„Негде крајем 2003. године, митрополит Амфилохије ме је замолио да проверим да ли је његов кабинет на Цетињу озвучен. Био сам свестан да то не спада у делатност ВБА, али с друге стране, нисам могао да одбијем тако високог црквеног великодостојника“, испричао је генерала Стојановић.
Убрзо се указала прилика. Један високи официр ВБА ишао је службено у Црну Гору. Генерал му је поверио задатак, саветујући га да београдске таблице замени цетињским и оде у Митрополију. Официр ВБА је понео скупоцен апарат којим се утврђује озвученост.
„После прегледа ме је позвао и објаснио да – чим је укључио апарат, почело је да зуји и пишти на све стране. Питао ме је шта да ради. Пошто митрополит тада није био у манастиру, рекао сам му да утврди где се све бубице налазе, фотографише и све остави у затеченом стању. Позвао сам митрополита и рекао му да је „на мерама“, а судећи по моделу бубице, претпоставио сам да је то уграђено деведесетих, када је и дошао на Цетиње и посаветовао га да ништа не дира, али да више не држи састанке у кабинету, нити да одатле телефонира. После пар дана, обавештајци су схватили да нешто није у реду. Претпостављам да су „притисли“ некога од монаха, који су били присутни када су моји људи проверавали. Од тада, ја сам био стална мета Вукашина Мараша. Гањали су ме све док нису успели да ме смене“, испричао је у „Српском свијету“ генерал Момир Стојановић.
Да ли ми нешто дугујемо Немачкој, сазнајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
