а опет лично, и онда кад се све заврши рад на Цртици, схватите да је сутра нови дан, и наравно нови изазов за следећу Цртицу. Највише сам волео цртице у којима је у центру пажње човек, уметник, спортиста. Најлепше и најнадахнутије сам писао о Новаку Ђоковићу, Бисери Велетанлић, нашим младим шампионима знања, али и о неким драгим гостима нашег главног града, уметницима, музичарима... Не замерите, не бих издвојио ни једну Цртицу посебно.
Која цртица Вас је највише растужила и дотакла емотивно?
Највише су ме дотицале Цртице у којима сам описивао људе, раднике, ратаре, уметнике који не могу да преживе од свог рада, обесправљене и понижене. Жртве транзиције и њихове судбине, такође и жене, поготово оне које су претрпеле насиље, деца просјаци и она без родитељског старања, студенти који муку муче са системским неправилностима и парадоксима, судбине немоћних напуштених животиња које џелати у људском облику масакрирају... Кажем Вам, није ми лако да се одлучим, јер би то онда било лицитирање а ја то не могу и не умем. Ипак су све Цртице моје и подједнако су ми прирасле срцу.
Шта за Вас представља ова књига?
Ова књига за мене представља излет у сасвим нови свет. Открио сам захваљујући књизи да то што пишем сада има вредност хронике. Описујући догађаје од 2010. До 2012. Године, заправо враћам време и анализирајући долазим до закључка да се ништа значајно није променило до данашњих дана. Моја издавачка кућа „Либерланд“ и уредник Карло Астрахан, планирају да од мојих Цртица направе едицију. То значи да бисмо сваке наредне године објављивали „Живот на Цртицу“, а свака књига би била збирка од око 150-так цртица и обухватала би око две године. Кажем, то су планови, видећемо како ће читалачка публика реаговати. У време када нема јавних промоција због епидемије вируса корона, веома смо задовољни првим реакцијама читалаца али и тржишта морам да признам, јер је чувени „Југотон “ из Београда преузео на себе обавезу да књигу дистрибуира у својим продајним објектима тако да је то једна велика шанса да књига добро прође.
Шта Ваша књога поручује читаоцима а шта Ви као аутор?
Порука читаоцима је да читају оно што им се допада, да не робују предрасудама и не оцењују писце као „лаке“ „жанровске“ „тешке“ или „таблоидно-естрадне“. Важно је да се чита. Укус ваља полако оштрити и после сваке прочитане књиге, само од себе, критеријум избора неке следеће књиге биће оштрији Невероватно ми је када чујем да се у Србији мало чита. Чита се, и то веома, само што је мало оних који су читани. После прве књиге, себе доживљавам као хроничара једног времена, непретенциозног и ненаметљивог, а жељног да оно што пише прочита што је могуће више људи. Међутим, моје жеље су једно, а стварност – па хајде да сачекамо да почну праве промоције, да победимо корону, да вратимо живот у нормалу, лако ћемо после да сводимо рачуне.
Извор:Правда