Најновије

Србија се у тишини извлачи из Трампове јерусалимске замке

Тачка 16, коју је Александар Вучић потписао у оквиру ширег договора о економској нормализацији односа Београда и Приштине, од старта је необјашњиво одскакала од ширег садржаја споразума дајући му више блискоисточну него балканску димензију.

Вашингтонски споразум (Фото: flickr)

Пише: Бошко Јакшић

Прође 1. јули, рок до кога је, по вашингтонском договору председника САД и Србије, Београд требало да као прва европска земља амбасаду из Тел Авива пресели за Јерусалим.

Тријумвират актера у Белој кући није прошлог септембра крио задовољство, а сада је дошло време да Србија испуни обавезе са маргина: селидба супротна резолуцијама Савета безбедности УН и ставовима огромног дела међународне заједнице.

Званична тишина Београда је једино што прекрива контроверзну одлуку која изазива пажњу дипломатских кругова на широком потезу од Блиског истока до Европске уније где се помно прати да ли ће – после САД, Гватемале и Косова – Србија постати тек четврта држава са амбасадом у Светом граду.

Тачка 16, коју је Александар Вучић потписао у оквиру ширег договора о економској нормализацији односа Београда и Приштине, од старта је необјашњиво одскакала од ширег садржаја споразума дајући му више блискоисточну него балканску димензију.

Доналду Трампу тада је било потребно да Израел одустане од политике које се држао од 2008. и да призна независно Косово, да власти у Приштини наговори да као прва већински муслиманска земља отворе амбасаду у Јерусалиму, а да исто учини и Србија – не зна се због чега.

Трамп је уочи новембарских избора сабирао гласове америчких еванђелиста – групације конзервативних протестаната  – који су изузетно привржени десним ционистичким пројектима тада владајућих кругова у Израелу, а истовремено је то био нов поклон Бенјамину Нетанијахуу чија ће власт почети да се крњи у серији неуспелих избора који ће уследити.

Сада већ бивши председник је пре тога, одустајући од устаљене праксе својих претходника, америчку амбасаду преселио из Тел Авива за Јерусалим – изолујући Америку у међународној заједници која не признаје Свети град као „вечну и недељиву” престоницу јеврејске државе.

Трамп је потом писао да је одушевљен Вучићевом „храброшћу”, али зашто је Србија пристала да уђе у тај круг изолације никада није разјашњено. Остала је забележена опомена из Брисела одакле је Београду поручено да одлука изазива „озбиљну забринутост и жаљење” и да Европска унија очекује да Србија делује у складу са својим стратешким опредељењем за чланство у ЕУ.

Није јасно ни какве су награде Косову чије су власти, због прихватања Трамповог диктата, биле изложене снажним критикама муслиманских земаља, пре свега Турске као једног од најближих савезника Приштине. Но, упркос томе, Косово је у марту испунило обавезу прихваћену у Вашингтону и званично отворило амбасаду у Јерусалиму.

А Београд?

Српске власти су одуговлачиле са отварањем привредне и трговинске канцеларије у Јерусалиму, која би била заједничка канцеларија владе и Привредне коморе под покровитељством премијерке. Рок је био прошли септембар, али тек ових дана је најављено да се отвара представништво Привредне коморе. Шта би са владом?

До Вашингтонског споразума веома блиски односи Србије и Израела преко ноћи су пали на ниске гране угрожавајући инвестиције и позицију председникових израелских саветника. Србија „није срећна” због признавања Косова поручивао је шеф дипломатије Никола Селаковић да би касније изјаву израелског амбасадора, сасвим недипломатски, описао као „својеврстан безобразлук”.

То што је Израел, по речима амбасадора, попустио под америчким притисцима – што се њему није допало – ипак је унутрашње питање Израела. А то зашто је Београд пристао да потпише селидбене аранжмане нико неће да објасни.

Први утисак је да је Србија, неспретношћу и лаковерношћу своје дипломатије убачена у око торнада званог Јерусалим, у средиште великих геостратешких игара и верских сукоба који би самлели малог таоца каква је Србија.

Пре бих рекао да је тачка 16 била превара. У Србији тада толико обожавани Трамп насамарио је Вучића. Ем није знао да документ понуђен на потпис косовској страни садржи одредбе о успостављању дипломатских односа између Израела и Косова, ем му је у документу за Србију убачена јерусалимска клаузула. Председников поглед за столом у Белој кући био је веома индикативан.

Србија је убрзо после потписивања Вашингтонског споразума почела да тражи заклон, што потврђује да је Вучић био затечен. У трагању за резервним положајем лансира се теза да Србија неће испунити обећање о премештању своје амбасаде из Тел Авива у Јерусалим ако Израел призна Косово. Сваки покушај „вађења” ствара нове и нове проблеме. То је танак аргумент јер шта је успостављање пуних дипломатских односа него признање?

Повлађивање Трамповим жељама вратило се као бумеранг али – без икаквих заслуга српске дипломатије – може да се испостави да неиспуњавање потписане обавезе прође без озбиљнијих последица, што би било велико дипломатско олакшање Београду који је сам крив што је допустио да брзоплето буде увучен у блискоисточне игре у којима му није место.

Администрација Џоа Бајдена се на много сектора удаљава од Трампове спољне политике. Није делила његов ентузијазам према десничару Нетанијахуу, и за очекивати је да не види потребу да притисне власти у Београду због питања амбасаде. Спас би могао да стигне од онога против кога је српска власт отворено навијала прошлог новембра.

Истовремено, Нетанијаху је после више од деценије уклоњен са власти и за претпоставити је да ће нови премијер желети да поправи захладнеле односе са Србијом који су важнији од симболичне локације амбасаде.

Зато је ћутање којим је обавијен 1. јули нешто најпаметније што српске власти могу да ураде поводом дипломатске недозрелости манифестоване у Вашингтону. Можемо само да ћутимо што је Србија себе довела у позицији неизбежног губитника: ако пресели амбасаду, директно ће се конфронтирати са највећим делом међународне заједнице и, посебно, ЕУ. Уколико задржи амбасаду у Тел Авиву, сачуваће образ али нарушити сопствени кредибилитет и стећи негативан реноме земље која не поштује међудржавне споразуме.

Србија се извлачи из Трампове јерусалимске замке, али то је избор између два зла.

О крају комунизма у Црној Гори прочитајте ОВДЕ.

Извор: Политика

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube