Најновије

МИЛАН ВИДОЈЕВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ПРАВДУ: Цеђење суве дреновине (ФЕЉТОН)

После завршетка рата започет је тотални економски преображај и промена облика својине и управљања привредом. Огромни део привреде у Србији, као и у другим републикама, национализован је, приватни ресурси, рудници, фабрике, производне занатске радионице, пољопривредно земљиште, шуме, велики стратешки пројекти војне и друге индустрије, банкарство и друге институције, промениле су власника. Приватно власништво је укинуто, да не говоримо да је подржављено и приватно власништво над кућама, становима и другим облицима личне својине.

Милан Видојевић. (Фото: Јутјуб)

Државно управљање привредом и државно планирање производње и потрошње, по пресликаном руском моделу показало се као катастрофа. Потпуно је уништена техничка интелигенција, стручни људи су деградирани и биле је потребно неколико година да се схвати ћорсокак и неуспех првог петогодишњег плана, такође замишљеног по руском принципу. Донет је 28.априла 1947. године, у виду закона, под насловом "Петогодишњи план развитка народне привреде ФНРЈ 1947-1951." Како је то образложио Ј.Б.Тито, то је био "план о индустријализацији и електрификацији наше земље," и тиме је тежиште стављено на развој такозване тешке индустрије, при чему је фаворизована "грана А," и о њој је лично бринуо председник Савезне планске комисије Андрија Хебранг. Најавио је "перспективу величанственог стварања и свијетлих побједа," за разлику од капиталистичког света који већ захвата криза и прекрива "свет глади и биједе широких размјера." Борис Кидрич је имао "допуну оптимизма," рекавши да ће неразвијене републике "револуционарним скоковима" достићи развијене.

Оптимизам је налетео на сурову реалност 1948. године и после Резолуције Информбироа економски план се срушио. Прво зато што је био ослоњен на велику обећану помоћ СССР-а, друго појавила се опасност ратног сукоба са Совјетским Савезом и земљама источног блока. На страну што је и у привредни план било уграђено идеолошко и антисрпско политичко становиште које је садржано у оцени Хебранга да се индустрија Србије између два рата најбрже развијала (!),и да у новом планском периоду Србија треба да има најспорији раст! ово је била одлука после жучних дискусија о петогодишњем плану који је оштро критиковао Благоје Нешковић, да је донет без учешћа Србије, и то да се Србија неће у следећим годинама много питати, инаугурисана је овим планом.

Пред могућом ратном опасношћу измењене су и плански документи па је Борис Кидрич на седници Привредног савета, одржаног 2.септембра 1949. године изјавио да стратешке и битне индустријске капацитете треба "одмах демонтирати и послати у одређена места." Треба рећи да је демонтирање и дислокација фабрика започела већ 1947. године, и то опреме из ратне репарације, која је стизала у мизерним количинама, али је од почетка била предмет отимања из додељених количина намењених Србији и пребацивана у друге републике. Размере дислокације машина могу се видети у "Извештају о стању преноса делова основних средстава у току 1949." где је Министарство тешке индустрије донело 242 решења, да је донето и 205 решења о привременом позајмљивању машина, а да је Привредном савету на располагање стављено 463 машине, а да је онда Привредни савет ставио на располагање Министарству тешке индустрије 571 машину.

Највише фабрика требало је преселити из Србије и Војводине, а мањи део из Славоније, Хрватска, и републике Словеније.Према записницима Координационог комитета политички врх Србије се у принципу није супротстављао предузетим мерама, док је Хрватска, чији је део територије спадао у стратегијско подручје, имао други став. На седници Савезног координационог комитета констатовано је: "Биће потешкоћа по питању премештаја индустрије и машина, где су се другови жалили да им хоћемо пренети индустрију у Босну, иако је било речи само о машинама које су вишак, а њихова индустрија остаје на њиховом стратешком простору." Влада Хрватске такође се противила сеоби фабрике "Кроација" у Доњи Лапац и Фабрике акумулатора "Муња" у Бакар или Сењ. Потпредседник владе Душан Бркић је тврдио да ће сеобом Фабрике уља у Госпић настати велика штета јер тамо нема сировина.

Словенија је такође била против селидбе својих фабрика у друге републике. Наставили су даљу градњу својих фабрика као да нису у опасној зони у случају рата. Савезни координациони комитет одлуку о пресељењу фабрике уља из Словеније у Босну практично је зауставио ставом "да треба видети како би се ово пребацивање политички одразило." За друге републике нису имали обзира да се деликатно извлаче ако дотична република негативно реагује.

Још један податак је карактеристичан за однос република према ратним припремама. Реч је о откупу кукуруза 1950. године који је великим делом ишао у стратегијске резерве. Према подацима Савезног координационог комитета план је остварен овако: Србија 80%, Хрватска 48%, БиХ 47,6%, Словенија 24%, Македонија 44% и Црна Гора 81%. Пошто је закључено да је "у Хрватској неодговоран однос према откупу," друг Тито је узео на себе да разговара са републичким руководством уз примедбу да обавезе морају бити реалније. Да није мислио да треба да буду мање?

(наставиће се)

Пресељење индустрије из Србије и Војводине! Више о томе ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Nema dostupnih vesti.