Најновије

ГЕНЕРАЛ ВИНКО ПАНДУРЕВИЋ: Нон пејпер који нуди (не)решење

Реч је за неке, о старој, а за неке о новој идеји повлачења државних граница на западном Балкану, односно о прекрајању граница БиХ, потврђивању и ширењу, за неке већ прекројених граница Србије, а за друге пак о територијалном проширењу Албаније и Хрватске.

Винко Пандуревић (Фото: Јутјуб)

Пише: Винко Пандуревић, генерал-потпуковник ВРС у пензији

У другој декади месеца априла букнула је јавна дебата о такозваном „non-paper“, што би  у буквалном преводу значило „не папир“, „не постојећи папир“, а у ствари мисли се на незванични документ, који је као „незванични дипломатски документ“, наводно у средиште ЕУ, послао председник Словеначке владе Јанез Јанша.

Суштина нон пејпера односи се на „финализацију“ процеса разбијања и распада СФРЈ. Односно на наводно окончање процеса „разграничења“ међу републикама, покрајинама и народима СФРЈ. Нон пејпер предвиђа промену граница БиХ, која би се свела на малу бошњачку државу, коју би сачињавали садашњи бошњачки кантони, Република Српска (РС) би се припојила Србији, хрватски кантони (жупаније) би се припојиле Хрватској, Косово би се припојило Албанији. Дакле добили би смо „Малу Босну“ и увећану Србију (која би била увећана за разлику у површини територије РС и територије Косова и Метохије, „Велику Хрватску“ и „Велику Албанију“).

Реч је за неке, о старој, а за неке о новој идеји повлачења државних граница на западном Балкану, односно о прекрајању граница БиХ, потврђивању и ширењу, за неке већ прекројених граница Србије, а за друге пак о територијалном проширењу Албаније и Хрватске.

Наиме, тешко је званично утврдити како је и где је настао поменути нон пејпер, ко је главни аутор тога папира, али сасвим је сигурно да тај документ постоји, упркос многобројним тврдњама да тога папира нема. Нешто што званично не постоји, нешто што наводни аутори одбацују и не признају, изазвало је лавину расправа, лавину реакција званичних државних функционера у скоро свим државама западног Балкана, као и реакције политичких аналитичара. Поставља се питање, како нешто чега наводно нема, може да произведе такво снажно дејство у односима међу државама западног Балкана, као и реакције најважнијих фактора у свету као што су САД, ЕУ и Русија. И да нон пејпер и не постоји, реакције на тему разграничења на западном Балкану, су такве да је нон пејпер материјализован, да се он могао осетити, опипати и буквално изчитати, док смо слушали расправе на ову тему.

Међутим, нон пејпер постоји, без сваке сумње. На порталу necenzurisano.si словеначки новинари Примож Цирман и Весна Вуковић су 15.априла објaвили наведени нон пејпер у његовој оригиналној верзији на енглеском језику под називом „Western Balkans – a way forward“ (“Западни Балкан – пут напред“). Тврдње да је незванични документ послат у Брисел на адресу председника Европског савета Шарла Мишела, нико званично није потврдио, као ни то да је такав документ у Брисел стигао. Таква врста докумената се обично и не евидентира у званичним каналима кореспонденције, па је и очекивано да се негира његово постојање, слање и пријем. Као аутор нон пејпера се помиње председник Владе Словеније Јанез Јанша. Јанша је негирао постојање таковог папира у његовом ауторству. Међутим мање је важно шта о том папиру говоре његови наручиоци, аутори, консултанти, са које адресе је послат, као и  адресе на које је послат, важно је какве је последице тај нон пејпер изазвао, поред тога што су га се сви одрекли.

Погледајмо укратко шта нон пејпер садржи. Као увод у нон пејперу је кратко описана политичка ситуација на западном Балкану, европска и северноатлантске перспективе земаља западног Балкана, са свим оптерећењима заосталим из протеклих ратова и неадекватних решења тих проблема предузетих у протеклом периоду у постратовским напорима ка постизању стабилности на западном Балкану.

У документу се наводе нерешена кључна питања: 1) Да је Дејтонски споразум из 1995. практично потврдио резултате рата; 2) Да је у овом тренутку тешко замислити европску перспективу Србије и Косова; 3) Да је чланство БиХ у ЕУ могуће искључити у целости; 4) Да је у међувремену празан простор искористила Турска за повећање свога утицаја у БиХ и у Северној Македонији; 5) Да осим Турске и неколицине локалних политичара који имају личну корист од хаоса и нефункционалних институција, са стањем у БиХ није задовољан нико.

Затим долазимо до кључног дела документа у коме се предлажу решења за напред описане проблеме.

Аутори документа су нагласили да Србија, Хрватска и Албанија у овом тренутку имају стабилне владе и да њихови изабрани лидери могу доносити стратешке одлуке, па због тога предлажу: 1) Уједињење Косова и Албаније….. Српски део Косова би добио статус по угледу на Јужни Тирол (реч је о аутономној покрајини на северу Италије коју насељава становништво немачког говорног подручја). 2) Припајање већег дела РС Србији. „Српско национално питање би се у највећој мери решило припајањем дела РС“.  У овом случају Србија би прихватила уједињење Косова и Албаније, пише у документу. 3) „Хрватско национално питање би се могло решити уједињењем већинских хрватских кантона у БиХ са Хрватском, али са доделом посебног статуса хрватском делу у БиХ (по моделу Јужног Тирола). 4) „Бошњаци би на овај начин добили независну и ефикасну државу, за коју би преузели пуну одговорност. На референдуму би грађани одлучивали о приступу ЕУ или о будућности изван ЕУ (по угледу на Турску). За сада већина Бошњака подржава ЕУ перспективу, међутим у случају настваљања хаоса и снажног повећања турског утицаја и утицаја радикалног ислама, њихов положај би се у будућој деценији драстично могао погоршати“. 5) У циљу лакше имплемнтације понуђених решења ЕУ би покренула свеобухватан економски програм развоја западног Балкана. Даље се говори о корацима које би требало предузети ради имплементације понуђених решења. Наводе се следећи кораци: 1) кроз тихе процедуре у сарадњи са домаћим доносиоцима одлука испитати могућности реализације плана; 2) Такође кроз тајне-тихе процедуре испитати  реакције и подршку плану кључних међународних  лидера; 3) Свеобухватним планом информисања јавности, узимајући у обзир различито расположење јавног мњења у појединим земљама западног Балкана, припремити јавно мјење за његову реализацију; 4) У случају да план подрже ЕУ, САД и већина западно-балканских држава приступити његовој формализацији.

Поред наведених одредби нон пејпера македонски медији су објавили  нову карту западног Балкана, и то на бази нон пејпера, по коме би се западни део Северне Македоније припојио Албанији, као и подручје Прешева и Бујановца на југу централне Србије.

Након тога што је садржај нон пејпера процурио у јавност, појавиле су се и реакције заинтересованих субјеката, односно држава и њихових политичара, пре свега у БиХ, а затим и у Хрватској, а у нешто блажој форми и у Србији, као и критике власти у Словенији од стране опозиције. Сазнали смо да је председник Словенији Борут Пахор током посете Сарајеву разговарао са бошњачким чланом председништва БиХ Шефиком Џаферовићем на тему мирног разлаза у БиХ. Реакције на нон пејпер бошњачких политичара у БиХ су врло жестоке. Они се жестоко противе свакој помисли о подели БиХ или пак о отцепљењу РС или неких хрватских кантона – жупанија. Њихова политика је унитаристичка. Они се залажу за централизовану БиХ. За укидање ентитета и кантона, или у најгорем случају за регионализацију БиХ, уважавајући географске и економске критеријуме. Како рече Џаферовић, кога пподржава Жељко Комшић, такође члан председништва БиХ, који предстваља Хрвате, а изабран је бошњачким гласовима, „било каква подела БиХ изазваће рат“ (rapоrt.ba 16.04.2021.). Он је против мирне поделе БиХ. Он је против поделе БиХ по цену рата.

Потпуно супротно становиште заступа српски члан председништва БиХ, Милорад Додик, који се залаже за миран разлаз у БиХ. Он користи прилику да истакне да су унутрашње границе између ентитета, као и државне границе БиХ,  такође јасно дефинисане и међународним уговором признате и да се не могу доводити у питање. После наведене ракције сарајевских политичара уследиле су оштре осуде нон пејпера од стране Немачке, Француске и неких институција ЕУ. САД су, као што је већ добро познато против поделе БиХ, против промене граница држава на Балкану, осим ако није реч о српским територијама.

Државни секретар САД Ентони Блинкен је, непосредно пре него што се појавио нон пејпер, послао писмо-поруку члановима председништва БиХ, у коме се каже да је против промена Дејтонског споразума, односно против Дејтона – 2. Заложио се за адекватне уставне промене изборног система (a Balkans.aljazeera.net), (промене које су на трагу захтева Хрвата у БиХ, када је реч о избору хрватског члана председништва БиХ, прим, аутора).

Погледајмо настале проблеме из другог угла. И после низа негирања постојања нон пејпера, негирања његовог садржаја, као и негирања да је документ настао у кабинетима Владе Словеније, те негирања да је документ саставио Јанез Јанша, председник Владе Словеније, поставља се низ нових питања. Да ли је могуће да једна земља чланица ЕУ, па још и тако мала по својим капацитетима и снагама у оквирима ЕУ, бивша чланица СФРЈ, сачини наведени документ, који је по свом садржају у потпуној супротности са званичном и јавно прокламованом политиком ЕУ о непромењивости граница у Европи, одржању стабилности на Балкану и политици подршке Високом представнику у БиХ и очувању њене целовитости? Да ли је реалан сценатрио да су кључне земље ЕУ каналима тајне дипломатије припремиле наведени нон пејпер, ради испипавања пулса свих земаља које се помињу у нон пејперу, у погледу понуђених решења на западном Балкану? Да ли ЕУ покушава да предузме неке радикалне кораке у правцу „коначног“ решења проблема на западном Балкану и да покуша истиснути снажно присуство САД на Балкану?

Да ли је понуђено решење „српског националног питања“ мамац за руководство Србије и РС, ради отцепљења РС и лакшег признања Косова? Или је ово упозорење Бошњацима у БиХ, да лакше прихвате и спроведу дејтонско уређење БиХ, и да одустану од сталних покушаја унитаризације БиХ, и да буду спремни да прихвате БиХ као федерацију три националне републике? Можда је ово све закувано у сарајевској кухињи, како би се поново отворило питање прекрајања Дејтонског уређења БиХ, упозоравајући на опасност њеног комадања од стране Србије или Хрватске уз подршку домицилних снага и српских и хрватских  политичара у БиХ? Може ли се нон пејпер посматрати и као покушај ревизије политике великих сила према западном Балкану, а посебно према српском националном питању, које је до сада решавано на штету Срба, од стране великих сила пре свих САД, Велике Британије и Немачке? Након свих испољених реакција на нон пејпер, кривица за понуђена а неприхватљива решења садржана у нон пејперу, покушава се пребацити на Србију и српске политичаре у БиХ. Бошњачки политичари у Сарајеву, а и неки лидери земаља ЕУ индиректно покушавају да оптуже Србију да је она аутор, или у најмању руку иницијатор или наручилац нон пејпера, ради задовољења својих „великосрпских, хегемонистичких апсирација“.

Очито да су аутори нон пејпера рачунали на „примамљивост“ садржаја нон пејпера посебно у оном делу који се односи на припајање РС Србији, мислећи да ће Србија лакше прогутати признање Косова, па и испустати из вида да би неки делови РС остали изван Србије. Срби су схватили значај „шаргарепе“ у међународној политици, и да се неће олако залетати и прихватати не проверена решења и доносити одлуке на властиту штету. Улазак у процес прекрајања граница БиХ, распакивање Дејтонског споразума, отворило би друге проблеме, где би било тешко изборити адекватан и позитиван резултат за Србе у БиХ, без могућности на повратка на старо Дејтонско уређење.

Избор предесдника Владе Словеније Јанеза Јанше за доносиоца нон пејпера, односно курира и гласноговорника, колико год он то негирао, је симболичан и није случајан. Он је био весник растурања СФРЈ, главни актер у насилном отцепљењу Словеније. Он је човек који је започео практични део процеса распада СФРЈ, па би желео да буде и онај који ће ставити тачку на тај процес.

Балкан остаје нестабилан. Остаје сфера интереса и присуства великих сила, пре свих САД, Русије, Немачке и Велике Британије, и на посебан начин и Кине. Турска има посебно важну улогу. У нон пејперу се то наглашава. Чак се озбиљно схвата могућност да „редукована БиХ“, као муслиманска држава остане изван ЕУ за увек, али у снажној вези са Турском. Борба великих сила за остварење својих супростваљених интереса на Балкану, неће помоћи да балканске земље остваре мир, стабилност и напредак. Све те земље Балкана, па чак и Словенија и Хрватска, као бивше чланице Југославије, а  сада чланице ЕУ, остају у великом обиму државе са ограниченим суверенитетом. Интерес Србије у постојећој консталацији снага јесте мир и стабилност на западном Балкану, економски напредак, очување КиМ у границама Србије на основама Резолуције 1244 СБ УН, независна БиХ са унутрашњим уређењем заснованом на Дејтонском споразуму у којој РС има свој адекватан положај и уставне надлежности, које не могу бити упитне, равноправан положај Срба у земљама региона, развијање добрих односа са Русијом и Кином и реално сагледавање улоге и снаге САД и ЕУ на Балкану. Србија као балканска и европска држава са снажним историјским и државотворним утемљењем остаје важан чинилац на Балкану на кога се мора рачунати.

Нон пејпер се може сматрати као нови покушај ЕУ и других западних земаља да изнађу нови приступ проблемима Балкана и да изграде нови баланс у својим међусобним односима. И овај пут се показало да је лако доносити решења на штету других, трговати и трампити туђе територије, ради властитог добра, али то недаје дугорочно одрживе резултате. Нон пејпер отвара низ питања, на која је тешко дати одговор, а не нуди реална решења.

Шокантну изјаву америчког амбасадора погледајте ОВДЕ.

Извор: Српски став

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube