Тај дан је освануо на Дан борца - 4. јула 1966. године кад је откривен споменик "Камени цвет". Одавању почасти жртвама присуствовало је тада више од 30.000 људи из Славоније, Баније, Босанске Крајине и других крајева тадашње Југославије.
Аутор монументалног споменика архитекта Богдан Богдановић сачувао је у својој мемоарској књизи "Уклети неимар" аутентично сведочанство о дубоким емоцијама са којима су окупљени приступили његовом споменику.
Присутни су Богдановићев меморијал доживели као надгробни споменик својим убијеним рођацима и спонтано му тако и приступили.
Крутим протоколом режирана, свечаност у Јасеновцу почела је говором првоборца Марка Белинића, који се маси окупљеног света и родбини жртава обратио за оно време уобичајеним речима и фразама. Белинић је говорио, али га скоро нико није слушао.
Усред монотоног говора, како је сведочио Богдановић, маса се покренула.
Људи су спонтано и без икаквог позива кренули преко поља ка "Каменом цвету" који је од бине био удаљен готово километар. Преко покошене ливаде уз лелек и сузе кренуле су жене у црнини, забрађене марамама, старци, деца из рата...
Како су пристизали до споменика падали су на његово подножје, грлили и љубили његове стубове. Све је изгледало као да су жалосни људи кренули у сусрет својим убијеним родитељима, рођацима, пријатељима...
Архитекта Богдановић, сведочећи овим потресним сценама, забринуо се чак и за безбедност људи и споменика. У пројектовању нико није рачунао на могућност да се хиљаде људи истовремено окупи у његовом подножју.
Штампа у духу тадашњег времена и начина извештавања није пренела ништа од атмосфере која је тог дана владала у Јасеновцу. "Борба" у броју од 5. јула 1966. објављује опширан извештај о комеморацији, преноси говоре и детаљно набраја учеснике и високе госте, али о првом организованом доласку породица жртава не даје ни једно једино слово.
Потресна сцена, достојна античке драме, која је обележила церемонију на обали Саве, просто је прећутана.
Овај догађај у тадашњим новинама, иначе, "потопљен" је гигантским новинским текстовима о реакцијама партијских форума на одлуке Брионског пленума, одржаног свега неколико дана раније. Тадашњим властима, према важећој политици "братства и јединства", али и суровог обрачуна са неистомишљеницима, били су важнији извештаји са општинских партијских форума поводом смене Александра Ранковића, него одавање поште јасеновачким жртвама.
Ко служи Вучићу, кога су основале службе и ко је радио у корист НАТО! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Вечерње Новости
