Најновије

МИЛАН ВИДОЈЕВИЋ ЗА ПРАВДУ: Титова и Брантова "Брионска формула" је ништавна! (ФЕЉТОН)

Био сам студент журналистике у време посете Вилија Бранта Југославији, 1973. године, врхунца титоистичког ушминканог а већ начетог идиличног експеримента.

Милан Видојевић. (Фото: Јутјуб)

Пише: Милан Видоејвић

Као и сви тада био сам жртва невиђене и континуиране контроле ума, која је спровођена зналачки и успешно. Сви смо били почашћени јер нам је у посету долазио прослављени немачки канцелар, борац против нацизма који је клечао, ако се не варам, у Варшавском гету одајући пошту јеврејским жртвама и касније добио Нобелову награду за мир, коју су добијали сви највећи покварењаци светске политике, да би са Титом обавио важне билатералне разговоре, како се касније испоставило, у апсолутну корист Немачке.

Протокол је био на нивоу лакировке без премца. Брант је допутовао 16. априла и дочекао га је тадашњи председник СИВ-а Џемал Биједић. Брант је за два дана боравка у Београду положио венац на Гроб незнаног јунака на Авали, посадио дрво у Парку пријатељства, посетио новосаграђену Народну библиотеку, а претходна је била једна од омиљених мета Луфтвафеа 1941. године, а о разговорима с Биједићем се не зна ништа јер стенограм са званичних разговора није сачуван! Или је касније склоњен или намерно није вођен због тајности разговора и договора који су постигнути. Претпоставка је да се разговарало о репарацијама, кредитима и градњи словеначко-хрватске атомске електране у Кршком.

После комплетног "третмана" у Београду, уследила је посета брионском фараону, где су обављени кључни разговори. О тим разговорима може се читати само у Брантовим мемоарима, па остаје само сумња у њихову објективност, јер мемоари су, често, ушећерена и самодопадљива слика о сопственом месту у светској историји. Цитираћу одломак из Брантових мемоара, како је то навео новинар Зоран Марковић у недељнику "Дуга," 30. септембра 1989. године.

"Споразум између владе СФРЈ и владе СР Немачке о одобравању кредита потписан је 10. децембра 1974. године. Закон о ратификацији донет је 26. децембра у Савезној скупштини, а Указ о ратификацији потписали су председник Тито и председник Скупштине Киро Глигоров."

У службеној белешци ССИП-а, која се односи на поменути кредит дословце пише:

"Две стране су се након дугих и тешких преговора и консултација сагласиле да преостала отворена питања из прошлости, у које спада и обештећење, треба решавати кроз дугорочну сарадњу на економском и другим пољима. Први корак у томе био је закључење Споразума о наменском кредиту 1972. и 1974. године под веома повољним условима у укупном износу од милијарду марака, који није био намењен задовољењу индивидуалних потраживања жртава нацистичких злочина и ратних заробљеника, већ искључиво за изградњу енергетских постројења и других објеката који повезују привреду целе Југославије, што је одговарало идеалима жртава о уједињеној и сложној Југославији."

Какво бедно лицемерје и права слика титоистичке диктатуре бескрупулозних отимача, равних онима са друге стране преговарачког стола!

Јер, црно на бело, састављачи коминикеа знају да тај новац не треба дати жртвама нацистичких злочина, ратним заробљеницима, преживелим логорашима из логора смрти Трећег рајха, јер су се они "жртвовали идеалу" Титове државе фантазмагорије "о уједињеној и сложној Југославији," која никад није постојала, и злочини Четвртог рајха у којима је Тито био један од водећих светских лидера, резултирали су атомском електраном Кршко.

На костима српских и других жртава Југославије, Тито, Кардељ, Бакарић и Доланц изградили су још један споменик који показује да се злочин исплати. Све је било припремљено унапред. Прво су Словенија и Хрватска потписале уговор 18.априла 1971. године о заједничкој изградњи електране Кршко. Расписан је међународни тендер на којем су учествовали "Џенерал Електрик," "Крафтверк Унион" и "Вестингхаус."

Победио је "Вестингхаус," па је с њим потписано писмо о намерама 1973. године, а главни уговор потписан је у августу 1974. године. Кредит су већ били одобрили Немци и 1. децембра 1974. године, Тито на великој свечаности у Кршком, у присуству комплетне политичке номенклатуре Хрватске и Словеније, полаже камен темељац, али није доживео да атомску електрану пусти у рад 2. октобра 1981. године, што би сигурно волео.

Да добијени новац не би отишао на неку другу страну, или на исплату жртава, не дај боже, што би се заиста могло сматрати обликом репарације, што срећом нису схватили ни у Немачкој ни у Југославији, цена радова у Кршком непрестано је расла, јер је "Вестингхаус" другоразредна фирма са проблематичном опремом, и незамисливо је да неко победи на међународној лицитацији са ценом од 348 милиона долара, па му се одобри повећање на 411 милиона долара, па на 516 милиона долара.

Заправо се и не зна колико је Кршко стварно коштало, узимајући у обзир инфлацију која је у периоду градње расла од 15,62 динара за један долар до 5.000 динара за један долар.

Од средстава кредита изграђен је кружни далековод од 380 КW око Југославије, што је једино одговарало основној намени кредита. Део кредита коришћен је за одржавање ликвидности земље, стабилизацију девизних резерви Народне банке Југославије, а део је дат републичким секретаријатима за фонд солидарности! Нема података за које намене солидарности, нити колике су биле суме упућене републикама.

Став немачке владе био је јасан:

 "На основу репарација Југославија је примила од СР Немачке 1972. и 1974. године укупно милијарду немачких марака у виду помоћи у капиталу. (потцртао М.В.) Између савезног канцелара Бранта и председника Тита тада је постигнута сагласност да се питање обештећења више неће постављати (?! знаци чуђења моји, М.В.). Ово је учињено у име сарадње и пријатељства у будућности. Али ако се коначно потпише Уговор о миру, онда би питање обештећења могло поново поставити."

Овде се постављају два питања. Чак и да се прихвати лажна тврдња да кредит може бити замена за репарацију, а показао сам вам у прошлом наставку зашто то није могуће, поставља се друго питање огромне разлике у износима.

За Југославију је у Паризу утврђено 9,14 милијарди долара репарација. Од тога Немачка треба да исплати 7,12 милијарди, Италија 1,45 милијарди и Мађарска и Бугарска 570 милиона долара. Задржимо се, за сада, на Немачкој. Неће бити да једна милијарда, чак и да је прихватило као "репарацију," може да покрије седам милијарди? Где су камате сада већ за 70 година неплаћања дуга? Да ли мисле да 35 милиона долара у половним машинама затвара дуг од седам милијарди?

Професор др Стеван Ђорђевић, деведесетих година шеф катедре за међународно право на Правном факултету у Београду, побио је упорно немачко позивање на Лондонски споразум из 1953. године, којим је требало размотрити потраживања држава и њихових грађана оштећених од стране Трећег рајха, његових институција и агенција. Те исте године, 23. октобра, поново у Паризу, закључен  је споразум између Западне Немачке и трију западних окупационих сила, а за нас је битна глава 6. у којој пише да ће проблем репарација "бити решен по окончању мировних уговора између Немачке и њених бивших непријатеља или ранијим споразумом по том питању." (потцртао М.В.)

Југославија никада није потписала мировни споразум с Немачком, као ни остали савезници, те се према томе није одрекла својих права, нити је било ко други у њено име то могао да учини! Ово су биле речи др Поповића и ослоњене на члан 2. Завршног акта Париске конференције. Југославија је предложила и прихваћене су њене допуне, које гласе:

1) Владе потписника се не одричу одређивања у своје време облика и трајања неспорног износа репарација које има да плати Немачка;

2) Оне се не одричу свога права у погледу дефинитивног решења немачких репарација;

3) Тиме се не оспоравају политички захтеви који се могу поставити у погледу уговора о миру са Немачком.

Све правне заврзламе, кршење Устава Југославије од стране Тита, уз свесрдну подршку немачке стране, јер све је јефтиније него платити ратне репарације, укључујући "дисциплиновање" и бомбардовање Србије, немају упориште у међународном праву, поготово после уједињења Западне и Источне Немачке, јер је то био предуслов за потписивање мировног уговора, пошто су обе Немачке биле легитимни наследници Трећег рајха, уједињене сада у једну државу.

Зато је канцелар Хелмут Кол скоро доживео инфаркт када је Пољска обновила свој захтев да јој Немачка на име ратне одштете исплати додатних 500 милијарди марака. Тада се огласио и југословенски Секретаријат за иностране послове саопштењем да ће неизмирене обавезе из Другог светског рата постале веома актуелне управо због уједињења Немачке.

Немачка је покушавала годинама да такозваном "Халштајновом доктрином," по којој је Немачка унутрашњим законом једнострано прекидала своје међународне обавезе према земљама које су у своје време признале Источну Немачку, као што је некада Хитлер на сличан начин одбацио Версајски уговор, што наравно није могуће. Међународни споразуми које је Немачка потписала не могу се поништавати законом донетим у Немачкој.

Неје проблем толико у Немачкој колико је проблем био у Југославији у време Тита. Невероватно је шта је у име његових болесно сујетних и грандоманских пројеката Југославија урадила, "опраштајући дугове," поклањајући фабрике другим државама, расељавајући привреду из Србије у друге републике због наводне могуће инвазије Русије и Варшавског пакта после Резолуције Информбироа. О овој унутрашњој пљачки Србије после Другог светског рата писаћу у следећих неколико наставака.

Таква врста непатриотске политике, на штету државних интереса Србије и њених грађана, траје до данас. Нема напретка Србије и изласка из пакла међународних притисака и уцена који трају читав век, ако се не рашчисте стари односи, и са некадашњим непријатељима и са тобожњим пријатељима.

Да Да резимирам ових пар наставака са четири питања нашој влади:

1) Ако немамо мировни споразум с Немачком да ли то значи да смо и даље у ратном стању с Немачком, и како је то уопште био основ за дипломатске и економске односе?

2) Ако је кредит узет од Немачке за изградњу електране Кршко узела Југославија, како је то "словеначко-хрватска" електрана? Ако је кредит отплатила Југославија, значи све републике у њеном саставу, како републике немају удео власништва у електрани Кршко, и како је приликом распада Југославије Кршко припало Словенији и Хрватској? У расподели имовине Југославије да ли је атомска електрана Кршко укључена у расподелу републикама, сходно принципима договореним о подели имовине Југославије?

3) Када ће влада Србије пред Уједињеним Нацијама поставити питање потписивања Уговора о миру с Немачком и исплату ратних репарација?

4) Да ли је тачно да је Слободан Милошевић имао договор с Немачком о исплати репарација пре агресије НАТО пакта на Србију?

Дугујете ове одговоре српском народу.

(наставиће се)

Милан Видојевић: Немачка опљачкала и уништила Србију!Више о томе ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS