Најновије

ДАН РУСКЕ ФЛОТЕ: Ево како су Срби основали и развијали руску ратну морнарицу

Млетачки сенат је 1698. године одлучио да 17 руских племића, које је одабрао Петар Велики, пошаље на обуку у Наутичку школу у Перасту.

Руска флота (Фото: РИА Новости)

Пише: Миодраг Миликић

Након доминације шпанских, португалских. енглеских, млетачких,, ђеновљанских, холандских и турских капетана и помораца на морима и океанима, у XVIII веку на историјску сцену ступа флота Руске Империје. Руски император Петар I Романов је избијањем на Балтичко море и изградњом Санкт Петербурга и Кронштата отворио Русији пут ка другим морима и океанима, и на тај начин омогућио даљи економски развој земље помоћу поморске трговине, а да би заштитио своје територијалне воде, морао је да оснује јаку ратну морнарицу, која је имала задатак да сачува руске територијалне воде од тада моћне шведске и пруске морнарице.

Петар Велики се крајем XVII века за помоћ обратио млетачком дужду, како би Млетачка Република обучила прве капетане и официре нове ратне морнарице. У то време је Бока Которска, у којој је живело већинско српско становништво подељено на две хришћанске конфесије, припадала Млетачкој Републици, а град Пераст је био један од центара за бродоградњу и обуку помораца у Републици.

Млетачки сенат је 1698. године одлучио да 17 руских племића, које је одабрао Петар Велики, пошаље на обуку у Наутичку школу у Перасту. Њих је обучавао чувени перашки капетан и песник Марко Мартиновић. Осим руских племића, Мартиновић је раније обучавао и Матију Змајевића, који је постао први заповедник руске флоте.

Матија Змајевић је био син чувеног перашког капетана Кристифора (Крста) Змајевића, рођак надбискупа барског и примаса српског (Archiepiscopi et Primas Serviae) Андрије Змајевића, најпознатијег бокељског црквеног великодостојника, писца, песника и хроничара XVII века, а рођени брат му је био Вицко Змајевић, надбискуп задарски.

Године 1714. Змајевић постаје капетан-комодор, учествује у бици код полуострва Ханко (као командант првог састава руских галија) те заробљава шест шведских ратних лађа и једну фрегату са шведским командантом. Тиме му је широм отворен пут ка стиецању највиших чинова у руској морнарици. Унапређен је у контраадмирала 1719. године. Исте године са 143 ратна брода под својим вођством у одлучној бици наноси Швеђанима тежак пораз због чега Шведска мора да склопи Мир у Ништаду 1721. године. 1722. командант је лаке флоте, а 1723. поверено му је вођство над градњом речне флоте на Дону. На вест о царевој смрти (1725) Змајевић се враћа у Петроград, где му је приликом Петровог последњег испраћаја додељена част да у погребној поворци носи царску круну Романових. Царица Катарина I (1725-1727.) Одликује Змајевића тек установљеним Велередом Александра Невског, а 1727. именује га адмиралом флоте, чиме је достигао највиши чин у руској морнарици.

На основу писама из 1727. године сазнаје се да је руска флота у доба Змајевићевог врховног заповеднишва имала 17 великих линијских бродова, 145 галија, 30 бригатина и око 400 мањих пловних јединица. Према неким савременицима, Змајевић је током обављања највиших служби у руској морнарици саставио нацрт руског кодекса ратне и трговачке морнарице.

Након Балтичког и Каспијског мора дошло је време да Русија своју флоту прошири на још једно море. Током владавине царице Катарине Велике се наставља територијална експанзија земље и Русија је добила излаз на Црно море, чиме је добила лакшу комуникацију са јужним топлим морима и океанима. Ни почетак и развој Црноморске флоте нису могли да се замисле без једног Србина из Боке Которске.

Када је Катарина Велика, настављајући дело Петра Великог почела да обнавља руску флоту, Марко Војновић се појављује као добровољац у ескадри вицеадмирала Арфа. Пошто се истакао, лајтнант Војновић постаје заповедник фрегате Слава, са којом се истакао у Првој архипелашкој експедицији (1769—1774) Балтичке флоте, у дејствима у Егејском мору. Приликом освајања одбрамбених бедема тврђаве луке Митилене, Марко Војновић је 2. новембра 1771, први са својим људима ушао у адмиралитет и истакао на један турски бојни брод Руску царску заству. 1772. у окршајима против турске флоте у водама Дарданелија и Егејског мора запалио је 10 и запленио 3 турска брода за шта је одликован ореденом Св. Георгија 4. реда. Поред тога запленио је и један енглески и два грчка брода и одузео им кријумчарену робу. Током 1773. године, Војновић учествује са својом фрегатом у свим важнијим борбама на обалама Турске и Сирије, као и у опсади и освајању Бејрута. По окончању рата 1774. руски цар Петар I произвео је Марка Војновића у чин капетан-комодора, а четири године касније именован је за заповедника царичиног личног брода.

Године 1781. Марко Војновић је из Астрахана кренуо са ескадром (три фрегате, један бомбардерски и два мања брода са 443 моранара и војника) ка источним обалама Каспијског језера са циљем изградње фортификације на овој обали, да би се прокрчио пут руској трговини. Експедиција је била успешна. Марко Војновић је вештом дипломатијом користећи несугласице између разних претендената на шаховски престо успео да позиционира руску колонију, где је подигао батерију, касарну, болницу, стамбене објекте у астрабадском заливу. Успео је и да одржи и одбрани утврђење од персијских напада, назвавши га по свом команданту Потемкину.

Крим је 1783. године присаједињен Русији, па је одлучено да се оснује Црноморска флота. Марко Војновић је постављен за заповедника првог црноморског брода Слава Катарине. Од 1786. постаје командант луке и флоте у Севастопољу. 1787. унапређен је у чин контраадмирала. У руско-турском рату 1787-1791. црноморска ексадра на челу са Марком Војновићем победила је турску флоту. Одликован је ореденом Св. Георгија 3. реда и Орденом Св. Ане 1792. године. Након мира у Јашију, Војновић је смењен, а на његово место дошао је Ушков, који је пре тога био њему потчињен. Након тога Марко је на свој захтев отпуштен из руске службе. Вратио се у Херцег Нови где је живео до 1769, када је реактивиран и постављен за начелника бродоградилишта на Дњепру у Николајеву. Такође је био и директор војне академије у Николаеву. За адмирала флоте, највиши чин у руској морнарици произведен је 1801. године. Једно време био је руски посланик у Персији. На сопствени захтев, 29. јуна 1805. поднео је оставку и пензионисан. Крајем 1807. умро је у Витепску у данашњој Белорусији.

Први Србин који је опловио свет је тај подвиг учинио током службе у руској морнарици. Он се звао Стеван Вукотић. Његове подвиге је најбоље описао најпознатији савремени писац Боке Которске, Никола Маловић из Херцег Новог:

Бока Которска вјековима је давала славне морепловце, не толико славне да би задивили свијет, јер су српске државничке амбиције увијек биле подаље од мора, за разлику од других медитеранских земаља које је управо Медитеран уздигао и цивилизацијски прославио.

Први Србин који је опловио свијет био је Стеван Вукотић из Грбља – плодног земљоуза између Котора и Будве. Као навигациони официр подвигом се прославио на руском ратном броду „Предпријатије“, малом тројарболном једрењаку са 24 топа, изграђеном у Петрограду.

Брод је на путовање око свијета кренуо у прољеће 1823. г. из Кронштата. Прешао је Балтичко море, свратио у Копенхаген, Портсмут, пребродио Атлантик, свратио у Рио де Жанеиро, опловио рт Хорн, обрео се у заливу и граду Концепсион на чилеанској обали, навигавао Пацификом кроз архипелаг Туамоту и свратио у Петропавловск на Камчатки; потом је кренуо до острва Сита на обали јужне Аљаске, затим у Сан Франциско, Калифорнију, па преко Пацифика на Хавајска острва, Микронезију, Филипине, да би прешавши у Индијски океан опловио рт Добре наде, свратио на острво Св. Јелена, прешао Атлантик, затим поново у Портсмут, Копенхаген и срећно се – ах! – 1826. године вратио у полазну луку…

Брод је у Кронштату дочекан са највећим почастима.

Све је вријеме пловио у научне сврхе, са 145 чланова посаде, међу којима је било стручњака природњака, астронома, физичара, метеоролога, један љекар и један свештеник.

Млад, здрав и снажан, Стеван Вукотић, официр и сада циркумнавигатор, одликован је орденом Св. Ане ИИИ реда и новчаном наградом коју је примао сваке године, до смрти.

Након што је опловио свијет, постао је командант јахте „Голубка“. Пловио је са гардемаринима и предавао им наутику и друге поморске предмете. Умро је ипак млад, 1833. г, у чину капетан-лајтнанта, у 33 години живота.

Степан Михаилович Вукотич, знан под тим именом међу Русима, тек је један из плејаде Бокеља који су уписани у историју руског поморства. Матија Змајевић био је адмирал руске Балтичке флоте, гроф Марко Војновић адмирал руске Црноморске флоте, па гроф Никола Војновић, контраадмирал Никола Вукотић, вицеадмирал Петар Вукотић… и друга плаво-бијела имена од респекта”.

Гледајући у бело-плаву Андрејевску заставу руске морнарице са поносом можемо да истакнемо да су припадници српског народа основали и развијали ратну морнарицу која је променила однос снага на отвореном мору и океанима и прекинула дотадашњу доминацију других поморских сила.

Велику параду руске ратне морнарице погледајте ОВДЕ.

Извор: Правда/Мајак

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS